Владимир Димитријевић: Размишљања са Mећавника (о јесењем Kрстовдану 2020. године)

На Мећавнику, где техници није дато више од онога што јој припада, заборављам и на вештачку интелигенцију и на трансхуманизам…

Фото: Искра

Чињенице

Дрвенград, на Мећавнику, у Мокрој Гори, место је које је створио редитељ и књижевник Емир Кустурица. То је насеобина ”динарског типа”, начињена од дрвених кућа са Таре, преуређених по савременим потребама, туристичко насеље са четири ”звездице”. Кустурица је 2005. године добио Европску награду за архитектуру „Филип Ротије“ за Мећавник, у коме и данас живи. Улице Дрвенграда носе имена по познатим режисерима, писцима, спортистима и романтичном лику једног побуњеника.

Први систем за вештачко оснежавање у Србији, имао је Мећавник, на свом Скијалишту ”Ивер”, које се налази на истоименом, другом по висини, врху Таре. Мећавник има и свој хелиодром.

Дрвенград се снабдева из сопствених извора – у шталама се гаји аутохтоно „гатачко говече“, које производи млеко, а воће и поврће се узгајају на њивама и у пластеницима који припадају овом насељу.

У дрвеним кућама Мећавника на располагању су бежични интернет, све врсте комуникација оптичким каблом, бежична телефонија, кабловска телевизија, електрична енергија, водовод, канализација…

У оквиру овог простора одржавају се и фестивали, од филмског „Кустендорфа“ до класичне руске музике, „Бољшој“.

Геополитичар Миломир Степић говори о „Кустурица – моделу“ као могућем начину ревитализације српског села: “Шта је суштина Кустурица-модела? Прво, потребни су лична харизма, оригинална идеја, челична воља, вера у успех, спремност на ризик сопственог финансирања, одсуство комплекса монденског и урбаног живљења по сваку цену и „живци као конопци“ да се издржи надгорњавање/…/ Следећи изазов је проналажење погодне географске области и конкретне локације. Кустурицу је „Бог погледао“ и кроз облаке му упутио сунчев зрак на малени плато будућег Дрвенграда. То је лепо, чисто место, довољно близу и довољно далеко од друмске саобраћајнице и бивше „ћирине“ пруге Ужице – Вишеград, као и туристички атрактивних Златибора, Таре, Дрине… Изградњом луксузног етно-хотелског комплекса, а потом и осталих садржаја (Шарганска осмица, скијашки центар, парк природе, нешто удаљенији, али комплементаран Андрић-град…), уз бројне, неке чак и светски значајне манифестације, постигнуто је не сезонско, већ целогодишње функционисање и самоодрживост. Коначно, ангажовање локалног становништва ради производње и понуде аутохтоне „здраве хране“, сувенира „народне радиности“ и услужних послова, те довођењем стручнијих кадрова са стране, отворена су нова радна места, заустављено је одсељавање и читава околина је оживела. Ето уџбеничког примера успеле „ревитализације сеоских, планинских и пограничних подручја Србије“!»

Лепо размишљање… Још кад бисмо, поред Дрвенграда, имали и државу, мој господине Степићу… Али, наша судбина је, што се државе тиче, судбина рибарчета из Радичевићеве песме «Циц!» Дечачић у чуну снива: »Он хитнуо удичицу, рибицу је стеко, метнуо на жеравицу, па је тако пеко!» Међутим:»Чун се љуљну, он се трже – оде санак пусти!»

Ипак вреди сањати државу. Ако је, једног дана, заиста будемо имали, можда ћемо моћи да применимо «Кустурица модел» за ревитализацију српског села.

Зато, макар за промену, није забрањено примењивати стваралачку уобразиљу на Мећавнику, и жмиркати, жмиркати под благим сунцем…

Јесењи утисак

Лепе ли ране јесени дрвенградске… Дани као из доба кад су комшинке сатима биле на кафи једна код друге: одеш у госте, домаћица у суседној бакалници купи сирову кафу, испече је, самеље у воденичици, па онда кува… А док то траје, слатко се прича… И време се лењо вуче, меандрира, као Црњанскова реченица у првим «Сеобама»… Ваздух до Мећавника дотиче као поток пун ситних планинских пастрмки; сунце зари, а не жеже. Жмиркаш, и опет жмиркаш, збуњено блажен, као сужањ кога ослободе, макар привремено, из «азачке тамнице», као дервиш из «Бановић Страхиње» кога је Нетко Бјеше хранио и појио, и на сунце изводио, и на крају га пустио на вересију, да донесе откуп, ако има одакле. Тако ти све прија…

