Александра Павићевић: Са Богом на Ти

Дај нам да будемо вољени онако како волимо, дај нам да волимо љубављу којом нас ти волиш!

Александра Павићевић (Фото: Етнографски институт)

Када је пре неколико месеци објављена глобална здравствена криза, деловало је да се савремена цивилизација поново налази на једној од својих низбрдица. Као какав раздрндани, дотрајали аутобус који у некој индијској провинцији превози – што у кабини, што на крову – прекобројне људе и стоку, свет је почео да се убрзано спушта, према мрачној, непознатој долини. Колико ће спуст трајати и како ће долина изгледати могли смо само да претпостављамо.

Ипак, упркос историјском искуству и дуготрајном општем песимизму по питању будућности људског друштва, потајно смо се надали да ствар није преозбиљна и да ће нас брзо огрејати наше старо сунце. Макар и не било савршено, деловало нам је боље и топлије од језе која нам се, заједно са страхом од невидљивог непријатеља, увлачила у кости. На самом почетку пандемије, објављен је мој текст „Живот у свету без загрљаја“. Било је то једно симболичко ишчитавање актуелних знакова времена, један дрхтај ума и срца пред могућношћу да будемо лишени насушног заједништва – и литургијског и свакодневног, једна побуна против пристајања на оно што се већ тада називало новом нормалношћу. Од чега се тачно она састојала још увек се само назирало. Сада, међутим, ствари постају јасније, но не и ведрије.

Претећа економска криза, отежана трговина, ограничење путовања, контроверзе око будуће вакцинације, препоруке и мере заштите здравља, само су усталасана површина духовног океана цивилизације. Оне суштинске промене дешавају се у дубини – на телу друштва и друштвености, у телу људи и људскости. А тело овде није само метафора, већ конкретни и нераздвојни део личности, „храм Духа светога“, кључни актер друштвености. Услед идеје да свако, био то родитељ или дете, познаник или потпуни странац, може бити заразан и опасан по живот ближњега, телесни контакт је на неодређено време искључен из међуљудских односа. Друштвене платформе, и дигитални светови показују се као јалови сурогат непосредног и личног додира, а у тако ускраћену и располућену људску ауру, лако се усељава жалац тескобе – бол који неминовно води даљем цепању већ иначе поцепаног, подељеног, раскомаданог савременог човека.

Да ли у свету који настаје, сумња односи коначну победу над вером? Да ли вера у преображавајућу моћ љубави коначно уступа место страху? Да ли ће свет без загрљаја постати свет без љубави?

Можда звучи претерано, но, чињеница је да се све теже и све ређе одлучујемо на загрљај. Било да то чинимо због страха за себе или за друге, било да верујемо да је болест изразито опасна или да она уопште не постоји, било да покушавамо да сазнамо истину или смо, услед информатичке ентропије од ње у потпуности одустали, наши сусрети обележени су неком врстом недоречености, неизвесности и непотпуности. Да ли да познанику пружим руку? Да ли да обгрлим рамена пријатељу? Да потурим образ његовом целиву, затражим место уснама на његовом образу? Или да просто наставим да ходам улицом правећи се да никога не видим и никога не познајем у новом граду? Јер заиста више не знам ни шта ко мисли ни у шта ко верује. Не знам, да ли ћу својим гестом некога посрамити или ћу и сама остати посрамљена услед уздржаности саговорника.

Фото: Митрополија црногорско-приморска

– Нисам пољубила родитеље већ шест месеци – жали ми се другарица, кроз сузе које јој квасе маску.

– Најбоље ми је да не излазим напоље. Тешко је, али сам у кући најкомотнија – преко телефона ми саопштава друга.

– Хоћемо ли се загрлити? – питам, за сваки случај, пријатеља којег нисам видела од почетка епидемије. Зноје ми се дланови, стеже стомак.

– Наравно! – каже он спасавајући ме од навале суза. Као невешти плесачи, газимо једно друго, главе нам се сударају. Грлимо се као да то никада до сада нисмо радили, неспретно, укочено, трудећи се да нам лица буду удаљена. Пољупци завршавају у ваздуху. Смејемо се, мада мало кисело и питамо, како повратити спонтаност? Како у времену општег неповерења изговорити довољно гласно и довољно убедљиво да су избори који стоје пред нама, одлучујући? Да је по среди питање живота или смрти? Али не огољеног живота који и сам на смрт подсећа, већ оног освештаног који се рађа само из љубави – љубави као чина победе над болешћу и смрћу, љубави као најснажније стваралачке и осмишљавајуће силе, љубави као завештања и путоказа.

