Љубинка Боба Недић: Потемкинове школе

Ученици, извините. Жао ми је што живите у неозбиљној држави. Жао ми је што морате да схватите да су овој држави школе места за чување деце, а не за стицање образовања

Љубинка Боба Недић (Извор: Клотфркет)

Свакоме ко ради у школи, сваком родитељу школског детета и сваком ученику је јасно да су подаци о броју заражених ученика и наставника нетачни. Дошли смо до момента када је само у теорији могуће пронаћи стручну замену за одсутне наставнике. Дошли смо до тренутка када директори пристају на “дај шта даш”, само да се наставни процес некако одржи, или тачније – да се одржи привид да се настава одвија по плану.

У таквом амбијенту, на површину излазе несхватљиви појавни облици. Директорка једне школе је казнила наставницу тромесечним смањењем плате од 20% зато што је у школском дворишту, као дежурни наставник, дозволила да се ученици рукују! Да, добро сте прочитали. У току је акција просветних радника да се кажњеној колегиници уплати новац који би јој ову казну надокнадио. Што се директорке тиче, није она срамота за просвету. Срамота је за људски род!

У исто време, поједине школске управе су најавиле посету просветних надзорника школама. Нормалан човек би помислио – дивно, желе да помогну, посаветују, похвале. Доћи ће и рећи – људи, како да вам помогнемо, да ли има нешто што ми можемо да урадимо за вас у оваквом тренутку? Нормалан човек је у овој држави наивна будала. Надзорници су већ најавили да им наставници припреме своје планове, педагошке свеске, дневне припреме. Срам вас било!

Трећи појавни облик је до нас, ни до кога другог. Поједини синдикати су тражили да се и просветним радницима, а не само здравственим, уплати једнократна помоћ од 10000 динара. Одмах да вам кажем, базу нису питали. То су сами интелигентно смислили. Нашли су (успешно) још један начин да нас посвађају са свима. Уместо да свакодневно на свим доступним медијима шире истину о стању у школама данас, или траже бесплатан интернет за ђаке и наставнике док не прође епидемија, захтевају под претњом штрајком да бар наставници из ризичних група пређу на онлајн рад, они просе новац. И вас нек је срамота!

Што се мене тиче, прошле недеље сам држала два часа са два ученика. Из те групе на наставу долази само двоје, а друга група тог одељења је у изолацији због заражених ученика. И у осталим одељењима је приметно да је све више ђака прешло на онлајн наставу. Логично би било да више времена треба посветити припремању и држању онлајн наставе, јер је тамо више ђака. Међутим, како свакога дана наставници одлазе на наставу, држе све своје часове у школи, скраћене за трећину, по упутству добијеном на почетку школске године, за онлајн наставу са сваким одељењем имамо по 15 минута. За 15 минута могу да приступим својој виртуелној учионици, напишем кратку објаву у којој информишем ђаке која је наставна јединица реализована тог дана, на којој се страни у уџбенику то налази, и евентуално додам један задатак и рок до кога треба да га ураде. Ваљало би и да одвојим бар пет минута да одговорим на неко питање ученика, па колико стигнем. Да објасним, направим презентацију, звучни запис, видео запис, текстуално објашњење, било шта сувисло – немам времена. Значи, моји ученици треба САМИ да савладају градиво. То је начин да образовање не трпи? Кад бисмо се шалили.

До сада сам радила по својој савести и бринула о образовању својих ђака, макар оних петоро-шесторо у сваком одељењу, који желе да уче, и имају неке планове за будуће школовање. Држала сам часове у школи, а код куће у виртуелним учионицама постављала СВА објашњења градива, за чију припрему у дигиталном облику ми обично треба око сат времена. По сат за сваку наставну јединицу, за свако одељење. Радила сам више него двоструко више од прописаног посла за који примам плату. Не онако како је саветник Шарчевић рекао – “ни минут више”. Радила сам много више. И нико ми није крив, наравно. То је био само мој избор, и налог моје савести.

Е, ДОСТА ЈЕ БИЛО!

Нека вам сада образовање ђака чувају Ружић и Брнабић, којима су школе најбезбеднија места, у којима скоро да и нема трансмисије вируса. Што се мене тиче, Влада и Министарство су места у којима нема трансмисије памети и истине. Не би се ухватили за вас ни да вам истоваримо шлепер памети и истине по глави. Наставу ћу, по свим педагошким критеријумима, држати за оно двоје ученика, или седморо, деветоро колико их буде у учионици. Онима који су код куће, за 15 минута ћу нешто мало написати и пожелети им добро здравље. Након 15 минута, изаћи ћу из Гугл учионице.

И даље ће ме вероватно мучити савест, али ме више неће малтретирати неспособно руководство државе и Министарства.

Све вам је нормално?
Све је у најбољем реду?
Спорадична су заражавања?

Важи.
Хтели сте привид, добићете привид.
Ученици, извините. Жао ми је што живите у неозбиљној држави коју воде неодговорни људи. Жао ми је што морате да схватите да су овој држави школе места за чување деце, а не за стицање образовања.

Опрема: Стање ствари

(Клотфркет, 22. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

1 reply

Оставите коментар