Небојша Рашо: Лако је побити фалсификате, тешко добити медијску борбу

Сви ови фалсификати водили су једном крајњем политичком циљу: усвајању тзв. Закона о слободи вјероисповијести

Бока Которска, детаљ с Ловћеном у позадини: кота Св. Илија, 1.100 метара надморске висине (Фото: Никола Маловић)

Сви смо свједоци све већег кривотворења историје које се пласира кроз разне медије. Присутно је у свим медијима – штампаним и електронским и са изразито јасном и препознатљивом уређивачком политиком. Већ дуго времена говорим да на све фалсификате треба одговорити без обзира колико били апсурдни или од кога долазили. Из центра Симон Визентал често су упозоравали на то, поучени горким искуством из Другог свјетског рата. Поготово што се у случају Црне Горе фалсификати објављују у медијима који имају велику гледаност односно читаност.

Изврћу се чињенице, изводе закључци без основа у историјској грађи а који су у складу са уређивачком политиком медија.

Пролазност имају само код популације која нема уопште историјског знања или веома мало и та популација је њихова циљна група. Они са њом вјешто манипулишу. Циљ је непрестаним понављање неистине створити слику да је неистина у ствари истина. По познатом рецепту Јозефа Гебелса.

Да напоменем шта је претходило налету кривотворења историје у Црној Гори, навешћу само најзначајније догађаје из новијег доба:

  • Преименовање наставног предмета српски језик у матерњи 2004.
  • Референдум 2006. године.
  • Доношење Устава 2007. године у којем се као службени језик уводи црногорски језик.
  • Из уџбеника су избачени многи значајни српски писци, од Св. Саве до Десанке Максимовић.

Постигнут је 2011. политички споразум и усвојен је назив предмета црногорски, српски, босански и хрватски језик и књижевност. Изузев промјене назива предмета овај договор се до данашњег дана не поштује. У примјени је и дан данас наставни програм за предмет црногорски језик и књижевност а ученици су принуђени да уче из уџбеника са новим словима.

Овај редослед говори нам да је ријеч о једном политичком пројекту пажљиво планираном и одавно написаном.

Највише фалсификата изнесено је у вези догађаји из 1918.

Након ових догађаја све више долази до фалсификовања историје зарад остваривања политичког циља. У емисији Жива истина 2014. аутор је тврдио да нема помена Срба у Боки Которској прије 19. вијека. Ово је изазвало велико незадовољство у Херцег Новом и група НВО и угледних грађана Херцег Новог упутила је писмо предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу надајући се да ће наћи какву такву заштиту. Нажалост до тога није дошло. Грађани Херцег Новог позвали су се на чл. 10 Одлуке о минималним програмским стандардима у програмима електронских медија гдје се каже да је у програмима електронских медија забрањено емитовање програмских садржаја којим се потенцира припадност етничкој групи, полу или сексуалној опредијељености као облик дискриминације према њима.

На жалост стигло је само формално писмо Вујановићевог шефа кабинета Дражена Миличковића који је избјегао да да одговор. Било је јасно да у институцијама система српски народ нема што да тражи.

Филип Вујановић (Фото: Зоран Жестић/Танјуг)

Није помогло ни то што се Срби у Боки помињу у документима које су сами писали, руском дневнику грофа Толстоја са краја 17. вијека, писмима католичких бискупа из 18. вијека…

У више емисија и објављених текстова изнијете су тврдње да су становници Боке и Далмације Власи а не Срби. О појму Власи који је навелико коришћен могли би да расправљамо данима. Сигурно је да је овај назив за Србе кориштен у НДХ тако да изјава патријарха Иринеја није дата случајно. Тачно је да се за становнике Далмације и Боке па и Црне Горе и Цетиња користио назив Морлаци или Власи. Али тај назив није се односио на етичку групацију. Ипак они су се ухватили за тај податак да би доказали да Срби нису живјели на овим просторима.

Иако постоји више историјских извора који говоре да Морлаци и Власи током 18. и 19. вијека у Далмацији нису никаква посебна етничка група већ су тако Венецијанци и Турци називали локално становништво. Тако за ријеч Морлак у рјечнику венецијанског дијалекта из 1829. пише Словен. По Ђироламу Брусонију писцу књиге о Кандијском рату 1673. Морлаци су Хришћански поданици Турака који су прешли у подаништво Венеције. У османском правном систему Влах је означавао сточарско становништво не означавајући етничку припадност. Очигледно је било обилажење многих релевантних историјских извора о овим појмовима и то је једна од карактеристика кривотворења.

Иду тако далеко да тврде да је Његош посрбио Црну Гору. Ово је још један новокомпоновани израз који треба да рашири мржњу према српском народу. Због неког разлога везују ту прекретницу за 1840. годину.

Сви ови фалсификати водили су једном крајњем политичком циљу: усвајању тзв. Закона о слободи вјероисповијести. То нам је показала и расправа вођена у Скупштини Црне Горе 27. децембра 2019. која није била достојна високог дома. Сама расправа показује нам да је циљ: Стварање некакве ЦПЦ, отимање имовине, приказивање СПЦ као реметилачког фактора и самим тим наношење још једног ударца Православној цркви.

