Срђан Воларевић: Неколико речи о једној речи или На шта упућује кованица „хрватски Срби“

Питање језика, и неодвојиво питање писма, није ствар политике, већ језик носи положај стратешке вредности као носећег стуба друштва

Срђан Воларевић: (Извор: Светигора)

Како се примакне 4. август наједном се умноже наказне појаве у српском језику, уз већ постојеће – не би ли нас сам језик уверио да и он учествује у том страшном догађају Срба из 1995. године. Иначе то се већ одомаћило у свакидашњем говору оних који, бар у већини, сматрају да пишу, мисле, певају и псују на српском језику. Из оквира тих житеља српског језика искључена је Светлана Слапшак, у два наврата кандидаткиња за члана Српске академије наука и уметности. Још 1980. и неке, у лице ме је убеђивала да српски језик не постоји.

Најупечатљивија наказност се своди на кованицу „хрватски Срби“.

Ономад, када су Југославију узели да комадају спољни и унутарњи фактори, што и није било тако тешко, и када се на тлу Социјалистичке Републике Хрватске јавно испољила усташка, односно неофашистичка струја, оличена у једној политичкој странци, њен неприкосновени вођ, Фрањо Туђман, најгрлатије је међу Хрватима за Србе у тој републици користио израз „хрватски Срби“. Он није радио ништа друго осим оног што су хрватски политичари радили од увођења парламентаризма у Аустрији и Аустроугарској монархији у XIX столећу. Туђман је себе произвео у језикословца, односно у зналца језика којим говори. Управо онако као што је дон Михо Павлиновић са говорнице далматинског сабора грмео на хрватском језику, већ потврђеном у певањима „Разговори народа словинског“, Андрије Качић Миошића, великог хрватског песника, у српском епском десетерцу. У тим певањима превасходно преовладавају сви српски, односно косовски јунаци, а језик, у ужем географском одређењу, спада у херцеговачки начин српског језика. То исто важи и за она писања дон Михе против Срба и њихових земаља, да би му данас позавидео све и један савремени јавни делатник српског језика из Београда, с колико чистоте и прецизности изражава сваку српску реченицу српских речи – али на хрватском језику, како говораше дон Михо Павлиновић.

Школски пример за уплитање политичара у ствари језика нуди нам делатност Бењамина Калаја, Каундка надзорника над земаљском управом у Босни и Херцеговини. Дошавши на то место, као добар чиновник Аустроугарске монархије, по налогу одређених хабсбуршких стратешких циљева подухватио се посла да установи интегралну босанску нацију. Као један од најпречих задатака на том хабсбуршком пољанчету муљања међу Србима, испречило му се стварање језика те фиктивне нације, али од језика који постоји. Као врстан зналац пословања са људима, засукао је рукаве и за тај посао ангажовао је Ватрослава Јагића, Хрвата, у Европи веома уваженог језикозналца. Тако је настао босански језик, а избабичио га је Ватрослав Јагић. Мада ће се он у аутобиографији ограђивати од тога, док ће српски класични филолог, Милан Будимир рећи да је то само једна стандардна лаж.

Овај пример, са Бењамином Калајем, каже нам да питање језика, од чега је неодвојиво и питање писма, превасходно није ствар политике, већ да језик, као и војска и полиција, вода и земља, као и поредак живота, носи положај стратешке вредности као носећег стуба друштва. Уосталом, зар Бил Клинтон није потписао Дејтонски споразум на српском, босанском и хрватском језику, што је тек основан Одбор за стандардизацију српског језика, при САНУ, једнодушно прихватио 1998. године, под секретарским надзором Бранимира Брборића, подупртог угледом Ивана Клајна.

А Фрањо Туђман, на путу стварања друге Независне државе Хрватске и сецесионистичког рата, за Србе грлено говораше „хрватски Срби“. Моја прва мисао на ту језичку наказност била је: у овој склепаној кованици крије се позив на клање преосталих Срба. А многи су у Београду тај израз прихватили као нешто веома целисходно, па се то ту и тамо појављивало у разним новинама, и ћириличним, било их је осим „Политике“, „Вечерњих новости“ и „Експрес политике“, и латиничним, како ће се неколико година доцније показати, у новинама другосрбијанаца, или антисрба, што рече Драган Коларевић.