„Јер сада видимо као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице… [до тада нам] остаје, вера, нада, љубав, ово троје, али је љубав највећа међу њима“, поручује нам још апостол Павле и сȃм оваквом љубављу преображен.

Но, како је то истанчано протумачио Берђајев, због несавршенства хришћана, свет се одавно одрекао порука и поука суштински савршеног хришћанства! Због историјских падова цркве, он је презрео чежњу за вечношћу, због њених тобож утопијских догмата, он је занемарио богочовечански идеал људског рода. У недостатку љубави, човек се, приклања закону у чију спасоносност, пише Борис Вишеславцев, могу да верују само они који се уздају искључиво у тело. „Закону се противставља вера као непосредан однос између Бога и човека, али не кроз заповести и забране већ у интимно-срдачном додиру љубави.“ Вера је усмерена ка будућности. Она је предосећање идеала, док је нада сећање на прошлост и својеврсно богојављење. Љубав је овде и сада и ако је има, страх је излишан, а болест тек подсећање на пролазност људског века.

– Немој да користиш речи као што су љубав, вера, нада, смрт, сувише су испране –сугерисао ми је пријатељ након што је прочитао неколико мојих песама.

– Испране?! –била сам ужаснута –Па то су кључни појмови у које се увек треба изнова удубљивати!

Међутим, чак и ако прихватимо да поезији више приличе симболи и метафоре, те посредно саопштавање истине, крајње је време да на другим местима (па и овом овде) почнемо да говоримо без увијања. Зарад културног, религијског и незнамкаквогсвејош плурализма, зарад принципа коректности, јавни говор је препун околишања које неминовно доводи до његове испражњености. Због тога бирам да од сада отворено говорим о Богочовеку Христу, о његовој победи над смрћу, о његовој заповести савршене љубави – између човека и Бога и између људи. Многи ће ми замерити на хришћанској апологетици, но, имамо ли неки бољи избор? Хришћанство треба упознати изнова и изнутра и са Христом треба бити на „ти“. Њему се обраћам речима које сам пре много година чула од једног петогодишњака. Уплашивши се од нечега, стао је пред икону и рекао: „Боже, брате, Боже, пријатељу, помози ми!“

Дај нам да будемо вољени онако како волимо, дај нам да волимо љубављу којом нас ти волиш!

Текст је објављен у Културном додатку Политике

Др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ

Опрема: Стање ствари

(Митрополија црногорско-приморска, 5. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. “Александра Павићевић: Са Богом на Ти“

    “Дај нам да будемо вољени онако како волимо, дај нам да волим
    љубављу којом нас ти волиш!“

    “ЈА ЈЕСАМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ могу бити са тобом/вама на ти/ви, али ви са
    Мном то не можете, јер сам ЈА/ЈЕСАМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ/ на Небесеима, у
    Вечности, а ти/ви на земљи – простору и времену!

    Заповест Љубави:
    “Љуби /ТИ/ Господа Бога својега свим срцем својим, свим умом својим, свом
    душом својом и свом снагом својом и љуби /ТИ/ ближњега својега као самога
    себе.“
    Господ Бог /Света Тројица/ је увек у првом лицу једнине у односу на људе, и
    човек не може да се Господу Богу обраћа заповедно, у другом лицу једнине –
    “Дај нам /Ти/…, већ Господ даје /трајно садашње време/ увек, сада свагда и
    у векове векова/:

    ЈА – Дајем вам да будете вољени онако како ви волите /МЕНЕ и БЛИЖЊЕ/
    љубављу којом ЈА вас волим!
    Ја вас увек неизмерно љубим и волим, Моје Љубави никада не мањка према
    Вама – Мојој Деци.
    Мера Моје, Божије Љубави према вама ЈЕСТЕ изврешење Мојих Заповести,
    и вашег живљења према/ њима – ни мање ни више од тога – сагласно Мојој,
    Божијој Правди, јер нема Божије Љубави без Божије Правде.

Оставите коментар