Весна Дамјанић: Мој дневник из колоне „Олује“

Кућу смо обновили, нове домове саградили. Учимо нашу децу да је најважније бити Човек, а да снагу треба црпети из трагедија попут „Олује“

Четири гимназијалке на Книнској тврђави у мају 1995. (Фото: Весна Дамјанић/РТС)

После 25 година, први пут имам снаге да прочитам свој дневник писан у августу 1995. и препознајем седамнаестогодишњу девојку која га је писала.

Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој, чији је почетак и чији је крај…“, и тако, у себи у избегличкој колони која иде ка Србији понављам стихове Партибрејкерса, чију смо касету само четири дана раније у Книну, на легендарном зидићу, нон-стоп пуштали.

И пишем.

Имам седамнаест година. И овако видим свој свет тог августа 1995, дословце, без накнадних дотеривања и корекција, ни граматичких ни политичких.

Страница из дневника

„Чак 240.000 припадника српског народа путује у непознато. Том броју припадам и ја са својом породицом, знаним и незнаним пријатељима.

Данас је дан четврти – 7. 8. 1995. и налазим се негдје иза Бање Луке на путу за Србију или нешто већ тако слично јер се циљ још не зна, али овај народ пуно то и не брине; углавном, Републике Српске Крајине више нема, она не постоји, пале су под усташку власт све њезине општине у року од 24 сата, сем Источне Славоније, за чију се судбину још не зна.

Хрвати су заузели и Книн и Кистање (6. 8. 1995. у 8 АМ) и остале градове. Колоне цивила у аутима, тракторима, на моторима, бициклима и пјешке са нешто мало својих ствари креће се споро, али и безбједно бар за сада (конвој не дирају хрватски војници и артиљерија).

То се зове велики егзодус Срба тј. ја то схватам као велику трагедију и жалост. Све су то ужасни призори и сцене, народ бјежи и оставља све своје. Ни ја сама не знам одакле да почнем и шта да запишем…

Како сам ја све ово до сада поднијела, ни сама не знам описати, ваљда је добро. Уморна сам, исцрпљена, у неком ишчекивању, страху…

Не знам како су људи у свијету реаговали на све ово. Крајина је очито ‘пала без метка’ након пет година борбе, људи сматрају да је њихова тј. наша земља продана од ‘наше’ Србије и Милошевића, али то ништа не мијења ситуацију.

И о томе не могу пуно писати јер ни сама не знам шта је тачно, а шта не. Моје писање морам привести крају јер се крећемо даље. Желим само да пут добро прође.“

И прошао је, али не лако. Након три дана, након гранатирања код Брчког, тешког преласка Дрине код Раче, стигли смо до Србије.

И након 25 година, тај пут још траје.

Четири девојке из колоне 25 година касније (Фото: РТС)

Моја најужа породица – родитељи и два брата – није се окупила на једном месту од 1997. године.

Тог 4. августа када је кренула „Олуја“ имала сам, рекох, седамнаест година. Већ четири године сам била избјеглица, јер је моје село, Велика Глава поред Шибеника, било прва линија фронта, а моја кућа је остала на хрватској страни.

Живела сам у Кистањама, а као гимназијалка, редовно сам писала дневник.

Да постанем новинарка одлучила сам касније. Што није случајно, наравно.

У колони сам чак дала и наслов свом путу – „Велика сеоба Срба РС Крајине“. Тек сада видим колико сам прецизно користила знакове интерпункције. И колико сам била тупа од шока, скоро без емоција.

А њих је увек много у ово време – када се сећамо „Олује“.

„Олују“ смо опростили, шта нам се догодило – нисмо заборавили.

Кућу смо обновили, нове домове саградили. Учимо нашу децу да је најважније бити Човек, а да снагу треба црпети из трагедија попут „Олује“.

Узнемире нас политички покличи сваке године у ово доба јер, као и свако чудо, они трају три дана, а моји родитељи и хиљаде Срба који су се вратили на своја огњишта 365 дана граде суживот са комшијама Хрватима.

И добри су у томе. И једни и други.

Инцидената има и они само показују колико је важно да се истински разумемо и да заједно градимо будућност, поштујући жртве прошлости на обе стране.

И коначно, искрено ми је тешко да разумем зашто се „Олуја“ слави. Тог дана је из својих домова званично протерано 220 хиљада Срба, а 1872 је убијено и нестало.

Међу њима и мој пријатељ Миленко. Имао је 18 година.

За мене је 4. август дан када застанем како бих се сетила свих жртава и одала има почаст.

Данас, четврт века касније, верујем да је више него икада време да се сложимо да су најважнији суживот и толеранција. И да на томе радимо сваки дан, својим личним примером.

