Никола Маловић: Ја, Теразијски Бокељ

Српска је Црна Гора можда прва у историји патентирала литије као духовни и ненасилни вид борбе противу зла, освештавајући не само простор него и умове

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)

У тренутку док пишем овај текст власник сам важећег теста са заглављем београдске лабораторије Завода за биоциде и медицинску екологију – да сам по повратку у Боку Которску, негативан на корона вирус.

У Београду сам често, иако не довољно често да бих у биобиблиографији могао да напишем како осим у Херцег Новом живим и у Београду. Но зато ме у хотелу „Касина“ на Теразијама гдје одсједам стотину година, испред собе 308 увијек сачека куриозитетна спомен-плочица на којој ћирилицом пише: „У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске“.

Професор Александар Јерков казао је како би студенте ваљало водити да виде овај необичан артефакт савремене српске књижевности.

Из собе хотела из 1856. године, чији је слоган „Локација је наша предност“, пуца повлашћени поглед на Теразије, на хотел „Москву“ (1908), на Теразијску чесму, на хотел „Балкан“ (1936), и на море Новог Београда.

У недељу 30. августа устао сам рано да бих гласао за опозицију, и са супругом отпутовао потом за Београд. Њеним сам све старијим родитељима са Дорћола навикнутим да не одсједам код њих јер љубим слободу причао вицеве из мог новог романа „Галеб који се смеје“.

Уморан након 11 сати вожње, наручио сам такси, дошао до хотела „Касина“, и порадовао се што опет видим своје име на зиду.

Таман да заспим, привукла ме до отвореног прозора фешта од сирена: Београд је спонтано почео да слави побједу опозиције у Црној Гори. Поново сам се на Теразијама ја нашао у историјском вртлогу, као и 5. октобра 2000. (пад Милошевића), као и 24. марта 1999. (Нато бомбардовање), као и 9. марта 1991. (крваве демонстрације против режима).

Прослава победе опозиције на изборима у Црној Гори у Београду, 30. 8. 2020. (Фото: Вечерње новости/З. Јовановић)

Када сам у години пада Милошевића дипломирао на Филолошком факултету понуђено ми је било уредничко мјесто у Новостима, јер сам до тог тренутка, у Србији која је излазила на море, годинама писао о шкољкама за ЗОВ. Но је то био и тренутак у коме се човјек одлучује којему ће се географском привољети царству, па сам се ја вратио, а моја супруга пак преселила у Боку. Живот на мору jе, наиме, увијек повлашћен.

Прије 20 година нисам могао да знам да ће Црна Гора да крене путем издаје властитог кода, и да ће ми се живот загорчати до мјере да ће ми се као професору српског језика и књижевности догодити најгори могући сценарио: да ми укину језик, да ме све вријеме подразумијевају као антиелемент, и да ми унутар система не остане ни проценат могућности за успјех.

Четири године био сам професор српског језика и књижевности у древној которској Поморској академији.

Живећи у Котору, обновио сам познавање Боке Которске и друштва, научио у потпуности језик богат романизмима, написао роман првенац Лутајући Бокељ који ме је и прославио (Лагуна, 2007, 10 издања).

Лутајући Бокељ (Фото: Никола Маловић)

И сада… као што писци виде иза окуке наших дана, видио сам већ 2004. године да Црна Гора даје мигавац лијево а да скреће десно, па сам са супругом основао херцегновску Књижару Со, каснији и издавачку кућу, те по други пут у животу одбио стално радно мјесто. Оно у которској Поморској академији. Родитељи су ме гледали у невјерици.

Родоначелни књижар, Јово Секуловић, три године прије Геце Кона у Београду, основао је 1898. у Херцег Новом класичну књижару. По дозволи насљедника Јова Секуловића, Књижара Со има право да баштини ову традицију, сада дугу већ 122 године. Сваке године која је јубиларна ми издајемо ћирилични спомен-печат који утискујемо на хиљаде продатих књига и разгледница. Изузетан је културни потенцијал спомен-печата Књижаре Со.

Могли смо књижару да назовемо на неки од уобичајених начина – интелектуалним појмом, именом писца, или називом књижевног дјела, али нисмо, него смо је назвали Књижара Со јер се налази у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу, јер се налази на главном тргу који се некад звао Трг соли, и зато што добром књигом ми увијек осолимо нашу памет.

Књижара Со је дакако мјесто од доброг укуса, што није наш официјелни слоган, али је такође и мјесто необичних артефаката. Тако је нпр. Марина Јовићевић, први генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом, године 2011. открила атипичну спомен-плочу на којој, у мермеру, на А4 формату пише: У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Јован, 1, 1.

У Црној је Гори побиједила опозиција. Лакше ће се дисати, посебно када власт призна пораз. Атмосфера више, желим да вјерујем, неће бити натопљена усташтвом као минулих година. Признање Косова* од стране Црне Горе неће бити повучено, излазак из Натоа је немогућ, српски језик неће бити једини званични… заправо, мало тога иде на руку порадованим српским патриотама.

Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића)

Улазимо у период опште нестабилности. Корона наратив ускоро ће опет да постане једина тема, глобална економија постаће до септембра 2021. мртав коњ, а спрам вакцинација које ће канда постати обавезне до краја живота – не само да црногорска опозиција која се упиње да формира власт, него ни власти многих земаља које се упињу да изгледају суверене, неће моћи да се супротставе.

Српска је Црна Гора можда прва у историји патентирала литије као духовни и ненасилни вид борбе противу зла, освештавајући не само простор него и умове. Пришапнути Србији да би могла исто, може само патријарх Иринеј.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Фејсбук страница Николе Маловића)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар