Борис Јовановић: Славна олошијада

Право на достојанствен живот одавно је укинуто, јер славна олошијада има огромне шансе да буде вјечна…

Фото: Рави Кумар

Може бити да ће он и он и она и она одиста имати право да уживају у озакоњеној идили…

Немам ништа против, њихова идила-њихова ствар…

А да ли ће тим правом бити гарантовано право на достојанствен живот њему и њему, њој и њој, њему и њој, њој и њему, свима и свакоме…

Наравно, да неће.

Право на достојанствен живот одавно је укинуто, јер славна олошијада има огромне шансе да буде вјечна…

Изврнута земљица која маше геј-правима и природним љепотама наравно да нема чиме да се похвали…

Осим сопственом олошијадом која траје и која још увијек не једе своју дјецу, као ономад револуција која тече и која је и створила олошијаду која траје…

Олошијада, као и олимпијада, понавља се у одређеним цилклусима, углавном четворогодишњим, сем кад олошијада пожели да саму себе озакони неким ванредним циклусијадама…

Олошијада, као и олимпијада, има своје дисциплине и своје шампионе који су углавном унапријед познати и подразумијевајуће допинговани безобзирношћу и охолошћу…

Шампиони наше олошијаде полако, али сигурно улазе у повијест шампиона над шампионима којима се дичи и горди сваки узорни грађанин дичењу и гордостима склон…

Да се нијесу дичили и гордили кад је требало да се стиде и сраме, не би ни бивало овакве олошијаде…

Дични, горди и згомилани, само понекад су понизни и покуњени и то баш онда кад треба да покажу своје достојанство и свој далеко чувени понос који их је и створио…

Од надалеко чувеног поноса остао је само пропети нос, напета мишица и смућена памет, која је увијек у истом домовинском строју и у служби олошијаде која траје…

И онда се маргиналци понекад самоиспитивачки муче чувеним питањима: зашто је све ово овако и откуда ова олош на таквом мјесту…

Маргиналац и новомученик не би био новомученик и маргиналац да је на вријеме схватио правила наше олошијаде…

Олошијада, као и свака олимпијада, има своја јасно утврђена правила која утврђују они који не маре за правила…

Дакле, у спринту, маратону или бацању кладива не побјеђују најбржи, најиздржљивији и најснажнији, већ они који одређују правила која важе за све осим за шампионе олошијаде…

И не знам шта ту није јасно и шта је ту ново.

Олош је олош, шампион је шампион.

Што не значи да су шампиону олошијаде и највећа олош…

Обично су, по стандардима олошијаде, највећи олош они што се диве шампионима олошијаде и што у њима, као ономад престарели Грци, виде богове на земљи…

Они што не дају да шампионима олошијаде спадне олошки вијенац са главе, обично су највећа олош…

Сума сумарум: никада највећи олош у нашој олошијади не може бити шампион олошијаде…

За шампионе треба имати не само олошке, већ и неке друге квалитете.

Ти квалитети су управо тај чувени фактор икс.

И зато, као сви маргиналци и новомученици, можемо бити сигурни само у једно: на побједничком трону није највећи, него најмањи…

Сад човјек или олош, одлучите сами…

Зорни грађанин

То је онај што маше репићем…

Што никада никоме није рекао: Срамота ме је…

Фото: Куртис Мекњутн

То је онај што се спљескао и претворио у пихтију, па постао угледна пихтија…

То је онај сплачинасти, сплачинастог погледа, што у свему види ништа и што ни у чему види све…

То је онај што краче сокаком као покретни споменик пожмирепству и лижисахансву…

То је онај окићени као сват кад треба да ђинђувицама и ресама прослави некакав важни празник бесмисла и мржње…

То је онај најпопуларнији у нашој вароши што се око њега сакупљају малецне и веће муве, а он зуји као мува зунзара…

То је она мува што све загади, а мисли да је двоглава орлушина…

То је врана која се дичи својом складношћу и господством…

То је господин који се господи бескрајним сељоберством…

То је сељобер који се стиди сопственог села одакле су га истјерали, јер није ни за данашње градове, а камоли за некадашња села…

То је грађанин који је посељачио сваку стопу којом је забатргао…

То је кичмењак који је остао без кичме чим је схватио да је суштина у гмизању, а не у ходу…

То је најглупљи паметар у свом друштву и најпаметнија будала на партијском конгресу…

То је онај што једино зна да све зна…

То је барјактар кад треба прославити срамоту и стари сват кад треба осрамотити старину…

То је лучоноша који бљешти неприкосновеним дебилизмом.

То је онај што би се стидио свакога тренутка само кад би спознао сопствено застиђе…

То је онај што се ничега не стиди осим заслужних бестидника…

То је тај што је сад прошао поред тебе, а репина му се још по земљици вуцара…

То је тај маскиран парфемом и порцеланским зубалом, а базди као твор посебно кад највише замирише…

То је тај живи доказ да не може вода све опрати…

То је онај изнутра глибави што самјера свијет као пазариште…

То је рогата марва што се дичи роговима…

То је тај са чактаром да се не изгуби…

То је онај што за њим иду они без чактара…

То је тај што би те прегазио да га нијеси погледао у очи и видио му страх и трепет…

То је тај што се јуначи јуначким поријеклом и што је ђеду прекуцао потпис на споменику.

То је тај што се вуцара уоколо у угледничкој службеној журби…

То је онај што му се диве, а диве му се све више јер му углед свакодневно расте у земљи угледника и јунака…

То је тај суверени патриота што воли своју државицу толико рушилачки да је право чудо како је рушевиница још у животу…

То је онај што су га они давно научили да је најсрамотнија срамота и најгрешнији гријех бити човјек макар и у тренуцима слабости…

То је тај што би и Богу опсовао српску мајку само кад би га срео на пазаришту.

