Горан Комар: Архивима против кривотворина

На кривотворине у историографији одговорити изношењем у јавност велелепног ћириличког архива српског народа који јужне Србе ставља на првенствено мјесто

Горан Комар на округлом столу „Кривотворење историје“

Овај прилог има за циљ мапирање неких чворишних мјеста у антисрпској научној производњи 19. и 20. вијека. Она су послужила као литерарне платформе за политичке планове уништавања српског народа у средишњим дјеловима Балкана током Другог свијетског рата. Затим, скретање пажње на дубоке кривотворине у историографији о Боки у временима великих ратова са Турцима, али кривотворине којима се трасирао пут у савремена литерарна брисања српског имена и Цркве на простору Црне Горе. Српски народ чије је народно име записано још 822. године и чијим је именом осјењен средовјечни Балкан, означен је као пребјег, усељеник, а његове заједнице као дијацезне.

Послије турских освајања у 15. вијеку, српски народ је доживио опсежна уништавања један и по вијек касније. Врло често заборавља се на геноцидна затирања Срба у области чији је центар манастир Милешева током 17. вијека. Прва жртва високог сјаја био је архиепископ српски Сава I Немањић свети чије је нетљено тијело спаљено на измаку 16. вијека. Његовим спаљивањем, наговјестила је Турска физички погром народа који се током 17. вијека одиграо на просторима које су, много касније, српски трговци из Боке називали „Горња земља“. Око Милешеве, до Дробњака, па на исток и на запад.

Многа је страдања тада наш народ видио и доживио. У вијеку када је у барем два велика рата наш народ кључно придониo побједама хришћанског оружја. Српски народ се у то вријеме нашао између чекића и наковња. Тридентински концил у 16. вијеку је отварао и одређивао генерални правац дјеловања Римокатоличке цркве. Али, ни стварањем Конгрегације 1622. године, није се градила платформа за физичка уништавања српског народа, већ обраћање у формацију „гркосједињених“ (унијати).

Након сондажа стања и прилика на Балкану (Krunoslav Draganović, Izvješće apostolskog vizitatora Petra Masarechia o prilikama katol. naroda u Bugarskoj, Srbiji, Srijemu, Slavoniji i Bosni g. 1623. i 1624), Рим је градио план дјеловања. Извјештај који је објелодањивао Крунослав Драгановић, већ и према подручју интересовања, казује о ширини захвата Римске цркве на Истоку након губитка огромних територијалних (и политичких) домена у средишњој и западној Европи. Међутим, тек ће 20. вијек донијети градњу политичке платформе за уништење и тек огрнуто Независном Државом Хрватском.

Крунослав Драгановић

Литерарна подлога програму уништења лежи у дјелима Анте Старчевића:

„Nesreća kerstijanah Turske dolazi neposredno od nihova nepoštenja, neverja, i bezdušja, ter dok su kakvi su, nemože im biti bolje… U nikakavu pogledu nije moguće ovako pokvaren, izrođen puk izjednačiti Muhamedovce, i u povesti ne bijaše i nije takove jednakosti među tako različnimi i neprijateljski staleži“.

Касније, говори и о оснивању пучких школа у којима се не би учило о вјери (Ante Starčević, Na čemu smo, Zagreb, 1878, gl. IV, 11).

Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)

Ипак, и сам А. Старчевић казује да су власи „sleditelji iztočne crkve koji se poslije Kosova po Hrvatskoj razšterkljaše“, али ће их поменути – пронаћи око Шибеника и 1357. године (Starčević, Pasmina Slavoserbska po Hrvatskoj, Tisak Lav. Hartmana i družbe, Zagreb, 1876, 27-29, A. Starčević, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta, Zagreb, 1868, 1-43). Уколико бисмо овог високог црквеног достојанственика доживјели као особу везану за кабинете и библиотеке, такав сигурно није теренски истраживач и једно вријеме директор Земаљског музеја у Сарајеву др Ћиро Трухелка. Па да погледамо неколико извода из његових штампаних радова. Ови аутори српски живаљ на тлу Хрватске (саставни дио Аустроугарске) доживљавају искључиво као импорт евентуално 15. вијека: православне означава термином „гркоисточни“. Казује Трухелка о Мехмеду II који је, освојивши балканске градове трећину становништва одвео у Цариград, и, оно што је за наш рад важно, да је надирање Турука, па привилегије из Солунске кануннаме, довело до потискивања Влаха из Македоније ка средишњем Балкану. Tрухелка оцјењује да Турци нису освајали културе и језике, дакле, да нису обарали хришћанску културу (Ćiro Truhelka, Studije o podrijetlu, Etnološka razmatranja iz Bosne i Hercegovine, Matica Hrvatska, Zagreb, 1941, 5, 7, 8). У прилог толерантном ставу и политици турског освајача, аутор наводи случај новског војводу Вука и сина му Радивоја који нису примили ислам, те војводе Доњих Влаха Херака Владиславића; да се Иса-бег рођака са херцегом и војводом Петром Павловићем. Такође, да је босанским католицима подјељена ахднама – савезни уговор ка сувереним субјектима и то од стране Мехмеда II (Ćiro Truhelka, Studije o podrijetlu…, 9, 10, 14). У глави III рада „О podrijetlu žiteljstva grkoiztočne vjeroizpovjesti u BiH“, каже се да се Власи пребацују преко Санџака и Црне Горе још прије Косова и то из Трачких планина.

Такође, како гркоисточни елемент улази у Босну путем „prve čobanske invazije“, a Tурци ће послије организовати влашке филурџије путем којих ће се ширити гркоисточњаци на штету хрватског сједелачког католичког закона (Ćiro Truhelka, Studije o podrijetlu…, 33). Ћиро Трухелка закључује да од Дрине до Неретве и мора, па све до Саве, нема у средњем вијеку манастира. Херцег је горљиви патарен, а Српске Православне Цркве не постоји до доласка Турака (Ćiro Truhelka, Studije o podrijetlu…, 38). Ова литерарна линија се развијала током готово два вијека и имала је за циљ стварање „научне“ платформе за геноцид који је изведен током Другог свијетског рата. Из пренебрегавање укупног документационог корпуса који је изњедрио средњи вијек, који хронолошки добрано претходи историјским периодима третираним у поменутим дјелима, тежило се претварању аутохтоног народа у усељенички, бескућнички, дијацезни.

Организована научна испитивања Црне Горе и Херцеговине започета су након издавања „Упутства за испитивање села у Србији и осталим српским земљама“ Јована Цвијића 1896. године. Током 1902. покренута је едиција „Насеља српских земаља“ у којој су се запаженим радовима истакли Светозар Томић, Стеван Делић, Андрија Јовићевић, Саво Накићеновић, Обрен Ђурић-Козић и други. Ову стваралачку линију оцртао је у уводу свога рада заслужни истраживач Нико С. Мартиновић (Два приступа етнолошким проучавању Црне Горе, Цетиње, 1975). Истакао бих његово опажање о карактеру старог имиграционог елемента у цетињском крају о којем на стр. 198. аутор казује да је собом донио све симболе немањићке државе.

Касније, у доба династије Црнојевића, новостворени манастир цетињски је расијавао црквену књигу свугдје у црквама и манастирима из његовог опсега. Такође, на овом мјесту желим указати на недавно изнова објављено писмо калуђера Дамјана (Љубибратића) и Павла који у послању светог патријарха Јована (Кантула) 1597. бива упућено папи, а у чијем се уводном дијелу побрајају све српске династије закључно са Балшићима и Црнојевићима, а за које се казује да немају свога насљедника, па се од папе (као предводника војног савеза) тражи личност која ће управљати ослободилачким покретом. Али, овим писмом, српски народ и Црква високо подиже историју свете куће Немањине. Казује оно што академик Мартиновић износи о карактеру становништва које је у давнини населило Цетиње.

Прије него што кренемо даље, желим изнијети оцјену да је читави историјски, архивски посвједочени ход српског народа у његовом хиљадугодишњем трајању, обиљежен напорима за постизањем светог сабора црквено-народног, пуног народног јединства у вјери, цркви, језику и писму. Вјероватно је да то нико сажетије није изнио од црногорског митрополита Висариона (Бориловића) у 17. вијеку када је поводом спашавања једне књиге казао да је Пећка патријаршија свијетло сунце које сија и расипа луче по свој земљи србској.

Академик Нико С. Мартиновић у своме раду посматрао је двије развојне линије у историографији о Црној Гори. Једна је потекла од расправе Анте Старчевића (расправа Име Серб, 1868). Послије њега, правник Секула Дрљевић је објавио књигу Балкански сукоби, Загреб, 1944, у којој је тврдио да је црква у Црној Гори одвојена од Српске Православне Цркве, а Православље у Црној Гори означио као „црногорославље“.

Такође, превезао је црногорски државни ход за тековине првог миленијума хришћанства. Током 1972. године хрватска политичка емиграција је поводом Његошевог јубилеја приредила симпозијум Хрватски разговори о слободи, Минхен, књ. I-II, на којем је утврђено да су Хрвати након побједе над Аварима населили и простор касније Црне Горе који је свој римокатолицизам одржао до пада под Турске, да би касније так простор био посрбљен и поправослављен.

Сходно увидима у архивску грађу приморских комуна и богату документацију Архива Ватикана ми бисмо могли видјети и развојну основицу противсрпске идеје у простору јужних Срба и у теолошко-белетристичким састaвима папских мисионара и агената Конгрегације у првој половини 17. вијека (одређене кулминације и практичну разраду ови састави добијају у завршници прве четвртине 18. вијека у Далмацији и Боки). Дефинитивно, читави покрет је развијан и генерисан у амбијенту који је створио Тридентински концил, а инструментализовала Конгрегација за ширење свете римске вјере (1622).

Читави литерарни корпус који је надограђен на ту основицу тежи импорту у научну литературу тезе о Црвеној Хрватској (Croatia rubra), са примјетном тежњом „избијања“ из етнокултурног простора Срба, посебно у простору Црне Горе и Далмације, присуства немањићке династије, а како каже бискуп Павао Буторац, да је немањићки клин продро у католички насип на приморју. У сваком случају, ваља томе корпусу придодати и литерарни замах четврте деценије 20. вијека, пред Други свијетски рат, када настају дјела Јанка Шимрака и Крунослава Драгановића, те дјела црногорских историчара у наше дане.

У прилог вриједности етнолошких изучавања која је покренуо Јован Цвијић указаћу на неколико чињеница. Та дјела  стварана прије више од вијека, недвосмислено говоре генерални ход православног српског елемента. Када је у питању, нпр. тзв „унутрашња Бока“ – православно поријекло већине данашњих родова. У одређеним сегментима историјске развојне линије појединих родова могуће је архивским истраживањима докучити и омогућити помјерање историјског корака рода на временској љествици, али никако и нигдје није било могуће таквим архивским истраживањима дислоцирати и одредити поријекло рода противно његовим предајним знањима. То смо могли добро видјети у дјелима Ненада Векарића и Ника Капетанића Konavoski rodovi, svezak 1-3, Zagreb – Dubrovnik, 2001. и збиркама Горана Комара из Државног Архива Дубровник.

Код низа херцегновских (драчвићких) родова било је могуће помјерити вријеме присуства у Боки (на њиховим традицијским стаништима) из периода Морејског рата у период Кандијског рата, захваљујући исцрпним извјештајима дубровачкој влади новског ћириличког писара Ника Кувељића који је јављао о кретању куге (Горан Комар, Ћирилична документа дубровачког архива, треће изд, Херцег Нови, 2012).  Архивска изучавања у Архиву Дубровника Векарића и Капетанића (Конавоски родови I-III) помјерају присуство неких родова и до сто година унатраг, али све то не доводи у питање предајно знање о предјелима и селима поријекла тих родова што тако добро, на генералном плану, илуструје развојна линија Овчаревић-Гучетић-Gozze и врло убједљива патронимија конавоских родова. Помени родова Старе Црне Горе у архивској грађи Архива у Котору не доводе у питање предајни нанос (Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV-XVI vijek), Titograd, 1974).

Кривотворине у историографији илустроваћу приступом и третманом периода Морејског рата у Боки которској. Чворишни проблем историографије о Боки је по мом скромном увиду комплекс разматрања феномена бокешке имиграције крајем 17. вијека. И то због интензитета бављења овим питањем. Скоро комплетна домаћа историографија је показала склоност да један миграциони шпиц који је изазвао Морејски рат посматра као маркантну тачку лома у којој (послије млетачко-савезничког заузећа Херцег Новог – прогона Турака) наједном у Боку стиже српско православно становништво. То је највећи фалсификат у историографији о Боки. Каже се у десетинама радова да се у томе часу овдје остварује превага Православља.

Прије доста година објавио сам преглед радова на ову тему (Фалсификовање херцегновске историје о Морејском рату 1684-1699, Херцег Нови, 2005) и у тој књижици заинтересовани могу пронаћи стотине цитата из рецензираних научних радова у којима је спроведен поступак деградације и брисања са историјске позорнице српског народа у његовом древном приморском домену. Да би ствар била тежа, унутрашњи (которски) дјелови залива означени су као „стара“ или „римокатоличка Бока“. Потпуно је пренебрегнут етнички и црквени карактер Паштровића, Грбља, Кртола, Луштице, Рисна, гдје стотинама година станују Срби православне вјере, дакле српске општине (комунитади) под патронатом Млетачке републике (Паштровићи 1423 – Топла 1718). Како се само приљежно побрајају туђинске власти које су окупирале Боку, а мало или нимало се наука осврће на аутохтоно засновану историјску – политичку тековину Бокеља: српске православне општине под влашћу Венеције? Примјера ради, ево цитата из докторског рада о миграционом фактору у историји Боке которске одбрањеног у Задру 1984. године:

„Доносе мигранти свој вјековима формирани менталитет, ратнички, антитурски, племенско-братственички, анархичан за иоле модерније државне управе, скоро без икаквих цивилизацијских елемената, епски и снажно индоктриниран православљем и преко њега немањићко-косовском традицијом“ (V. Radović, Migracioni faktor u povijesti Boke Kotorske, Herceg- Novi, travnja 1985, 106).

У овој тврдњи могу се препознати квалификативи из мноштва текстова данашњих црногорских писаца којима је напросто преплављен медијски простор Црне Горе. Оваква тенденција поприма обрисе државног програма.

Увјерен сам да се на кривотворине у историографији може одговорити изношењем у јавност велелепног ћириличког архива српског народа који јужне Србе ставља на првенствено мјесто на љествици старих националних домена, а такође, и подстицањем нових систематичних етнолошких изучавања српског простора. Дакле: архивима против кривотворина.

Прилог округлом столу „Кривотворење историје“ одржаном 6. августа у Подгорици у организацији НВО „Не дамо Црну Гору“

Прочитајте још



Categories: Противу незнања

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. Па да, али сатанисти не дозвољавају расправу и не подносе документа. Они изблате противника и зај+кључе да „са такима не разговарају“, само са послушницима!

  2. Па и 1.светски рат је организовани геноцид Срба. Иза преласка Албаније и Крфа не стоји нико други до Енглези – у то сам 100% сигуран. Губици у 1.св.рату једнаки су онима у 2-ом, а ми још увек као пачија школа гачемо о „великој српској победи“ – победи која је уступљена Хрватима и Словенцима??! Притом тек заборављамо преко 100.000 српских грађана побијених у Аустро-Угарској.

Оставите коментар