Весна Дамјанић (Извор: Снимак екрана/РТС)

Зато, сваки пут када посетим родитеље, мојој ћерки Искри кажем да су се њезини баба и дид вратили ту, у своју кућу у Далмацији, јер ту и припадају.

Јер је то оно наше чему ћу се и ја увек враћати и делити живот са комшијама, рођацима и пријатељима. Без обзира на националност.

На крају, али и на почетку, важно је бити и остати Човјек. То ме је научио мој ћаћа.

А Партибрејкерси у песми кажу „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“.

Слобода је у нама. Ми смо слобода.

Весна Дамјанић је новинарка РТС-а

Опрема: Стање ствари

(РТС, 4. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

6 replies

  1. Оно када те што побију, што протерају, а ти и после свега наставиш да дробиш о братству и јединству у новим околностима. (и другујеш са монтенегринским неоусташицама по београдским кафићима). Можда би за промену могла да прича да је важно бити Србин, човек се подразумава јер нисмо ми ти који су оснивали логоре за децу и сличне ствари. Понекада ми се чини да је је највећи проблем у главама „грађана света“ пореклом из хрватске то што су их хрвати подсетили да су Срби па су они морали да побегну чак у Србију да би овде наставили да то заборављају.

  2. Срећа у несрећи, па Хрвати нису успели да подсете Србе из Србије да су Срби, но су гледали негде у правцу Бугарске док је РСК уништавана. За то време предводио их је најосвешћенији од свих освећшених Срба. Слобо.

  3. Sva srećna što je babu i dida poslala tamo odakle je i
    ona pobegla, a kad baba i did umru, ne verujem da će
    im grobovi dugo ostati neoskrnavljeni. Nekad su bar grobovi
    duže podsećali na prisustvo Srba.

  4. Искрене, топле и мироносне речи. Хвала Весна !

  5. Ne znam šta reći na ovakav članak .Iznenadjuje na kraju svega pomirljiv ton i pristanak na suživot sa otvorenim dušmanima koji bi da zatru svaki trag postojanja sopstvenog naroda nekog ko je prošao u izbegličkoj koloni i ko bi kao novinar RTS a trebao biti dobro informisan.Šta onda očekivati od generacija koje dolaze i koje o svemu malo znaju i kojima se proturaju laži i dezinformacije.Ipak vam ne draga Vesna ne želim da vam deca odrastaju sa komšijama i prijateljima bez obzira na nacionalnost ,kako rekoste jer bi to bila kletva.

  6. VESNA – autorka ovog clanka se vratila u Krajinu, u svoj zavicaj. I kaze : Moja porodica se vratila i, kao i hiljade Srba koji su se vratili na svoja ognjista, mi gradimo suzivot sa komsijama Hrvatima.
    Pozdrav Vesni, i ja bih se vratio. To je hrabrost, to je put u mirnu buducnost.

    Evo jednog svedocenja – sta se desavalo u Kninu posle „Oluje“? Svedoci Hrvoje Polan :

    HRVOJE POLAN, jedan od najvećih fotoreportera s ovih prostora, ostavio je na desetine tisuća izvrsnih fotografija. Sa svojom je kamerom prošao sva ratišta u bivšoj Jugoslaviji, ali i ratove i sukobe diljem svijeta. Možda najplodnije razdoblje njegove reporterske karijere bilo je u tjedniku „Feral Tribune“. Zbog fotografija pljačke u Kninu, nakon „Oluje“, koje je snimio za Feral, prijetili su mu i dvadeset godina poslije. Evo price :

    Prije dvadeset godina, neposredno nakon “Oluje”, radeći za Feral Tribune, s novinarkom Silvanom Srdoč otišao sam u Knin napraviti reportažu o stanju u netom oslobođenom gradu.
    Ukrcali smo se u Splitu u vlak koji je vlast besplatno organizirala za povratnike, kako su rekli, premda je bilo jasno da je situacija na terenu još daleko od sigurne (mine, zaostala eksplozivna sredstva, nepostojanje civilne vlasti…), pa nije bilo nikakvih realnih preduvjeta za vraćanje građana.
    Kako bilo, krenuli smo. U vlaku sam vidio gomilu ljudi s praznim torbama. Razgovarajući s njima, nisam stekao dojam da se vraćaju kući. Siguran sam da je dio ljudi, naravno, želio otići pogledati što je ostalo od njihove imovine, ali najveći broj putnika zapravo je iskoristio besplatno organiziran prijevoz da ode po nešto što nije njihovo, da uzme, ukrade tuđe stvari jer su Kninjani otišli iz grada u kojem su bili samo pripadnici Hrvatske vojske.

