Никола Маловић: Седам огледних реченица

Добар стил тражи аутора који је кадар да направи плетеницу од прије свега занимљиве приче, онеобичене реченице и микрохируршких рјешења у тексту

Ватерполо тренинг, Бока Которска, детаљ (Фото: Никола Маловић)

Глобално препознате издавачке куће имају ужанцу, што је обичај у преводу, да на сајту објаве одломак из књиге, па ко погоди из које је књиге одломак, буде награђен. Супер је то фора, јер забавом одгонетања људе оба пола подстиче на читање.

Бацимо стога, први пут у овом тексту, поглед на седам реченица једног високом наградом награђеног српског писца.

„Друга деца, заиста дубровачка, заиста су знала да пливају. Он је, како ми је причао, био фолирант како би избегао шале на свој рачун. Скакао је у воду. Фолирао се. Онда је по дну шапицама пипао излазак по ваздух. Такође се претварао да уме да вози бицикл. Тако се једном сјурио низбрдицом да је стао тек помоћу нечијих леђа.“

Да видимо, да видимо: шта је то добар стил?

Свакако није коришћење већ искориштене ријечи у истој реченици.

Ко би само минулу реченицу узео да сецира, видио би бравуру код употребе глагола користити. Но.

Добар стил тражи аутора који је кадар да направи плетеницу од прије свега занимљиве приче, онеобичене реченице и микрохируршких (читаоцу невидљивих) рјешења у тексту.

Писање на брзину (нпр. рађање романа за мање од симболично каже ли се девет мјесеци) потказује сваким пасусом неозбиљног аутора и као неетично биће приде – јер квари омладину, стално жедну пуноће коју само права илити лијепа књижевности може да да. А таква књижевност је обично плод непроспаваних ноћи.

Без икакве жеље да ма чиме правим алузију на то ко је аутор седам реченица (нити ми се свађа, нити ми се полемише), поновићу огледни пасус још једном, али сада на начин да каталог стилских и логичких неравнина учиним кудикамо видљивијима… Као у оној старој игри „уочи графичке разлике“, нека читалац уочи шта није опазио приликом првог читања:

„Друга деца, заиста дубровачка, заиста су знала да пливају. Он је, како ми је причао, био фолирант како би избегао шале на свој рачун. Скакао је у воду. Фолирао се. Онда је по дну шапицама пипао излазак по ваздух. Такође се претварао да уме да вози бицикл. Тако се једном сјурио низбрдицом да је стао тек помоћу нечијих леђа.“

Пазимо…

Друга деца, заиста дубровачка, знала су да пливају. То је прва и једина од укупно седам случајно одабраних огледних реченица којој има стилске помоћи. И ја сам јој помогао.
У оригиналу, реченица има велику стилску грешку: два пута употријебљену исту ријеч – заиста.

А заиста то, да се иста ријеч употријеби двапут у реченици, није одлика доброг стила.

Од друге до седме реченице, аутор канда пркоси уреднику. У другој каже да јунак није био неки пливач, у односу на дубровачку дјецу (већ фолирант), да би писац у трећој реченици подвукао да се фолирант фолирао, што је грешка дуплог казивања истог. Трећа реченица не би требало да постоји. Стилски је сувишна.

У четвртој пак видимо покушај да се ријечи претворе у слике, јер је немогуће замислити ма кога, па и пливача који се фолира (молим читаоца да ме на овом мјесту никако не напусти) – да по дну шапицама пипа излазак по ваздух?

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)

Дакле, јунак који се фолира пред искусним дубровачким малим пливачима, „шапицама пипа излазак по ваздух“. Писац је овдје направио грешку подразумијевања, која у преводу на разумљив српски гласи: Теби се чини да си објаснио, али текст то не доказује.

Нејасно је шта јунак ради? Ако као лош пливач некако настоји да добауља до плићака, и ако су шапице синоним за руке/шаке а можда и за ноге, јунак свакако није сидро што тоне, него људско биће у кога је Бог посадио плућа (и) као орган за пливање. Немогуће је замислити било ког, па и лошег пливача да као сидро с рукама и ногама пузи по дну, те „пипа излазак по ваздух“. Јер сву дубровачку дјецу, кад и све фолиранте, ваздух у плућима силом физике извлачи на површину мора. Какве метафоричне шапице, какви, бре, стилски бакрачи…

Шеста, ах, реченица казује да је уредник ладно могао да отре зној са чела (ту накратко није било посла за њега). Јунак се једнако претварао да умије да вози бицикл.

До седме оне реченице, у којој се можда и сам аутор као језички фолирант „сјурио низбрдицом“ да би „стао тек помоћу нечијих леђа“.

Шта, у суве смокве (како пристојно псују и Дубровчани и Бокељи), значи „стати уз помоћ нечијих леђа“?! Прост би читалац рекао да се пишчев јунак таман насукао бициклом на неког несрећника, при чему је „уз помоћ нечијих леђа“ наврат-нанос пронађена метафора. А шта да се унесрећени окренуо? Да ли би се јунак „насукао уз помоћ“ нечијег стомака, грудног коша и лица?

Писац о коме се у овом тексту разиграва енигма и забава званично је награђивани аутор. Критика, снисходљива према вриједностима израженим у еврима и почесто веома несклона ћириличним романима, родила је образложење по коме се „контролисаним језичком делиријумом може овладати без приче“, што је срање од објашњења. Језички делиријум, па нека насељава само седам огледних реченица, трује све остале, као гњила јабука од које пострадавају све у корпи. Без добро уређене приче нема уређеног књижевног система, или га пак има, али је онда крњ, чак и кад је производ каквог декадентног правца који из експерименталног разлога из романа потискује добру причу.

Као књижар који по дозволи насљедника Јова Секуловића баштини традицију најстаријег српског обалног књижарства (од 1898), опазио сам да се романи награђени нпр. НИН-овом наградом потражују све мање откако је недељник НИН постао иностран власништвом. Један сам од 18 српских писаца који је јануара 2020. потписао Бојкот НИН-ове награде до краја живота (или док опет не постане српска), увјерен да НИН-ов жири намјерно награђује другосрбијанске писце којима неодољивост приче умотане у књижевно рухо није приоритет – него је идеологија која српској књижевности симболима и порукама иде уз длаку. Награђујући писце чија се дјела потражују само у први мах, док траје медијска фама, а не управо заувијек (како би требало), НИН канда плански рачуна на оправдану реакцију мора читалаца: Ако је ово најбољи роман, боље да не читамо остале.

Петиција групе писаца: Бојкот НИН-ове награде

У томе се састоји паклени план НИН-ове награде откако је лист постао несрпски власништвом.

Будући на крају, обратимо још једном пажњу на седам огледних реченица награђиваног српског писца:

„Друга деца, заиста дубровачка, заиста су знала да пливају. Он је, како ми је причао, био фолирант како би избегао шале на свој рачун. Скакао је у воду. Фолирао се. Онда је по дну шапицама пипао излазак по ваздух. Такође се претварао да уме да вози бицикл. Тако се једном сјурио низбрдицом да је стао тек помоћу нечијих леђа.“

Опрема: Стање ствари

(Печат, 9. 10. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

3 replies

  1. Да пробам, можда и добијем “ нинову награду „…

    “ Други писци, заиста србски, знали су да пишу. Он је, како ми је причао, био фолирант не би ли добио “ нинову награду „. Писао је оловком по екрану на додир. Фолирао се. Онда је шапице умакао у мастило и пипао папир истим, тражећи још мастила, још папира. Шапица је имао довољно. Такође се претварао да уме и да чита. Тако је једном срицао слова, подвлачећи шапицом оно што сриче, да је сричући “ та…ч…ка „, стигао до краја реченице, а шапица је несташно наставила даље, подвлачећи белину маргине, а онда је радосно почешала паметну главицу. Паметна главица, усхићена од читања и понукана чешањем, одлучила је да буде, поред пишчеве, и главица књижевног критичара… „

    5
    2
  2. Да не збуњујем случајног читаоца претходног коментара, поменути коментар је одломак из аутобиографије теофила панчића – глава MCMXXIII (пасус 65847) под насловом “ Како сам наговорио ортака да постане писац “ и одломак из главе MCMXXXII (пасус 68754) под насловом “ Како сам наговорио себе да постанем члан ниновог жирија. “
    Теофил и ортак су, дакле, у осам шапица писали награђену књигу…

    10
    1
  3. Поштовани господине Маловићу, нема се шта додати Вашем тексту! Када је о стилу реч, језик је ваљда незаобилазан, па и о њему треба мислити (најпре!) Скренућу Вам пажњу на нешто: „фолирати се“, глагол који никад откако је ушао у наш жаргон није био повратан! Постао је то у последње време, јер језик пропада галопирајућом брзином, не само књижевни, него ето и жаргон! Друго, оно сте Ви поменули – „баштина“, лепа реч и леп појам, почела се код нас користити врло често, широко и свакојако. Долази од старог назива за оца – „башта“, а реч се за дивно чудо и доскора одржала у неким крајевима! Баштина значи „очевина“, а у ширем смислу, наравно, наслеђе. Не замерите због следеће примедбе – традиција се обично преузима, наставља и сл, а не наслеђује! Није да не може, али ми се чини да стилски није баш најсрећније!

    10

Оставите коментар