Фото: ФБ страница Глас Емира Кустурице – Голос Эмира Кустурицы-Voice of Emir Kusturica

У насељу дрвених кућица, осликаном наивним представама света који је, у надама «апсолутних почетника» постојао пре отприлике седам деценија, међу старим аутомобилима који су били нечији сан, а сада одмарају од брзине прекривени невидљивом маховином сете, са црквицом Светог Саве која нам каже ко смо и куда треба да идемо, уз сва обећања «спорта и разоноде», док у кафићу и ресторану, на полицама, али као у безваздушном простору космичког брода, лебде књиге Кустуричине отворене библиотеке – чекају да их неко прелиста – осетим се, наједном, као у песми «Жагубица» Милована Данојлића, стихованој визији који ме прати још од детињства:

Где си, о где си, лепа дангубице,
Па да отпутујем до Жагубице!

Ах, нико не зна шта човека
У Жагубици може да чека!

Кад је јануар и кад је зима,
Тишине тамо много има;

У главној улици, у кротко вече,
Можеш гледати како све тече:

Два милицајца, као два брата,
Шеткају, и ноћ се полако хвата.

Ђак са књигама, коњ пред бичем,
Лампа што светли ником и ничем.

Мали аутобус у седам сати
Оде, да се никад не врати.

Једног дана ја ћу, збиља,
Доћи до тог коначног циља,

И проводити лета вечита
С књигама које нико не чита.

Ето, то је замка за моју узнемирену свест: веровање да Дрвенград може постати трајно стање, права Жагубица, у којој ћу заиста „проводити лета вечита/ С књигама које нико не чита“.
А и узео сам књиге, које читам у соби где сам одсео, а праве цитате преписујем у свеску.
Са књигама дрвенградским Покојни Кијук је говорио да људи траже књиге, али и да књиге траже људе.

Тако је било и овог пута. Носим у собу, са ресторанских полица, неколико наслова. Крсто Пижурица:“Жена у Његошевом дјелу“ – нагласак на сестри Батрићевој, чија трагична смрт буди главаре, који су се „скаменили, кам им у дом“ и на баби „вештици“, коју Турци уцењују да иде међу Црногорце и завађа их лажним вестима, као претеча СиЕнЕна. Шијанови „Разговори око филма“ – „Ко то тамо пева“, нихилизам преливен пенушавим смехом што га производе наши најбољи глумци… Први број часописа ЛИК, издања Андрићевог института. Борислав Пекић – „Тамо где лозе плачу“ (размишљам о чињеници да наш највећи космполита, аутор „Писама из туђине“, није, што би рекли Хрвати, „обљубљен“ међу другосрбијанцима, због тога што никад није хтео да се одрекне свог народа и његове будућности, јер је сматрао да демократија није самомржња)… Франц Кафка, „Снови“ (чека ме, ако буде живота и здравља, писање текста о ониричном кафикијанском свету у који нас је, са свом могућом арбитрарношћу, бацила „коронократија“, па се, у Србији, на хиљаде њих окупи на „незваничној“ Купусијади у Мрчајевцима, а у школу, са маскама у ходу до клупе, може да иде само половина ученика, и не сме хорски да се пева – да се не шири вирус)…

С нарочитом пажњом прелиставам „Држање за ваздух“ Здравка Шотре – лепршаво, лагано, али… Има да се прочита и шта се крило иза кулиса. Рецимо, серија„Више од игре“ жестоко је критикована, у доба „социјализма са људским лицем“, због величања духа грађанске Србије, и представљања образности српске паланке, њене људскости и антинацизма (а Константиновић је, наравно, јасно показао да из наше паланке проистиче „српски нацизам“, па се „Више од игре“ није уклапало у шему).