    Čim smo došli, oni koji su se sramno predstavljali kao povratnici, počeli su puniti prazne torbe u obližnjoj kninskoj robnoj kući koja je na moje oči ispražnjena do posljednjeg artikla. Čak su i lutke iz izloga rastavili i odnijeli. Grabež je bila pripremljena i masovna. Ti su “povratnici” jako dobro znali po što dolaze. Hrpe donesenih praznih torbi punile su se brzo i bezbrižno jer se ono malo nadležnih u uniformama samo cerekalo promatrajući tu nadrealnu situaciju.

    Napravio sam nekoliko snimaka suludih scena krađe, nakon čega me horda pljačkaša primijetila s fotoaparatom, pa sam samo zahvaljujući iskustvu izbjegao linč i sačuvao živu glavu. Nakon toga, snimio sam više-manje klasične snimke razdraganih vojnika sa zastavama, panoramu Knina sa zastavom i vojnicima HV-a koji su pozirali i slavili. Usput sam primijetio svježe humke na groblju s puno novih oznaka NN, koje sam također fotografirao.

    Nakon toga otišao sam u kninski UN-ov kamp gdje mi je Alun Roberts, glasnogovornik UN-a, potvrdio ono što sam sâm i vidio – da se u Kninu otvoreno pljačka, da se devastira imovina i diskriminira nehrvatsko stanovništvo, o čemu postoje i pisani izvještaji. U samom kampu bilo je smješteno sedamstotinjak srpskih izbjeglica koje su bile u vrlo lošem stanju, posebno mala djeca, starci i žene, koji su boravili u zaista nehumanim uvjetima u skučenim prostorima kampa. Budući da sam fotoreporter koji ne prati samo “ljepše” teme, snimio sam i te jadne ljude i dobio uistinu potresne fotografije. Osim ponekog stranog medija, nisam primijetio nikog drugog. Britanski televizijski novinari, tek pristigli u UN-ov kamp, u šoku su pričali kako su bili pritvoreni zbog “nedopuštenog” snimanja kuća u plamenu.

    Nakon objave mojih fotografija, pogotovo snimaka krađe iz robne kuće, uz izvrstan tekst Silvane Srdoč, našu redakciju morala je čuvati specijalna policija. Svi su znali za razmjere pljačke, ali nitko nije želio govoriti o tome. Bilo je lakše zabiti glavu u pijesak, s intencijom da tamo ostanu zauvijek.

    Prije neki dan, u svom ovom ludilu oko vojne parade i ustaškog derneka u Kninu u povodu proslave 20. godišnjice “Oluje”, postavio sam na svoj profil na Facebooku dvije fotografije šokantne grabeži iz kninske robne kuće uz tekst koji govori da “incidenti” nakon „Oluje“ nisu bili slučajni i pojedinačni, ali da se zbog takvih pljačkaša i ubojica, potaknutih, pa zatim i neprocesuiranih, ja ne želim sramiti. Reakcije su bile različite. Od onih pozitivnih preko onih od kojih ti se okreće želudac, do otvorenih prijetnji likvidacijom. Ove potonje su, naravno, u inbox stizale pod raznim pseudonimima.

    Na žalost, reakcija koja me najviše pogodila došla je od Siniše Hančića, predsjednika Zbora fotoreportera Hrvatskog novinarskog društva, koji me je optužio za fabrikaciju i laž, govoreći da je on bio u Kninu, da takvih stvari tamo nije bilo i da je on išao snimati “ljepše” teme. Postaviti stvari na način da se ako nešto nisi vidio – to nije ni dogodilo, jasno je impliciralo da lažem, pa sam mu odgovorio da je fotograf koji odlazi na takav jedinstveni teren kako bi snimio, kako je i sam rekao, samo “ljepše” priče, u stvari drugorazredan fotograf, fotograf u službi propagande.

    Na žalost, predsjedniku krovne udruge fotoreportera autocenzura je očito smanjila perspektivu, pa je, nakon što je sramno obrisao svoj post u kojem me optužuje za laž, dalje navalio na mene prostačkim rječnikom spominjući neke moje davne duboko intimne događaje vezane uz tragičan gubitak djeteta i PTSP, što me duboko povrijedilo.

    Nevjerojatno je da itko, a kamoli osoba koja je predsjednik Zbora fotoreportera i koja visoko kotira unutar HND-a upotrebljava takav pogani jezik, da bez trunke savjesti vrijeđa ljude i širi govor mržnje. Radi upravo ono protiv čega bismo se svi u cehu trebali boriti, prije svega putem novinarskih organizacija.

    Da bismo išli prema svjetlu, moramo upozoravati gdje je mrak, a to je ovdje i dalje prilično opasan posao.

    1
    1

Оставите коментар