Хебрангова сарадња са немачким окупатором и са усташама била је оповргавана од стране појединих историчара и публициста, што сада више неће бити могуће
Андрија Хебранг (Фото: historija.info)
У једној хрватској историјској публикацији („Зборник Јанковић“, бр. 4) објављен је, у хрватском преводу, чланак Николе Милованчева „Милан Жугељ и Андрија Хебранг у документима београдског Гестапоа и УДБЕ“.
Милованчев у свом раду наводи 19 архивских докумената нацистичке тајне полиције (Гестапо) и југословенске комунистичке УДБЕ. Тa aрхивска грaђa у потпуности разоткрива чињеницу да је Андрија Хебранг, ратни (1942-1944) секретар Комунистичке партије Хрватске, 1942. започео сарадњу са Гестапоом, уз очито знање усташке тајне службе. Документи се односе на случај хапшења у Загребу Андрије Хебранга 1942, након којег је у Бечу ухапшен његов сарадник Милан Жугељ (такође истакнути комуниста из Загреба). О судбини та два човека је одлучивао лично Хајнрих Милер, шеф Гестапоа Рајха у Берлину – одлучио је да им се понуди сарадњу. Хебранг је затим био размењен, отишао је на партизанску територију и крајем 1942. постао политички секретар KП Хрватске а од 1945-8. је био на високим политичким функцијама у комунистичкој Југославији. И Жугељ је био крајем 1942. пуштен на слободу и отишао је у партизане. 1948. су и Хебранг и Жугељ били ухапшени под оптужбом да су у затвору пристали на сарадњу са Гестапоом и органима квислиншке Независне Државе Хрватске; у затвору су убијени – превише су знали о контактима руководстава КП Хрватске и КП Југославије са нацистичким окупатором и са усташким врхом.
Овај историјски рад Н. Милованчева је важан далекосежно, јер је Хебрангова сарадња са немачким окупатором и са усташама била оповргавана од стране појединих историчара и публициста, што сада више неће бити могуће: истина све више избија на светло дана. Чланак препоручујемо за читање, а било би пожељно да буде штампан и у српском језичком стандарду.
ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО РАД (PDF)
Categories: Преносимо
У београдској „Дуги“ од јула-августа 1987. године објављен је чланак Владимира Дедијера под насловом „Иза закључаних врата“. Повод за чланак дао му је млађи комуниста Миломир Марић, аутор књиге „Деца комунизма“.
Несумњиво за нас је од особитог значаја Дедијерово интересовање за докуменат о стварању Комунистичке Партије НДХ и сарадња хрватских комуниста са хрватским усташким властима. Дедијер спомиње случај „Илекове торбице“ у к ојој су чувани многи хрватски усташки документи, који су крајем рата доспели у руке партизана. Иначе, Дрaго Илек је у току рата наследио у усташкој полицији Диду Кватерника. Дедијер је тврдио да постоји озбиљна основа да је у „Илековој торбици“ био текст споразума између хрватских усташа и комуниста у тзв. „Независној Држави Хрватској“. Споразум је потисао Андрија Хебранг и једно лице из ЦК Кoмунистичке Партије Хрватске, а од стране усташа Миле Будак и Младен Лорковић. По том споразуму, хрватским комунистима се дозвољава стварање своје партије с тим да неће водити борбу против хрватских усташких власти. Између осталог, Дедијера је посебно интересовало друго лице које је потписало споразум од стране хрватских комуниста. Сада је ствар сасвим јасна зашто је Андрија Хебранг је ликвидиран после рата (Види: Владимир Дедијер, Иза закључаних врата, „Дуга“, јул-август 1987, Београд, Србија; Бруно Бушић, Хватски усташе и комунисти, Washington, D. C., USA, 1979).
Узгред, цитирали бисмо и један интерву Јосипа Бољковца који је дао загребачком „Националу“ о усташко-партизанској и немачкој сарадњи, где између осталог, стоји:
„Најзад се нашао меродаван сведок да потврди да су успостава Туђмановог режима и отцепљење Хрватске од Југославије били само остварење плана на коме су, уз помоћ Немачке, деценијама заједнички радили хрватски комунисти на власти у Загребу и усташе расуте у емиграцији…
Контакти усташа и партизана
Је ли било контаката између усташа и партизана?
– Да, између Анте Вокића и Младена Лорковића те ХСС-а, с једне стране, и Андрије Хебранга, Ивана Крајачића, Већеслава Хољевца и Ивана Гошњака, с друге. Писани трагови о томе су нестали, најверојатније, као што ми је касније потврдио Павао Поцрнић, који је био назочан при тим контактима. Поцрнић је, иначе, био шеф логистике Домобранства НДХ. Кошутић, Маговац и он су ишли у Топуско, а возио их је Станко Маслек, Србин. У том су мјесту и вођени разговори…
Везе с Нијемцима
– Та је веза одиграла своју повијесну улогу, и то Туђман зна. Данашњи њемачки канцелар Хелмут Кол био је предсједник покрајине у којој се, међу осталима, налази и град Mannheim. Одлучили смо с њим успоставити везу. Сусрео сам се с Миком Трипалом и договорили смо се на који начин осигурати зближавањае Њемачке и Хрватске, планирајући у том склопу, ИНУ везати за њемачки капитал. Јасно се сјећам, на Кохловим вратима дочекао ме висок, корпулентан господин. На себи је имао раднички конбинезон и рукавице, јер је још с двојицом радника, копао темеље за кућу и то је био предсједник покрајине! Његов ментор, средишњи тајник ЦДУ-а Бруно Хек, дошапнуо ми је: ‘То је будући канцелар’. Дакле познајем канцелара Кохла још из доба кад је био тек предсједник једне покрајине с приближно четири милијуна становника. Због тога сам могао ићи у Њемачку кад год сам то хтио. Често су код мене у гостима били средишњи тајник ЦДУ-а њемачки министар за обитељ и младеж, те државни тајник др Дил. Године 1966 упознао сам пуковника Манфреда Вернера, касније тајника НАТО-а, а доста добро познајем и Михаела Штајнера…
За моје разговоре с Нијемцима у прво су вријеме знали само Иван Стево Крајачић, Тито и Трипало, који је био координатор. Трипало је носио Титу писма са Брда код Крања. То је била строга тајна за коју нису смјели сазнати Руси…“ (Види: Јосип Бољковац, Пола века нису открили нашу заверу, „Национал“, Загреб, 23. VIII. 1996).
Имајући у виду да је Хрватима држава национални интерес изнад свега без разлике на идеолошко-страначко определење што потврђује и хрватска комунистичко-усташка сарадња уочи, за време Другог светског рата, и после. Нажалост, то није био случај извесних „Срба“ комуниста-интернационалиста и присталица Удружене опозиције у Србији за време Краљевине Југославије, којима држава није била национални интерес изнад страначке партије. Певали су они у Србији уочи Другог св. рата: „Од Загреба па до Чачка, гласаћемо сви за Мачка, боље Мачак да нас гребе, нег Стојадин да нас ј…“ (Види: Душан М. Филиповћ, Како је др. Мачек 1939 одвео краве србијанске Удружене опозиције, “Српска Застава“, бр. од 25 јуна 1954, Buenos Aires, Argentina; Душан М. Филиповћ, Документи Српске Заставе, књ. II, Buenos Aires, Argentina, 1977, стр. 9).