Сусрет са Исидором Ћуковићем

У Кустуричиној отвореној библиотеци нађем књигу Исидора Ћуковића, који се дуго бавио страдањем Срба у аустроугарским логорима у доба Првог светског рата. Драгоцена студија, објављена 2008. у Београду, суочава се са аустроугарским заробљеницима у Србији. Ћуковић, на основу докумената и мемоара – између осталог, и заробљеног аустроугарског „часника“, потоњег Павелићевог доглавника, Милета Будака, бележи:

“Србија није имала аустроугарски систем смештаја заробљених у логорима, у потпуној изолацији од живота изван логора. Није било тортуре и ускраћених права, слободе и хране, као у Аустроугарској. У Србији је већина аустроугарских заробљеника била смештена у касарне српске војске, која се налазила на фронту, и уживала већа права и слободе од оних предвиђених Хашком конвенцијом“. И још вели Ћуковић:“У Србији, заробљеници никада нису били лишени основних права и слобода – као што су то били српски заробљеници у аустроугарским логорима. Места становања била су им увек на здравом и оцедитом земљишту. Услови за здрав живот били су им обезбеђени. Никада нису гладовали, осим при преласку преко Албаније“.

Фото: ФБ страница Глас Емира Кустурице – Голос Эмира Кустурицы-Voice of Emir Kusturica

А Катарина Клара Штурнценгер, Швајцаркиња на хуманитарном послу у нашој земљи ратног доба, у књизи „Србија у рату 1914 – 1918“ о заробљеним аустроугарским војницима пише:“Сваки је дневно добијао килограм хлеба, добру супу и парче меса. Хране је било сасвим довољно“.

И још: “Искрено речено, не верујем да се ма где у свету са заробљеницима поступа тако као овде“.

О овоме ни речи у српским уџбеницима историје. Ипак би је морало бити. Да се зна да нисмо били злочинци према заробљеном непријатељу. Као професор књижевности једне гимназије „у унутрашњости“, у крају који се толико жртвовао за слободу Србије, имам пуно право да о томе мислим и говорим. А зна се коме смета свака светла чињеница из наше прошлости.

Шта им смета у нашој књижевности

Грађанистичка перјаница, Весна Пешић, још је 1994, у огледу „Ратничке врлине у читанкама за основну школу“, упозорила да се у нашим читанкама „неумерено глорификује ратно јунаштво, насиље и смрт као ЈЕДИНИ начин да се очува слобода, и то с намером да се створи аутоматски позитиван однос према жртвовању живота за домовину“. Анализирајући примере из наших читанки, Весна Пешић уочава да „мировна опција“ Мајке Јевросиме у песми „Орање Краљевића Марка“ губи пред „ратном опцијом“ њеног сина; да је васпитно скоро штетан и опис борбе у „Српској трилогији“ Стевана Јаковљевића… Засметао је и одломак из текста „На Кајмакчалану“ Душана Костића јер испада да „кости и гробови“ одређују шта је чија територија; нарочито су штетни „Светли гробови“ Јована Јовановића Змаја по коме су гробови колевке нових прегнућа. Весна Пешић указује чега се морамо клонити ако хоћемо да се „евроатлантски интегришемо“:1. Неизрецивог јунаштва које „сурово уништава непријатеља“ и пева док пати (пример је епска песма „Мали Радојица“);2. Смрти као извора живота и страдања као услова народног опстанка и подвига;3. Стицања славе и части код нас и у свету путем страдања; 4. Памћења пораза и полагања завета да ће пораз бити освећен и претворен у победу (Милан Ракић је, у песми „На Газиместану“, нарочито опасан.) 5. Називања себичношћу и кукавичлуком дилеме да ли да се гине за отаxбину; 6. Идеје да су наши ратни порази последица неслоге и борбе са јачим непријатељем.

Иза страха од спољњег непријатеља, сматра Весна Пешић, „прикрива се још једна, неизговорена вредност: офанзивност и територијални империјализам који се покривају тобожњом оданошћу основном, дефанзивном интересу државе и народа да опстану“. Ево опет Срба као могућих хитлероваца: „Знак једнакости између жртвовања живота и патриотизма је толико пренаглашен у нашим уџбеницима као да између појединца и национално-државног колектива не постоји никакво посредовање у виду власти која најчешће сама одлучује о рату и сама дефинише рат као праведан (ослободилачки или одбрамбени), чак и када он то није (на пример, Хитлерова Немачка је водила рат за „легитимни животни простор“).“

Што је Весна Пешић писала 1994, данас се спроводи. Избацивање културно – патриотских садржаја из наше лектире и из читанки обавља се по плану и програму. Ко друкчије мисли, у дубокој је заблуди. Али, не смемо се мирити са таквим процесом.