Шематски приказ изгласавања Закона о слобиди вероисповести у Народној скупштини Црне Горе (Фото: Фејсбук)

Посланици који су изгласали закон изнијели су велики број неистина и полуистина. Први су покренули питање аутокефалности ЦПЦ и њене обнове и наметнули ову тему иако то овај Закон не регулише. То потврђује наше мишљење да се иза овог Закона крије прави циљ – успостављање ЦПЦ, што је и најављено прије изгласавања Закона. Закон се не односи на територију Књажевине или Краљевине Црне Горе већ на територију данашње Црне Горе што је само још један показатељ да није ријеч о исправљању никакве историјске неправде већ о обичној национализацији.

На сједници скупштине историјски документи су често погрешно цитирани и тумачени. Изнесене су тврдње да Mитрополија црногорско-приморска под тим именом постоји тек од 1929, да је црквена имовина у Књажевини била државна, негиран је континуитет Зетске епископије, погрешно су цитирана правила Васељенских сабора а није заобиђена ни омиљена тема – 1918. Омаловажавана је улога српске војске у новембру 1918. у Боки которској која је била изузетно важна. Није било тешко уочити ове неистине али и њихов прави циљ.

На сједници су изношене и неке тврдње које није вриједно ни коментарисати.

Небојша Рашо (Фото: ИН4С)

Често, перо је оштрије од мача. У овом случају и са дугорочнијим последицама. Фалсификати који се износе су са нескривеном политичком позадином. Циљ изношења фалсификата је јасан: стварање нове историјске слике Црне Горе у складу са дневно политичким потребама, негирање постојања српског народа на овим просторима, покушај да се односи Црне Горе и Србије кроз историју прикажу као малтене непријатељски, али и маргинализовање и стављање под контролу СПЦ.

Не може се крађом историјских и духовних вриједности српског народа стварати нови идентитет. Поставља се питање како се борити против ове, све агресивније, појаве. Ове фалсификате је лако побити али тешко је добити медијску борбу. Стручна јавност не смије остати нијема.

Излагање са округлог стола Кривотворење историје. Округли сто је одржан 6. августа 2020. а уприличила га је организација Не дамо Црну Гору



Categories: Противу незнања

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Трајни пројекат западних колонијалних сила према Србима (што значи да се тај процес не зауставља иако се колонијалне силе на западу временом мењају) је освајање српског геостратешког простора путем стварања вештачких народа и за њих вештачких протекторат држава под влашћу западних колонијалних сила на српском етничком простору. Са тих простора отетим од Срба подразумева се потпуни прогон и уклањање српскога народа.

    Сада је активно неколико тих процеса. Стварање велике Албаније без Срба, стварање велике Хрватске без Срба, Црне Горе са уклањањем Срба, такође и Б и Х са уклањањем Срба. И наравно све ове протекторат државе су непријатељски настројене према Србима.

    Од западних колонијалних сила Аустроугарска је на српским етничким просторима прва започела тај процес цепања Српског етничког простора, стварањем Албаније, а наставили су га велика Британија и Ватикан, затим Тито, а данас Немачка, Британија, Турска и САД као главни актери тих процеса.

    Треба посебно нагласити да је ове процесе посебно подстакао Тито стварањем Македоније и Црне горе одвајањем од Србије (и стварањем од Војводине и Косова и Метохије покрајина, затим давањем Хрватској српске Далмације, Книнске Крајине и Славоније).

    Оно што је у наведеном 100% законитост јесте да ниједан представник власти у Србији никада неће имати и апсолутно никада никакву подршку нити добити било какав кредит од Запада ако не подржава поменуте штетне процесе по Србе. Тито је управо из овог разлога био миљеник Ватикана и Запада и обилно дариван бесповратним кредитима.

    Такође треба знати да је ову антисрпску платформу од колонијалних сила преузела и комунистичка интернационала што значи да су комунисти, а њихова деца данас директни гробари и настављачи те колонијалне политике запада према Србима тј. политике уништења Срба и њиховог протеривања са српских етничких простора.

    Ово значи да Срби немају шта да траже од Запада осим колонијалног ропства (што су тренутно и добили) и немају шта да траже од оних који се називају патриотама, а теже интеграцијама са ЕУ. Ту треба убројати и разне врсте превараната који се претстављају као антиколонијалисти, а које вештачки стварају антисрпске безбедносне службе у Србији и ван ње да би смућивале и подривале процес борбе Срба за своје националне интересе.

  2. Звуци буке и бијеса

    Звуци буке и бијеса
    Бујица усупрот Богу
    У славу новца и меса
    Црна рупа иште дрогу

    Хучи зла локомотива
    Развлачи зло по свијету
    А сјећања још су жива
    На ову бившу планету

    На људе који су људи
    На жене које су жене
    На јутро које нас буди
    На наше слободне гене

    Испране ваше су главе
    Стерилне сањате снове
    И чекате да вам јаве
    Гдје вас то вођа сад зове

    Глођете кад баце кости
    Гризете све око себе
    У својој кући сте гости
    Икона плаче због тебе

    Момчило

  3. У борби са „медијима“, ваља имати на уму акроним за „медије“: СМРАД — средства масовне рекламе, агитације и дезинфомације (према, Андреј Фурсов, савремени руски историчар, социјални филозоф и публициста)

Оставите коментар