Бошко Обрадовић: Дванаест разлика Двери од власти и од опозиције

Српски покрет Двери је нека врста надзорног органа и контролора не само власти већ и опозиције која би да поново буде власт

Бошко Обрадовић (Извор: Двери)

То што опозиција треба да се држи заједно и направи јединствени опозициони фронт против актуелне власти – не значи да се између себе не разликујемо и да не треба да се разликујемо. Као што нисмо сви исти са онима на власти, тако нисмо сви исти ни у опозицији. То је ваљда нормално и чини основни смисао демократије и вишестраначја.

То што је неко раније био на власти, а сад је у опозицији, не значи да не може поново доћи на власт (ако се није огрешио о закон), али не значи ни да може за све да се пита као што је то било у време бившег режима. Промена власти значи и промену система, а промена система тражи смену политичких генерација и нове људе. Ту долазимо до поенте дисидентског статуса Српског покрета Двери у оквиру садашње опозиције и одговора зашто нисмо ушли у Уједињену опозицију Србије (УОС). Наиме, није контрола потребна само властима већ и опозицији.

Српски покрет Двери је нека врста надзорног органа и контролора не само власти већ и опозиције која би да поново буде власт. И њих неко треба да контролише јер смена ове власти не сме да значи повратак на старо пре ове власти. То је можда и најважнија улога Двери у српској политици: са једне стране, раскринкавање и смена лажних патриота на власти, а са друге стране утицај да будућа власт не буде анационална. Ми смо ДРУГАЧИЈИ и од власти и од остатка опозиције, и то се види на примеру следећих 12 теза:

  1. НИСМО БИЛИ НА ВЛАСТИ И НИСМО СЕ ПРОДАЛИ САДАШЊОЈ
  2. НИСМО БИЛИ ДЕО ДС И БИВШЕГ РЕЖИМА
  3. НИСМО САМО БЕОГРАДСКА СТРАНКА
  4. МИ СМО ДЕСНО ОД ДРУГИХ
  5. МИ СМО ЕВРОСКЕПТИЦИ
  6. МИ СМО ГРАЂАНСКЕ ПАТРИОТЕ И ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТЕ
  7. МИ СМО ЗА АКЦИЈУ А НЕ ЗА ТВИТОВАЊЕ
  8. МИ СМО ЗА АКЦИЈУ ОДМАХ А НЕ ЗА ДВЕ ГОДИНЕ
  9. МИ НИСМО САМО ЛИДЕР=СТРАНКА, ВЕЋ ПОКРЕТ
  10. ДОСЛЕДНО И УПОРНО ДРЖИМО СТАВОВЕ БЕЗ ПРОМЕНЕ
  11. МИ СТАЛНО КРЕИРАМО НОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ
  12. МИ СМО АНТИСИСТЕМСКА АЛТЕРНАТИВА И ГАРАНТ ДА НЕЋЕ СВЕ ОСТАТИ ИСТО ПОСЛЕ ПАДА АКТУЕЛНЕ ВЛАСТИ.

Српски покрет Двери нема проблем техничке сарадње са другима у опозицији ако не шурују са криминалном и недемократском влашћу. Али, има проблем са будућом влашћу која би мислила да Србија може да се води на антинационалним, антипородичним и антихришћанским основама. Нова власт мора да има једну суверенистичку, патриотску и традиционалистичку компоненту у себи која неће дозволити да курс будуће Владе буде анационалан, и у томе видим суштинску улогу Двери.

Сви они којима је стало до очувања Косова и Метохије у саставу Србије, Републике Српске, Српске Крајине, одбране светиња и Срба у Црној Гори, који држе до Цркве и православног погледа на свет, који гаје антикомунистичка, монархистичкa, равногорска и русофилска историјска (о)сећања, који су за Европу нација и за заштиту породичних и традиционалних вредности, који су против присилне вакцинације, који не желе да Србија постане највећи мигрантски центар на Балкану, који се противе ГМО и изградњи мини-хидроелектрана које наше реке затварају у цеви, који су за домаћи економски интерес а не субвенционисање страних фирми, који су за повратак редовног служења војног рока, који не прихватају наметнуту лаж да су Срби криви за све ратове у бившој Југославији и са гнушањем одбацују измишљену кривицу да смо геноцидан народ, који се противе укидању приватности и тоталитарној контроли над становништвом, чиповању личних докумената и људи, централизованим базама личних података и надзору грађана камерама са идентификацијом лица, који се противе ријалити шоуима и систематској дебилизацији наше нације – у Српском покрету Двери имају свог политичког заступника и заштитника.

Али, поштовани истомишљеници, пријатељи и саборци, да би Српски покрет Двери успео у овој борби за заштиту наших националних и државних интереса, као и традиционалних вредности, морамо заједничким снагама ојачати нашу политичку организацију која треба све да нас заступа. Зато сте сви добро дошли да се укључите и да коначно добијемо једну велику и снажну националну политичку организацију која ће заступати и бранити наше политичке ставове. То другачије не може да успе. То можемо само заједно – како би наша национална идеја била прихваћена и утицајна.

Аутор је председник Српског покрета Двери



Categories: Да се ја питам

Tags: , ,

10 replies

  1. Пошто је растерао најближе сараднике, направио лидерску странку и компромитовао се у савезу са носиоцима антисрпске политике, поново покушава да привуче Дверима оно мало Срба који су на суверенистичким, идентитетским и конзервативним позицијама. Ја не знам ко ће да му верује.
    Што се Двери тиче и овог покушаја, другови Енглези би рекли, то је ударање мртвог коња.

  2. Може уз мање корекције:

    Тачка 5. треба да гласи :
    Може у ЕУ , али да Србија задржи суверенитет у стратешким питањима.
    (preko 2 miliona Srba živi u EU i zato Srbija mora imati čvršće veze sa njima)

    Нова тачка 13,
    Децентрализација Србије на 4 равноправне покрајине , плус за КиМ специјални статус.
    (tako se obezbeđuje stvarna ravnopravnost građana i regiona)

  3. @Владимир Челекетић: Није ударање мртвог коња – него мамузање мртвог коња; онај ко удара мртвог коња не мора да седи на њему, може и да га удара са стране, али онај ко мамуза мртвог коња седи на њему и не схвата да је коњ мртав, али резултат ће бити исти. Тај коњ је мртав – па мртав…

  4. Требало би и њима дати прилику , јер стварно једини нису били у власти и ни за шта нису одговорни. Једина критика је што су уопште били чак и у близини Ђиласа, Трифуновића, ДС и још неке пропале багре којој не би требало дати више никакву шансу у политици.

  5. Још кад би нам Владимир објаснио које је то најближе сареднике Бошко РАСТЕРАО могли бисмо да расправљамо. Изгледа да је то изнад Владимирових могућности. Аферим!

  6. Mislim da on nema šta više da traži u politici. Jer se pokazao kao čovek koji ne zna da vlada sobom. Sa onom besmislenom tučom, i nakon toga lakrdijom od štrajka glađu završio je karijeru za sva vremena. Za liberale i drugosrbijance on je uvek bio ljotićevac i fašista, a za nacionaliste se toliko iskaljao sarađujući sa drugosrbijancima da više ga niko neće prihvatiti nazad. Jedino ga još Nogo možda primi u svoj pokret da zauzmu skupštinu, samo što će ovoga puta on morati njega da sluša.