То је онај који воли стомаком, а мрзи срцем.

То је тај којем је Мило рекао да је жив и који због тога мисли да је бесмртан.

То је чистокрвна пасмина пунокрвног несојлука…

То је онај без којег не би било овога…

Грађанско васпитање

Требало је да знамо још онда да ће нас ово снаћи.

Још поодавно кад је силом на срамоту лажирана грађанска воља, па проглашена велика побједа…

Фото: Нетан Думлао

Ваљда је та побједа подразумијевала и поражене снаге, а те поражене снаге су ваљда биле и суштинска већина у заробљеној државици која је лажну срећу мањине назидала на истинској несрећи већине…

Бјеше то оних давних референдумских дана који никако да се заврше.

Кад се нешто наопако и неправедно обрши, онда нема краја…

То је, некако, и ствар грађанског васпитања које нам није, овако епски размахнутим и раздрљеним, јача страна.

Елементарно грађанско васпитање подразумијева поштено приступање послу који је судбоносан за грађанску будућност…

Кад је било поштено, у земљици поштењачина, љуђи и јунака?

За мога вакта, никада, а даће Бог да је некада и било…

Грађанску државицу склепали су они који никада нијесу имали елементарно грађанско васпитање…

Референдум су покрали они који су сопствено поштење уградили у темеље некакве нове државне скаламерије…

Све се, дакле, мимо грађанског васпитање и елементарне логике, заснива на томе да вјерујеш лажовима, а не очигледној истини…

И сад се чудом чудимо распуклој зиданици у коју се једни заклињу лажно и коју други кобајаги воле.

Они лажљиви кривоклетници су управо ови којима би нормално грађанско васпитање и стање било исто што и измицање хоклице испод ногу, а омчица је на врату…

Што су ровови дубљи и џепови су дубљи, а памет је плића…

А све је више оних плитке памети који ће своју бизонску снагу искористити за продубљивање ровова…

У лудом акцијашком науму, поткопали су и државицу и себе, задовољни резултатима сопственог рада, усхићени својим ударништвом као пироман својом ватрицом…

Има ли ишта љепше него гријати се на буктињи која прождире сопствену кућицу?

У тој садомазохистичкој страсти пролазе нам ови дивни грађански дани…

Само да њима не буде добро, понављају помамљеници са једне и друге стране братског рова…

Има ли веће милине, има ли идиличније грађанске идиле од ове која нас сласно прождире?

Да су оних референдумских дана кабадахије схватиле да бити побједник не значи поразити сопствене грађане, било би много подношљивије…

Да су лажни побједници признали сопствени пораз, не би се и побједници и побијеђени претворили у гомиле поражених којима је једини смисао гомилања мржња према другој гомили…

Да је било тако, гомиле не би биле гомиле, а гласачке кутије не би биле лоповске гиљотине…

Ко год је прихватио референдумску побједу као освету, а не као правду, постао је злотвор, а не државник или грађанин…

Ових дана и година светимо се најближима без кривице уколико живот није кривица…

Светила би се и друга страна јер у бесудној државици свега има, сем праве стране…

Помрачена свијест и морална наказност сваку грађанску обавезу доживљавају као сопствено понижење или шансу на понизе другога.

Да смо макар знали да смо грађани, можда бисмо и били људи…

Били смо све, грађани нијесмо били…

Били смо дични соколови, ратоборни јуришници, родољупци и домољупци, покољење за пјесму створено, хероји и мученици, равногорци и милогорци…

Били смо и скрушено и запјенушено и трпељиво и расрђено лажнохришћанско стадо, гуркано и таркано кривим патерицама, пошкропљено и пометено лажима и маглуштинама…

Али, грађани нијесмо били…

Постали смо двије стране у једној државици која је и превелика и премала, само није потаман…

Обновила се тада и тада и тај јој васкрс очигледно није успио…

Васкрснуло је оно што није требало, а умртвљено је оно без чега васкрса нема…

Прескочили смо и убрзани приручни курс грађанског васпитања…

Да смо макар били грађани, кад већ нијесмо могли бити витезови и јунаци, данас би било другачије…

Не бисмо живјели у рају, али живот би свакако био рајски у односу на разбојничку оргију која нас је снашла…

А снашло нас је све оно чему се нијесмо надали.

Јер надали смо се нечему много бољем или много горем од овога…

А не обичном достојанственом грађанском животу…

Колумне су објављене и на сајту Феномени.ме



Categories: Преносимо

Tags: , ,

3 replies

  1. Београдски синови

    Ви што се са брда спуштате с покликом
    Поносни витезови Камелота
    Ви моја браћо, о песмо Севера
    Волим те Србијо више од живота.

    Ви што Вам песница пут неба стреми
    Горди орлови престонице
    Наш дан ће доћи с грмљавином
    Звониће звона немилице.

    Размишљам ето данас о Вама
    Окружен сетом и песмом другара
    Док ми са југа псује мајку
    Трећа генерација кокошара.

    Објављено некад у „Звездиној ревији“

  2. Браво Борисе!

    Г.Вулин, чиме сте изазвани да поставите ову умотворину? Борис ниједном ријечју није поменуо Крцуна и Крцунове наследнике.

  3. Искрено се надам да ће млади, образовани и честити Београђани ускоро узети судбину Србије у своје руке…ово им је симболична подршка….

Оставите коментар