Јелена Тасић: Коме треба Заједница српских општина

Ако је Косово и Метохија део Србије, како пише у Преамбули још важећег њеног Устава, чему служи и коме треба ЗСО у јужној покрајини?

Фото: EPA/Olivier Hoslet

Ако је Косово и Метохија део Србије, како пише у Преамбули још важећег њеног Устава, на који је актуелни председник Александар Вучић, заједно са копијом Мирослављевог јеванђеља, 31. маја 2017. положио заклетву, чему служи и коме треба заједница српских општина у јужној покрајини?

Због чега на делу територије Србије, која је формално и даље под протекторатом УН – друга је прича преседан како је скренуо у једнострано проглашење косовске независности – интересе Срба у рођеној држави треба да штити ЗСО коју не познају ни српски Устав ни закони, нити су предвиђене њене институционалне везе са Београдом?

Да ли је ЗСО, која је васкрсла после одбацивања идеје о размени и разграничењу на КиМ, једино што још Вучић можда може да добије ако заузврат призна косовску нeзависност као компромисно решење без алтернативе?

Да ли ће са тим засад фантомским телом из правно и политички спорног првог Бриселског споразума замазивати очи српској јавности кад на ред дође потписивање свеобухватног правнообавезујућег споразума са Приштином, што је обавеза Београда из уговора са Бриселом о процесу придруживања ЕУ?

Све су то питања за нову-стару администрацију СНС-СПС, коју је појачао Шапићев СПАС, којој је мандат орочен до расписивања ванредних избора, најдаље почетком априла 2022, и пре него што је одлазећи премијер, нови мандат, а од четвртка и привремени шеф српске дипломатије Ана Брнабић јавно саопштила састав свог другог кабинета.

Пре објављивања имена министара, Вучић је обавестио јавност који су им приоритети у 15-месечном раду, међу којима високо место, под бројем два, одмах иза народног здравља и короне, заузима „борба за очување наших виталних интереса и нашег народа на КиМ“.

Иако процењује да у том скраћеном мандату њене друге владе неће бити коначног потписивања са Приштином, Брнабић је најавила да „уколико до тога ипак дође, неће бити кукавица – преузеће пуну одговорност или ће је поделити са председником“.

Терет евентуалне промене Преамбуле Устава Србије, према њеним речима, преузеће грађани Србије на референдуму, али без објашњења у којим границама.

Оно што у врху СНС не помињу, а о чему се спекулише у властима блиским изворима, јесте могућност да Вучић у оквиру наводних уставних промена предложи и да се председник републике убудуће уместо на изборима бира у српском парламенту.

Иако је то делује као чиста хипотетика, он би тиме наводно избегао белоруски сценарио и продужи политички живот и после евентуалне предаје КиМ, у још једној историјској победи у Бриселу са минус бесконачно према нула.

Где је у томе ЗСО – плод првог Бриселског споразума који је, после краћег Вучићевог тврђења пазара, 19. априла 2013, у два одвојена документа, парафирала тадашња ЕУ посредница, бароница Кетрин Ештон са двојицом тадашњих премијера, српским Ивицом Дачићем и косовским Хашимом Тачијем.

Дачић је са свемогућим својим потпредседником Вучићем после тврдио да је „то најбоља понуда коју је Београд добио“, мада је из документа било јасно да су све његове одредбе у оквиру правног система самопроглашене косовске државе и да је ЗСО, према косовским законима асоцијација општина, или у неку руку привидна компензација за предају полиције, свих безбедносних структура и правосуђа у руке Приштине.

Касније су новим споразумима на ред дошли телекомуникације, енергетика, чланство КиМ у међународним спортским организацијама…

Према споразуму из Брисела, ЗСО би требало да чине већински српске општине на КиМ.

Има их десет, али већ седам година спекулише се како ће се њихов број на крају свести на четири на северу КиМ. Структуре ЗСО, према споразуму, „биће успостављене на истој основи на којој почива постојећи Статут асоцијације косовских општина“.

У једној од одредби прецизира се да ће „у складу са надлежностима из Европске повеље о локалној самоуправи и косовским законом, општине учеснице имати право да сарађују у колективном вршењу својих надлежности кроз Заједницу / Асоцијацију, која ће вршити пуни надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања“.

У извештајима ЕУ тумачено је да се ради о „стварању аутономног тела интегрисаног у косовски систем“ и да је суштински циљ овог споразума „олакшавање интеграције северног Косова у косовски правни систем и гашење два паралелна система која су годинама независно функционисала између општина на северу и Приштине“.

Разговор директора Канцеларије за Косово и Метохију Петра Петковића са специјалним представником ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирославом Лајчаком (Фото: Канцеларија за Косово и Метохију)

Против споразума били су Срби са севера КиМ, тадашња опозиција, СПЦ, а 25 посланика Скупштине Србије званично је затражило изјашњавање Уставног суда, који се прогласио ненадлежним због оцене већине судија да је реч о политичком документу.