    @АФЕРИМ
    Ovo su samo neki od kvalitetnih saradnika koje je rasterao: Vladimir DImitrijević, Aleksandar Pavić, Vladan Glišić, Miroslav Parović… takođe i mnoge ljude koji su bili njihova podrška kao Milo Lompar, Časlav Koprivica…

  7. @ АФЕРИМ

    Колико је мени познато од седам тзв. старешина, остали су само он и Нешић који се, практично, не бави политиком.
    Двери су наша прва друштвено конзервативна странка, могли би рећи, прва аутентично десна, за разлику од Радикала и СПО који то никада нису биле и које су неговале један вулгарни и простачки „национализам“ који се базирао на карикатуралној представи четника и, уопште, медијској експлоатацији некаквог четништва. Двери су биле другачије, постављају ћи се заиста као десна и конзервативна странка данашњице. Као такви, они су, неминовно, морали да рачунају са ограниченим бројем присталица јер Српство које гледа Задруге и Фарме, заиста није могло ни да разуме, а камоли да прихвати поруку Двери. Но, шта с тим? Да ли се одрећи себе зарад подршке мноштва? Каква је сврха тога? Зар се онда не постаје нешто од онога што већ постоји?
    Како било, Двери су имале подршку од неких 5 посто, ако је то, уопште, само по себи важно, али, ето, да то узмемо као неку меру за процену снаге и могућности једне политичке партије. Дакле, 2012, они су имали 5 посто и покрадени су на изборима. После тога, Обрадовић улази у савезе који, дефинитивно, одбијају људе који могу бити присталице Двери. Прво са ДЈБ, која има педерску секцију и чији шеф је био на педерској паради 2015, затим са ДСС под вођством Санде Рашковић и коначно, као врхунац, у СзС, а ко је све био у СзС, знамо. Просто речено, покушавајући да „захвати више“, да добије више присталица, Обрадовић је одбио од себе оне који заиста јесу присталице Двери, а није добио ништа. Изговор да је то „технички“ савез, због демократије, не пролази код аутентичних присталица Двери јер, они, проблем Србије не виде у недостатку демократије него у окупацији. Обрадовић је тражио демократију, са онима који подржавају окупацију, док су његове присталице, као највећи проблем, виделе окупацију и гадила им се сарадња са Мариникама и Трифуновићима. Уопште, тражити демократију, у условима окупације, само по себи је бесмислица.
    Ја не знам да ли је Обрадовић то урадио из пуког дилетантизма или зато што је хтео да се додвори странцима и коначно и он „уђе у комбинацију“. Видим да је омиљен на Н1 и у Данасу, што говори доста само по себи, а сад видим да не иде у нови савез. Сада ради оно што је требало да уради пре шест година, да одбије све могуће савезе и блокове и остане аутентичан. Да не растура језгро својих присталица зарад жеље да придобије оне који, чак и ако га некад подрже, никада заиста неће бити, суштински, присталице идеологије Двери.
    Партија на суверенистичким и идентитетским позицијама и позицијама друштвеног конзервативизма, дакле, аутентично десна, не може имати већину, али може постојати као значајан фактор, као неко ко ће увек бити ту и док се свет око нас распада, у времену које долази, може само повећавати број својих присталица. Двери су имале шансу да се позицијонирају као таква партија још пре осам година, али то није учињено. Језгро присталица је растурено, политика је компромитована, са пет посто, сада, вероватно, не би добио ни један посто, јер оне које је изгубио није надокнадио другима. Лутали су од савеза до савеза и сада су остали сами и сада, после свега, опет излази са причом о неком новом почетку. Ја не знам ко њега више узима озбиљно. Мислим да има шансе само ако га озбиљно погурају странци, а странци имају толико понуда у Србији да сумњам да ће изабрати њега.

    1
    5
  8. Изгледа нека грешка у ,,плус-минус” делу коментара. Откуд оволико негативних оцена на рационалне анализе Обрадовићевих вијугања кроз српску политичку сцену? Потпуно обрнуто у односу на оно што би се очекивало на Стању ствари.

  9. @Владимир Челекетић: Ваш коментар на ову тему – о Дверима, може да изгледа логично, али Ви – и не само Ви, него мал` те не сви се јако варате ако мислите (цитирам Вас): “…не пролази код аутентичних присталица Двери јер, они, проблем Србије не виде у недостатку демократије него у окупацији….“. Ако се неко противи “окупацији“ (ма какву дефиницију ње подразумевао), то значи да он ипак сматра да је пре те окупације Србија била слободна и независна од било чијег одлучујућег утицаја/покровитељства, другим речима да никада пре тога није била држава-клијент неке моћније државе/групације, зар не?
    А – када је то Србија током своје историје била потпуно независна? Оставимо Средњи век – мада је и тада већина српских владара (осим краткотрајне владавине Душана) била нечији вазал. Погледајмо новију историју (ван ратова/устанака): од владавине Милоша Обреновића – до 1878 г. Србија је била – бар формално, вазална кнежевина Турске Империје (упркос повременим ратовима против Турске, који би се катастрофално завршили да није било покровитељства Руске Империје, што је Србију спасавало). После Берлинског Конгреса, Србија је престала да буде формални вазал Турске Империје и постала је формално – ипак само формално независна, али је одмах потпала под “покровитељство“ (клијентелизам – или по Вашем “окупацију“) Аустро-Угарске Империје, а то је врхунац доживело, чак и за оно стање срамном Тајном Конвенцијом за владе Милана Обреновића. То стање је прекинуто Мајским превратом 1903 г., који је Србију увео у директни клијентелизам Руске Империје. Никола Пашић је то сликовито и потпуно отворено представио као везивање малог српског чамца за велики руски брод.То је потрајало до пропасти Руске Империје, када је и Србија својом вољом, да срамота буде већа, нестала као (формално) независна држава, и у оквиру Краљевине СХС/Југославије директно упала у клијентелизам Француске – до пропасти Француске, као и саме Прве Југославије – а после Другог Светског рата, после немачке окупације, у Другој Југославији – под комунистичком окупацијом, постала је краткотрајно клијент/вазал СССР-а, да би после тога постала клијент/вазал САД…. Данас, као опет формално независна држава, а под Вучићем – у понављању историје као фарсе, онај мали српски чамац је сада везан канапима (неким правим, неким трулим) не за један – руски, него још и за велике бродове САД, ЕУ и Кине – што је заиста шизофрена – али за Вучићево доба савршено нормална ситуација. Дакле: о каквој то данашњој окупацији сви ви причате? Ама, стално то стање траје! Никада није у овом или оном облику престајало.
    Читава поколења у Србији су се рађала, како-тако живела, борила, патила, тешко и катастрофално страдавала уз илузију да се боре за слободу и независност, али…. Схватите: држава величине, снаге, економског и војног капацитета Србије никада не може да буде стварно независна – ма какве илузије њени напаћени становници гајили.
    Да се вратим на онај цитат из Вашег текста: “…не пролази код аутентичних присталица Двери јер, они, проблем Србије не виде у недостатку демократије него у окупацији….“. Та “окупација“ под овом или оном маском је историјска константа – а сада о “демократији“: да будем јасан, то је лилихип за будале. То нигде не постоји у изворном, чистом смислу – а и не може постојати. У ствари кад се о томе говори, могло би се мислити на државу реда и закона. Томе, сигурно, идеално, треба тежити – али то је у случају Србије, плашим се, на основу досадашњег историјског искуства Сизифов посао. А – зна се како је Сизиф прошао, све док Хермес није дошао по њега….

    1
    3
  10. Значи ли то да у Дверима не постоји нико други сам господина Обрадовића? Да има мало памети после кривудања од Радуловића до Ђиласа и Борка са све Сергејом господин Обрадовић би се сам склонио и на тај начин покушао да сачува покрет и рекао бих добру и поштену идеју. За своје катастрофалне процене морао би да сноси последице и покаже одговорност и склони се али не он је и даље у праву, зна пут, још увек не уме да заузда сујету, наново „објашњава“! Запита ли се где му је нестао политички савет?
    Хвала Богу па у овој нашој драгој Србији има још доста памети и младости да се захвали на труду и поздрави са господином Обрадовићем.

Оставите коментар