Вебинар „25 година после Z4 и Олује“

На вебинару Института за европске студије учествовали бивши амбасадор САД у Хрватској Питер Галбрајт, проф. Слободан Самарџић, Саво Штрбац из Веритаса и мр Владимир Русић

Вебинар 25 година после Олује

Ове године навршава се четврт века од низа догађаја који је започео припремом и презентовањем Плана З-4 као основе за преговоре, а завршио се акцијом Олуја, којом је српски народ доживео једно од највећих страдања у својој историји. Како су се ови догађаји одвијали, да ли су се ствари могле одвијати другачије, које су лекције ових догађаја, и каква је будућност српске заједнице у Републици Хрватској, основна су питања вебинара који је организовао Институт за европске студије 29. јула ове године.

Први излагач био је Питер Галбрајт, тадашњи амбасадор САД у Републици Хрватској и један од кључних учесника у наведеним догађајима. Питер Галбрајт је започео излагање наглашавањем да је међународна ситуација пре 25 година била потпуно другачија. САД, као једина суперсила, одлучујуће су утицале на догађаје у целом свету. Питер Галбрајт тврди да хрватски председник Фрањо Туђман никада не би провео Олују, да је наишао на америчко неслагање. Према Питеру Галбрајту, САД су биле фокусиране на рат у БиХ, док је рат у Хрватској био споредан. Стога је он имао неуобичајено велики степен аутономије за амбасадора у малој европској држави.

Питер Галбрајт се прво осврнуо на план З-4. Процес преговора о примирју је започео у априлу 1994. под вођством тадашњег руског заменика министра спољних послова, Виталија Чуркина. Навео је да је њега позвао хрватски председник, вероватно не желећи да примирје диктира само Русија. Подсетивши да су се УН и ЕУ придружили процесу преговора, рекао је да су примирје склопила војна лица. За примирјем је требало да УН и ЕУ проведу мере економског опоравка и деескалације. Кривицу за неуспех овог процеса Питер Галбрајт види у вођству крајишких Срба, које, по њему, није имало вољу за примирје, али и у неслагању Дејвида Овена (делегата ЕУ) са својим замеником. Иако је процес политичког помирења требало да дође после наведених мера, Питер Галбрајт тврди да је он инсистирао на ранијем почетку овог процеса, због чега је настао План З-4. Његова идеја, како је рекао, била је прављење система у коме би РСК добила максималну аутономију, али истовремено остала унутар Хрватске. Питер Галбрајт је нагласио да је обема странама речено да се не морају сложити са овим планом, већ да је он основа за даље преговоре. Рекавши да се хрватски председник није слагао са планом, али да је пристао на преговоре, Питер Галбрајт је рекао да су у Книну 29.1.1995 Милан Мартић (председник РСК), Борислав Микелић (председник владе РСК) и Милан Бабић (министар спољних послова РСК) одбили и да преговарају на основу плана. Питер Галбрајт кривицу за ово види у политичкој неквалификованости Милана Мартића.

Питер Галбрајт (Фото: The Common Good)

Према Питеру Галбрајту, одбијање Плана З-4 и понашање Милана Мартића ипак нису били кључни разлог зашто су САД подржале спровођење акције Олуја, већ је то било српско заузимање Сребренице (11.7.1995). По заузећу Сребренице, Питер Галбрајт је отишао на консултације у Вашингтон. Према њему, администрација САД је била неодлучна како даље поступати. На крају је, по њему, решила заштитити Горажде, жртвујући Жепу и пут ка Бихаћу. Српској страни је, према Питеру Галбрајту, освајање области Бихаћа било потребно, како би попунили стратешку рупу између РС и РСК. Веровало се да би освајање Бихаћа резултовало стварањем око 160.000 избеглица и масакрима. Питера Галбрајт је рекао како га је хрватски министар одбране Гојко Шушак информисао да хрватска влада разматра могућност војне акције за спасавање Бихаћа. Ово није био први пут да је хрватска влада ово разматрала: још 12.11.1994. је исто питање било на столу. Питер Галбрајт тврди да је он хтео да се да неутрални одговор (фактичко одобравање) још у новембру 1994, али да су САД упозориле хрватског председника да се уздржи од акција. Међутим, он тврди да је његово упозорење да се у Бихаћу може поновити сребренички сценарио било кључно да САД подрже хрватску акцију. Према њему, последњи покушај склапања мира учињен је када се сусрео са Миланом Бабићем у Београду 2.8.1995, изневши неповољнији план. Иако се, како каже, Милан Бабић сложио, то није учинио Милан Мартић, и план је пропао. Додао је још да је 3.8.1995. покушао издејствовати одлагање акције, али да ју је тада било немогуће зауставити. Излагање је завршио речима да су САД знале да ће доћи до масовног исељавања, али да се вагало између тога и могућег масакра у Бихаћу. Додао је да су се америчко-хрватски односи погоршали због начина провођења Олује и спречавања повратка Срба.