Тако, читаоче, из библиотеке на Мећавнику, долећу књиге и идеје. Ако, после доброг ручка или вечере, коју нуди полетна послуга, не заспиш. Ипак, пробај да не заспиш – попиј неку кафу, проштај по ноћном ваздуху, полакоми се, као у младости, за знањем које те чини вишим од затеченог себе, пожури, као мали Ћопић у „Походу на Мјесец“, за звездама које само што ниси додирнуо – и читаћеш. Нећеш задремати, не брини.

Утопија, дакле: вечите јесени на Мећавнику с књигама које нико не чита.

И још

Силазак до Јатара. Станица реконструисаног „ћире“. И ту време стоји, ветрић се претвара да је на свету све у реду. То несрећно време, које нас прождире… Познати физичар Вајтхед писао је: „Посреди је то да је у прошлости временски распон значајне промене био знатно дужи од временског распона појединог људског живота. Тако је људски род обучаван да се прилагођава устаљеним околностима. Данас је тај временски распон знатно краћи од распона људског времена, следствено, наша обука мора припремати људе да се суочавају са новином околности“. У раном Средњем веку, и на Западу и на Истоку, на зидање храмова и кућа могло се трошити неколико векова – мирно смењивање поколења било је саставни део погледа на свет. Није било журбе. Река времена је текла тихо и лагано.

Зато кад дођеш на Мећавник или сиђеш у Јатаре чини ти се да нигде не мораш да стигнеш, и да си, с пуним правом, стао. Не требе се померати. Оснажи те, мало касније, и сусрет са храмом Светог Јована Претече, златословесно осликаним, уроњеним у цвеће, поред кога је лековити извор…

Али…

Морамо се вратити. Поремећај који су направили је такав да свет више никад неће бити исти.

Техника нас је убрзала

Техника је, авај, победила.

Трајно нас је убрзала.

И лишила нас морала, који је Жарко Видовић звао завичајном обичајношћу.

Мој живот под сенком технике: рођен сам 1969. Кад сам био гимназијалац, појавио се први персонални рачунар, комодор 64; игрице су биле на нивоу пакмена; видео – рикордер је коштао преко хиљаду марака… Моју прву књигу, штампану 1989, радио је словослагач… А прву везу између више рачунара видео сам негде почетком деведесетих година прошлог века, у чачанској фирми „Марко Флекс“, чијег сам власника знао – касније се формира Интернет. Са одушевљењем сам буљио у први лап топ, у канцеларији код ђакона Нешка при Вазенсењском храму у родном граду. Деци сам узимао цртиће и филмове из видеотека, којих је у Чачку било, ако се не варам, пет… Редовно сам ишао у Интернет клуб близу Гимназије… Каквом се брзином све угасило – нема, одавно, никаквих словослагача, видеотека, Интернет клуба, а и књиге се ређе читају на хартији – све је на Мрежи… Лап топ је смешан у односу на ајфон… Већ говоре о победи вештачке интелигенције и трансхуманизма…

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

На Мећавнику, где техници није дато више од онога што јој припада, заборављам и на вештачку интелигенцију и на трансхуманизам…

И сећам се предратног нашег философа технике, Владимира Вујића, који, у огледу „Етика и техника“, јасно пише: “Постоји једна теза добронамерних људи, по којој ваља технику етизирати. Унети етос y техничкоекономске односе људи. Не треба заустављати технички напредак (ни привремено ни коначно) него уносити етос, правичне односе, водећи рачуна да су y питању односи човека а не мртвих ствари, предмета, стројева.

Међутим, немогуће је етизирати технику. Десило се y европској цивилизацији обрнуто: етос се технизирао. Машина је убила дух, машинизам је изагнао потпуно из глава људских мисао да су они људи. Десило се то y европској култури.

И кад се говори о етизирању технике, говори се о једној немогућности. Говори се о томе да ће дух људског, човечанског, осећања своје етичке природе уноси y дух машинизирања y коме нема слободних етичких бића. Две савршено супротне тезе, две савршено супротне мисли. Нема етизирања технике сем тако ако етос технику уништи, технику која је етос изагнала из људских односа. Наивно је говорити о уношењу етичности y људске односе онде где те односе регулише једино мисао о томе да је човек машина за производњу, а производња и потрошња врховни облици живота. Данашњи претставници економског поретка (који је y љуљању несумњивом) желе производњу као врховно начело човековог живота: јер се производи да се троши тј. купује а они су произвођачи. Сутрашњи представници економског поретка пуног машинизма и колективизације прокламују производњу као врховно начело живота: јер ништа сем производње и потрошње и нема на свету: људи производе да би трошили и друго живљење и нема смисла; y том мравињаку, колективном, материјално влада правичност y питањима произвођача и потрошача. Али — да ли је човек само једно од та два лица материјалног бића?