Када кажемо, на пример, Перина крава, или Жикина њива, или Гулетов бемве, или Ђокин брат, или Маријин муж, онда сасвим именујем однос између оног по коме можемо познати оно друго у тој сложеници. Перина крава је позната по томе што је скроз тамна без и једне беле пеге; Жикина њива се зна јер на њој ништа не успева; Гулетов бемве увек је паркиран преко тротоара; Ђокин брат је најобичнији шибицар; док је Маријин муж тек једна успутна појава пред њеном друштвеном делатношћу – зато се то тако и ословљава у свим овим случајевима. Ми, значи, не памтимо бемве по тротоару, већ по Гулету, јер једино Гуле има такав бемве… и тако даље.

Када се измакне Гуле, онда бемве губи на својој персонализацији, постаје оно што су и остали бемвеи. Његова важност, или вредност, или издвојеност, није у томе што се паркира на тротоару, већ у томе што га поседује Гуле.

Сад то лепо пренесимо на „хрватски Срби“, али у етички оквир.

Дакле, „хрватски Срби“ су посебни, персонализовани, зашто што су хрватски, што у односу на остале Србе значи да су они нешто друго, различито од њих. А то значи да без тога „хрватски“ (што се односи на Хрватску и на Хрвате) они су безлични, онако као што се и бемве без Гулета утапа у безличности, где безличност није склониште личности (анонимност), већ граница непостојања, изостајање из виталних животних токова. Самим тим за однос са безличним, у ма ком виду, допушта одрешене руке, кратко речено све – без изгледа на ма какве моралне последице.

На то нас упућује сложеница „хрватски Срби“.



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Сјајно г. Воларевићу!
    Да нису тужне и истините Ваше речи би увесељавале над неукошћу и општим незнањем.

  2. Душан Буковић:

    РАСТКО НЕМАЊИЋ ( око 1174, Рибница-Подгорица – 1235, Трново, Бугарска) КАО ВЛАДАЛАЦ ЗАХУМЉА – ДУКАТО ДИ САН САБА

    Историја је сведок времена, гласи једна латинска пословица. Имајући у виду да је прва српска држава настала на обали Јадранског и Јонског мора и да је познати римски католички историчар Хенри Даниел – Ропс у својој другој књизи, коју је објавио на основу Ватиканских извора и докумената под насловом “The church in the dark ages”, дословно рекао: „… да су Срби из Далмације од 831. године угрожавали црквени поредак из Рима …“ – “…since 831, from the Serbs of Dalmatia, established in Aquileia…” (Види: Henri Daniel – Rops, The church in the dark ages, Vol. II, New York, 1960, стр. 170; Henri Daniel – Rops, L. Eglise des Temps Barbares , by Librarie Artheme Fayard, France, 1950).

    Узгед у овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића ( 19-?, Корчула, – Београд, 1975) које су објављене под насловима „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“, „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Да ли је постојао краљ Томислав?“ (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970 ; “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).
    Међутим, не улазећи ни у какве друге коментаре цитирали бисмо чланак професора Антонија Фарчића „Растко као Владалац“, који је објављен у београдском листу „Република“, који су издавали следбеници Јаше Продановића. Фарчићев чланак је објављен у броју 534, од 24. јануара 1956. године, који у скраћеном обиму гласи…

    РАСТКО КАО ВЛАДАЛАЦ

    Оба средњевековна српска писца Доментијан и Теодосије, у својим биографијама Св. Саве, наводе да су младоме Растку родитељи дали једну земљу на управљање. Доментијан се о томе овако изразио: „Кад је он (Растко) био васпитан… дадоше му родитељи) један крај царства свога у област му и на весеље његовим слугама“, а Теодосије је записао; „А кад (Рстко) одрасте до петнаесте године, родитељи му оделише једну страну своје државе, как би одлазио ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима“. По једном и по другом биографу Растко је отишао у Свету Гору кад му је било 17 година. Према томе, он је владао у додељеној му области само две године од своје петнаесте до седамнаесте године.