Власт је притискала, али није инсистирала да Уставни суд одбаци захтев за испитивање уставности Бриселског споразума, већ да оцену одложи до доношења закона о суштинској аутономији КиМ.

Став о „ванправној природи овог документа на јавној расправи пред Уставним судом заступали су тадашњи министар правде Никола Селаковић, председник скупштинског Одбора за уставна питања и законодавство Александра Мартиновић и директор Републичког секретаријата за законодавство Дејан Ђуровић“.

Иако је у Уставном суду преовладао став да је реч о правно необавезујућем акту, Београд је, без подвргавања регуларном поступку парламентарног или уставноправног потврђивања, почео да спроводи Бриселски споразум као општи акт на основу код су Срби на КиМ приморани да изађу на локалне косовске изборе, конституисана општинска тела у систему локалне самоуправе самопроглашене косовске државе…

Правне и политичке последице спровођења Бриселског споразума скриване су иза јалових медијских расправа о будућим овлашћењима ЗСО – Вучићева екипа најављивала је нову РС на КиМ, критични Срби на КиМ сматрали су да је реч о удружењу риболоваца, док је албанска страна инсистирала на поштовању косовског Устава и закона.

Припремљен је и План примене споразума о нормализацији односа Београда и Приштине, али у протеклих седам година било је тешко ући у траг чиме се бави управљачки тим, ко пише Статут ЗСО за који је бивши шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић више пута тврдио да је на бриселском преговарачком дневном реду.

Сад гледамо неку врсту репризе у којој су главне теме да ли ће ЗСО имати извршна овлашћења, чији Устав није Библија.

Специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак, са репутацијом бриселског изасланика за спровођење референдума о независности Црне Горе, најавио је да „све мора да се испуни што је било договорено и како је било договорено“.

Према његовим речима, последња четири месеца решено је питање несталих и економске сарадње, а сад су на дневном реду осетљива питања финансијских потраживања, некретнинама и ЗСО.

„Она је део свеобухватног споразума који почиње да се примењује после потписивања. О детаљима за ЗСО треба се договорити као о делу потписивања споразума“, најавио је Лајчак током недавне посете Београду и Приштини, због чега је бивши министар за КиМ Слободан Самарџић одмах јавно указао да „ЗСО неће бити реализована на основу првог Бриселског споразума, већ на основу новог споразума о међусобном признању“.

Можда је ово одговор на питање коме треба ЗСО.

Али, то неће аболирати од правне, политичке и историјске одговорности све оне који су ушли у бриселске преговоре 2012, у тренутку кад Приштина са све међународном управом није контролисала готово две трећине самопроглашене државе, да би се преговарачки процес 2020. претворио у њено признавање у које званични Београд треба да угради последњу српску циглу.

Јелена Тасић (Фото: Данас)

Из Вашингтона већ стижу сигнали да би Србија и Косово ускоро могли да добију статус посматрача у НАТО телима и на скуповима Алијансе, што би могло да се сматра неком врстом увертире међусобног признавања у НАТО предворју.

Претње и тактика

Нови шеф Канцеларије за КиМ Владе Србије Петар Петковић на ову дужност ступио је са претњом да ће представници Срба са КиМ – реч је о Вучићевој Српској листи – напустити косовске институције, ако Приштина једнострано одлучи да не испуни обавезу о формирању ЗСО. Српска листа је коалициони партнер у Хотијевој влади, као што је то била у свим претходним косовским владама од потписивања првог Бриселског споразума. Упркос оштром тону Петковићева претња је само реприза већ виђење тактике јер је Српска листа више пута досад замрзавала рад у Влади и Скупштини Косова без неких конкретних резултата. Иако је још у марту 2015, на првом заједничком састанку скупштина свих 10 већински српских општина у косовском систему локалне самоуправе, донела одлуку о „јединственом политичком деловању, заштити права и остваривању интереса српског народа кроз формирање снажне ЗСО“, потенцијална снага овог удруживања досад није искоришћена мада је Приштина у томе одмах препознала притисак за формирање ЗСО.

Јелена Тасић

Опрема: Стање ствари

(Данас, 25. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Да, Заједница српских општина. То је тренутно на сцени представе која се зове Косово и Метохија. Ми смо публика која то гледа и тиме смо заокупљени. Права трагедија се одиграва иза сцене.
    Тихо, сакривено од очију јавности (које су нам одузете – медији) систематски се уништавала привреда Србије. Тај посао је завршен. Ми смо разоружани и огољени. Активним деловањем садашње и свих власти од чувеног 5. октобра до данас.
    Ми смо зависни од Запада толико да не смемо ни реч да кажемо. Тај посао је урађен темељно. Да имамо бар неки проценат предузећа (капитала) који су са Истока, било из Кине, Русије, Индије… могли би да преговарамо. Они су узели или уништили све што су хтели.
    Оковани смо ланцима.
    Сад треба бити паметан и наћи излаз.

  2. Јасна је ствар . Треба АВ највећем издајнику у историји и самоумишљеном господару времена , простора , васељене и наших живота .

Оставите коментар