Следећи излагач био је проф. др Слободан Самарџић, редовни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, бивши саветник председника СРЈ и председника владе Републике Србије Војислава Коштунице, ти бивши министар за Косово и Метохију. Он је рекао да се не слаже са више тачака у излагању Питера Галбрајта. Прво је истакао да САД и западне силе нису једнако третирале све зараћене стране. Тако је Немачка једнострано признала Хрватску још током рада Мировне конференције за Југославију. Једнострано признање независности у времену стварања заједничке спољне политике ЕУ значило је, према Слободану Самарџићу, уцену за друге чланице ЕУ, које су морале пратити немачку одлуку. Немачка је тиме погазила резултате рада Арбитражне комисије Међународне конференције за Југославију. Исто тако, настојање ЕУ да се БиХ спасе рата кроз Лисабонски споразум је пропало због тога што је амерички амбасадор у СРЈ, Ворен Зимерман, утицао на Алију Изетбеговића да повуче пристанак на наведени план. Такве акције Запада, по Слободану Самарџићу, утицале су на неповерење Срба и одбијање чак и прихватљивих планова. Истакавши да су све стране у рату страдале, Слободан Самарџић је истакао потребу успостављања нормалних односа између Хрватске и Србије. Напоменуо је да се ожиљци у историјској свести Срба попут НДХ и етничког чишћења у акцији Олуја никад неће моћи обрисати. Слободан Самарџић је истакао да се данас у Хрватској не поштују права чак ни преосталог дела тамошњих Срба, те да су тамо на делу процеси ућуткивања и асимилације. Закључио је да ни данас Срби на Западу немају саговорника, те да Запад у случају Срба не поштује ни своје принципе: тако су, признањем тзв. Републике Косово, прекршени закључци Арбитражне комисије Међународне конференције за Југославију.

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар Београд)

Питер Галбрајт је одговорио да је он изложио оно што се десило и како су то перципирале САД, а да није нужно бранио сваки амерички потез. Он се сложио да су Срби имали разлога за сумњичавост, али је истакао и велику неслогу у вођству РСК, те неквалификованост вођства. Уз то је Питер Галбрајт оптужио тадашњег председника Србије, Слободана Милошевића, за цинизам, јер је хтео да РСК пропадне без давања икаквих концесија, што би му утицало на популарност. Питер Галбрајт је подсетио да су на почетку САД покушале да СФРЈ одрже у животу, поменувши састанак у Београду 21.8.1991. Подвукао је и да САД нису признале наследнице СФРЈ до априла 1992.

Трећи излагач био је Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра Веритас, секретар три владе РСК (укључујући и последњу) и бивши члан Комисије за хуманитарна питања РСК. Он је истакао да је Питера Галбрајта упознао недуго пошто је овај стигао у Хрватску 1993. године, на Плитвичким језерима. Истакао је да је на том састанку, на ком је Питер Галбрајт одбио да погледа припремљену документацију о злочинима над Србима, схватио да америчка страна има унапред формиран став. Будући присутан и када је делегација предвођена Питером Галбрајтом донела предлог Плана З-4, нагласио је да план није прихваћен првенствено због несигурне судбине УНПРОФОР-а. Рекао је да је свима у РСК постало јасно шта им се спрема када је марта 1995. УНПРОФОР преименован у УНКРО и када су његове трупе изашле на границе Хрватске. Нагласивши да се данас чини да је План З-4 требало прихватити, Саво Штрбац је рекао како наведени план није могао проћи, јер се РСК састојала од три одвојене јединице, од којих би планом две биле искључене из РСК, док би трећа била подељена на два дела. Навевши да је учествовао на преговорима у Женеви августа 1995, Саво Штрбац је напоменуо да је српска страна прихватила све што се од ње тражило, а да се онда хрватска делегација повукла и затражила потпуну капитулацију РСК. Одбијање српске стране је искоришћено као повод за спровођење акције Олуја.