Како да се замисли уношење етоса y техничкоекономски поредак социјалног живљења људи? Сам систем собом потпуно је ван етоса. Да етос уноси једна мањина људи, која би била санкционисана,, озго”, искључиво етичка каста? То би било опет владање мањине — ако не материјално а оно духовно. /…/ Етичко идеалистичко схватање живота по суштини својој опречно је механистичком схватању света. Мирења ту нема. „Уношења” етоса нема; има само борба, разарање и нове основе живота.“

Да се, опет и опет, зна: нема мирења етике и технике. Или ће победити живот, са својом етичношћу завичаја, или ће победити техника, у рукама бестидних кривотворитеља стварности.

Враћамо се

Не иде ми се са Мећавника. (Циник би могао рећи: “Ни мени се не би ишло, уз такву клопу и смештај“ ). Осећам да не бих у свет коронократије, у коме се све мења на начин о коме нисмо ни мислили. Јер у том свету чека нас оно што је, у најновијем броју „Геополитике“, описао најпрецизнији антиглобалиста, Виљем Енгдал: “Људи на западној хемисфери понашају се као јагањци, преплашени да ће их инфицирати неки невероватно опасан нови вирус од кога им прети страшна смрт. Тим триком глобалисти планирају да доврше посао укидања националних држава, да укину кеш и уведу дигитални новац који називају крипто-валутама и слично, које ће бити под тоталном контролом кабале централних банака. План је и да људи остану без могућности да се слободно крећу“.

Под маском медицине, праве свет у коме се никад нећемо моћи да сакријемо.

Ко то чини?

Како каже Никола Маловић, оних 0,666% најмоћнијих. За њих смо мрави које треба погазити на путу у светлу будућност „златне милијарде“.

Шта ћу морати да читам (а не чита ми се баш то)

Кад сиђем са Мећавника, треба да читам о банкстерским злотворима, чији је, донедавно најстарији, а однедавно најмртвији, члан насликан као шибицар у Андрићграду: “Улога породице Рокфелер у трансформацији медицине датира из времена када је Џон Д. Рокфелер оснивао Рокфелерову фондацију богатством компаније Стандард оил, 1913. године, дакле пре више од 100 година. Један од њених првих пројеката из 1940-их био је потпуна реорганизација америчког медицинског система. Они су купили Америчко медицинско удружење и научни часопис овог удружења. Главни уредник је био Рокфелеров човек који је промовисао фармацеутске компаније у које су Рокфелерови уложили новац од нафте, како би поседовали све водеће фармацеутске компаније у свету, а потом и глобално. Њихова улога у стандардизацији медицине је огромна и о томе би се могла написати посебна студија. Неопходно је знати да се Рокфелери после Другог светског рата основали су ново поље биологије – молекуларну биологију, засновану на редукционизму, која своди комплексност природе на ген којим се може манипулисати. Ово ново поље директно се надовезивало на еугеничке пројекте које је финансирала породица Рокфелер.“
И још, по Енгдалу: “До 1939. и током Другог светског рата, Рокфелерова фондација финансирала је биолошка истраживања на Институту Кајзер Вилхелм у Берлину. Била је то нацистичка еугеника која се бавила разматрањем проблема како узгајати супериорну расу и како убити или стерилисати оне које су сматрали „инфериорнијима“. Рокфелер је био водећи финансијер нацистичке еугенике. Рокфелерова нафтна компанија Стандард оил такође је прекршила амерички закон како би потајно снабдевала нацистичке ваздухопловне снаге током рата дефицитарним горивом. Након рата, браћа Рокфелер договорили су да водећи нацистички научници, укључени у језиве експерименте на људима, буду доведени у САД и Канаду под опраним идентитетима како би наставили своја еугеничка истраживања. Многи су радили у тајном пројекту ЦИА – МК Ултра. Педесетих година прошлог века, браћа Рокфелер основали су „Популациони савет“ за унапређивање еугенике, прерушен у истраживање популације у контексту контроле рађања. Браћа Рокфелер била су 1970-их одговорна за строго поверљив пројекат америчке владе, НССМ- 200, који је израдио Рокфелеров саветник за националну безбедност Кисинџер, под називом Импликације пораста броја становништва широм света за америчку безбедност и прекоморске интересе.“

Фото: ФБ страница Глас Емира Кустурице – Голос Эмира Кустурицы-Voice of Emir Kusturica

Енгдал додаје:“Можете ли да замислите! НССМ-200 је направио програме у свету за смањење становништва и прихватање тих програма је било предуслов за добијање америчке помоћи. Фондација Дејвида Рокфелера 1970-их такође је заједно са СЗО финансирала израду посебне вакцине против тетануса која је имала за циљ ограничавање раста становништва чинећи жену неспособном да одржи трудноћу, дакле буквално се устремила на људски репродуктивни процес. Рокфелерова фондација створила је целокупно поље генетичке манипулације својим власништвом над корпорацијом Монсанто и финансирањем универзитетског истраживања биологије ради стварања „генског топа“ и других техника за вештачко мењање експресије гена дате биљке.“

Опет све то знати, и опет живети са идиотизмом глобалистичког сатанизма.

Брана Петровић о Новом поретку

Али, не очајавати. Сетити се песника Бране Петровића и његовог записа „Нови светски поредак“:“Ако је историја учитељица живота (а није) онда су Срби без конкуренције њени најгори ђаци. Историјско знање свих Срба једва је за прелазну. И тзв. Нови светски поредак за Србе је као нека историјска сензација, никад виђено. Кроз миленијуме људске историје силници се свим силама упињу да га успоставе „палећи, робећи и уништавајући народе изокола“, али Срби за тако нешто никада нису чули.

Срби нису чули за Александра Македонског (тог парадигматичног лудака, парадигме лудила) који је за свог кратког адолесцентног живота покорио цео тада познати свет успостављајући Нови светски поредак. Како је покоравао: правдом, добротом, љубављу?

Историја Римског царства за Србе је прескочена лекција. Шта је било Римско царство до Нови светски поредак оног времена?

Зар би Наполеон одвео Француску у загрљај руске зиме и у погибију која је и Русима тешко пала, да у својој тврдој корзиканској главурди није имао Нови светски поредак?

Зар преко грбаче српског народа није прешао Нови светски поредак турске силе и неправде? Зар то није она једина лекција из историје коју сваки Србин зна напамет? Или му је и та лекција промакла?

Мало ли је искуство Хитлеровог Новог светског поретка?

Искуство које су Срби, после оног Марта 1941. својски искусили. Зар су Лењин, вожд рабочих и крестјан, и Стаљин, баћушка наш, прикривали амбицију Новог (бољшевичког) светског поретка? Нови светски поредак је историјска извесност.“

Брана је ово писао уочи НАТО бомби 1999, и веровао да Срби морају да уђу у интеграционе процесе. И да их, можда, неће бомбардовати. Ако се интегришу.

Силазећи са Мећавника

Ми знамо да нема ништа од интеграција, него нас, поново, чека неки НСП „атомски здесна“, који су одавно смислили; рецимо, „сега мега гига“ компјутерски вирус, који ће срушити Интернет, и бацити нас у мрак без информација, да би оних 0,666% правили свој „златномилијардерски“ поредак. Док не сломе човечанство, или док Бог њима не поломи рогове.

Бранине речи се, међутим, могу читати и као јасна порука: свака сила за времена. Од Македонског до Хитлера.

На нама је да се поклонимо сили која, како рече Харолд Пинтер, сву своју премудрост сажима у реченицу:“Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.

Силазећи са Мећавника у мрчаву постисторије, да не заборавимо ону нашу:“Жари, пали, удбински диздаре, ред ће доћи и на твоју кулу“.

И да се не поклонимо моћним ништаријама.

Јер су ништа. А ми служимо Ономе Који је Све.

И жмиркамо и грејемо се на Његовом Сунцу, космичкој икони Сунца Правде, Коме пева српска химна.

Опрема: Стање ствари

(Искра)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Пред Цвијетну Неђељу

    Врбица
    Живот пупа
    У мојем сјећању
    Чекам Васкрс

    Међу кукуријеком
    Берем љубичице
    Берем јагорчевине
    За Цвијетну Неђељу

    Снијег ископњава
    На присојној страни крова
    Пуши се
    Црвоточна шимла

    Момчило

    16
    1

Оставите коментар