    На основу ових података није било могуће тачно одредити у којој је области Немањине државе млади Растко владао пре свога одласка у у манастир, као што се није могло ни поближе датирати време тога његовог владања. Стога су историчари прелазили ћутке преко ових Доментијанових и Теодосијевих навода, сматрајући их, ваљда, легендарним и непоузданим.

    У најновије време, међутим, нашао се препис једне повеље великог жупана Стефана Немање, која је у нашој историографији била сасвим непозната. Ову повељу Немања је издао граду Сплиту око 1191 и њоме зајемчује Сплићанима слободу трговања у својој држави. Сачувао се само препис повеље и то латиницом, али је очигледно да је у оригиналу била написана ћирилицом. Докуменат веродостојан у сваком погледу и њиме се коначно утврђује не само тачност Дементијанових и Теодосијевих навода, него се помиње и име земље над којом је Растко тада владао.

    Овај докуменат, приложен једној расправи коју је објавио д-р Михаило Динић, има свој мали историјат. Њега је открио хрватски историчар д-р Михо Барада и то међу списима које је био у своје време прикупио, као научну грађу за своје радове далматински историчар из осамнаестог века, Иван Луцијус из Трогира. Осим ове Немањине повеље, Барада је пронашао међу Луциосовим хартијама и препис једне повеље краља Стефана Владислава, која је такође латиницом преписана, а коју је овај краљ издао 23 јуна 1237 године у Ковачићима код Омиша кад се са својом војском налазио на реци Цетини, која је у оно доба, била граница између Србије и краљевине Угарске. Ова Владислављева повеља претставља уговор о пријатељству између овог српског владара и града Сплита. Барада је заједно са ова документа нашао међу списима Ивана Луцијуса и једну сасвим кратку повељу захумског кнеза Андрије, којом он ослобађа Трогиране од давања „оброка“ до краја свога живота. Ова трећа повеља сачувана је и у тексту ћирилицом, а „истумачена“ је преписом у латиници.

    Фотографске снимке ове три повеље проф. Барада је уступио професору д-р Михаилу Динићу, који их је свестрано проучио у расправи објављеној заједно са факсимилима у овогодишњем „Зборнику филозофског факултета“ књ. III (Београд, 1955), под насловом „Три повеље из списа Ивана Лучића, а од ових повеља је, бесумње, најинтересантнија она Немањина, у којој се изрично каже да Сплићани могу слободно трговати у његовој земљи као и у Хумској земљи, у области његовог сина Растка, и у Зети, у области сина му Вукана. Дословно: „ја велим жупан Немања пуштам Сплићане да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету“.

    У својој расправи д-р Динић утврђује да је Растко од свога оца Немање добио Хумску земљу или Захумље и да је овом облашћу владао између 1190 до 1192 или 1193 год. Хумском земљом раније, пре Растка, управљао је Немањин брат Мирослав…
    Немањину повељу можемо, какле, сматрати као драгоцен извор за историју. Она је од значаја зато што је то – по речима Динића „…засада једина повеља која је изашла из Немањине канцеларије, док је он био на власти“. Сем тога она је од значаја и зато што доказује да су постојале привредне везе Немањине државе са градом Сплитом још у дванаестом веку.

    Посебни значај има ова Немањина повеља већ и по томе што објашњава уговор између кнеза Мирослава и Дубровчана од 1190 из кога произлази да је онда дошло до сукоба између Немање и Мирослава, па је Немања одузео захумље своме брату и доделио га своме најмлађем сину Растку. Најзад ова Немањина повеља и она краља Владислава значајне су и по томе, што се из њихове садржине може утврдити да је северна граница Захумља на приморју била на реци Цетини.

    Што је за нас такође од важности, то је што се и овим открићем потврђује тачност података цара Константина „Порфирогенита“ о постојању српске приморске земље „Паганије“ или „Неретве“ која се простирала до реке Неретве на истоку, а на западу до реке Цетине, као и то да је у току дванаестог века, њена континентална територија ушла у склоп Захумља…

    А. Фарчић

    (Види: Проф. Антоније Фарчић, Растко као владалац, „Република“, број 534, Београд, 24. јануар 1956…).

Оставите коментар