Што се тиче питања Бихаћа, Саво Штрбац је рекао да је та процена била погрешна, јер је Бихаћ био годинама окружен. По њему, Бихаћ није нападан јер је Србима служио за трговину. Истакао је да су у Бихаћу Срби продавали робу по вишим ценама, а да је новца у граду било због донација из муслиманских држава, које су стизале и преко РСК. Нагласио је да о томе зна, јер је учествовао у преговорима о хуманитарним питањима.

Саво Штрбац (Извор: Политика)

На крају је Саво Штрбац изнео податке досадашњег рада Веритаса: пописане су 1.872 особе које су погинуле или нестале у акцији Олуја (преко 65% од њих су цивили – преко 75% цивила који су били старији од 60 година); укупно су пописане 7.372 српске жртве током рата. Истакавши рад Веритаса на судским процесима, Саво Штрбац је посебно истакао тужбу пред Федералним судом САД против организације MPRI, преко које су амерички официри правили планове акције Олуја од октобра 1994, те оружали хрватску војску упркос ембаргу. Излагање је завршио навођењем да је укупно око 400.000 Срба напустило територију Хрватске, те да су све шансе да ће на попису 2021. удео Срба бити сведен на мање од 3% популације, чиме ће се, по њему, остварити план Фрање Туђмана.

Последњи излагач је био мр Владимир Русић, стручњак за геополитичке и антропогеографске системе. Владимир Русић је припремио презентацију са историјом простора на ком је настала РСК. Посебно је истакао чињеницу да је Хрватска 1992. формирала два аутономна котара (Кнински и Глински), којима је покушала заменити РСК сопственим јединицама и тако их уклопити у свој уставни поредак. И ови котари су укинути 2000. Рекао да је данас немогућа и реална кооперација међу преосталим Србима у Хрватској, како су општине са српском већином исцепкане и распоређене у чак шест жупанија. Истакао је потребу за стварањем оквира у коме би преостали Срби могли да се међусобно повежу, на корист и српске заједнице у Хрватској, и саме хрватске државе.

За овим излагањима уследила је дискусија која је трајала око сат времена, и чији би садржај био превелик за овај преглед због броја изнесених чињеница и ставова. Читалац ових редова је свакако позван да посети Јутјуб страницу Института за европске студије, где може погледати сва излагања и пратећу дискусију.

Србољуб Пеовић,
истраживач-приправник на Институту за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Што се тиче Крајине и текућe свестране српске крајишке трагедије, цитирали бисмо чланак др Жарка Видовића, који је објављен под насловом „Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе“, где дословно стоји:

    „… Оно што је одлучио Берлински конгрес данас је садржина плана Сајруса Венса и предмет спора (или компромиса) између Србије и крајине (Босанске, книнске и Славонско-сремске), с једне стране, и Хрватске, с друге стране. Битна у одлуци Берлинског конгреса је судбина Крајине, а све остало је само средство и начин да се запечати судбина СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Аустроугарска окупација Босне ( и Херцеговине, и Рашке, Новопазарског санџака Турске) била је само средство да онемогући стварање Српске Крајине као целине, чиме би било (а и било је) онемогућено уједињење српског народа. Као Гордијев чвор српске историје јавља се тада (1878 г.) Крајина. Заветна суштина те судбине (и тога чвора) је у томе што се питање Крајине постављало и поставља као питање разграничења – не само између српске ( „балканске“, православне и муслиманске) сфере, с једне стране, и средњоевропске (аустроугарске, хрватске) с друге стране, него – као питање коначног разграничења између сфере Православља и сфере ЕВРОПСКОГ (посебно панонског) римокатоличанства…“ ( Види: Др Жарко Видовић, Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе, Погледи, специјано издање бр. 4, Крагујевац, 1992, стр. 30-31).

    За сваког националног Србина и човека без страсти и злобе , који жели да посведочи истину да је и данас теорија класне борбе и разбијања српства у главној тачци србофобичне, аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке и глобалистичке Комунистичке партије у Србији, као што је била и за време Брозове великохрватске НАТО- Комунистичке Партије Југославије.

    У овом контексту указали бисмо на „Статут Партије Комуниста Србије“,
    где дословно стоји:

    „Комунисти Србије су револуционарна партија радничке класе, идејно и политички опредељених за социјализам на основу самоуправљања, братства и јединства, независности Југославије у Авнојевским границама…“ (Види: СТАТУТ ПАРТИЈЕ КОМУНИСТИ СРБИЈЕ, http://www.komunistisrbije….. То је стварност и срж Брозових великохрватских идолопоклоника и туђинских најамника у данашњој југоносталгичној Србији.

Оставите коментар