Рада Стијовић: Више пажње поклањамо учењу страних језика него учењу српског

Огрешење о језичку норму не само што не сматрају за превелику грешку већ се залажу да норме и нема, оценила Рада Стијовић

Рада Стијовић (Фото: Институт за српски језик САНУ)

Први корак који се може начинити у поправљању стања писмености и културе изражавања јесте повећање броја часова српског језика у школама, или бар раздвајање наставе језика од часова књижевности. Колеге из „Друштва за српски језик и књижевност” изнеле су ових дана податак да смо по броју часова матерњег језика на најнижој лествици у Европи, каже за наш лист Рада Стијовић, добитница значајног признања Матице српске – Повеље за неговање српске језичке културе.

Проф. др Рада Стијовић, научни саветник, спада у ред најбољих српских лексикографа. Уредник је „Речника српскохрватског књижевног и народног језика” Српске академије наука и уметности, један је од аутора „Речника српскога језика” у издању Матице српске и аутор два дијалекатска речника. Осим лексикографијом, бави се дијалектологијом, језичком нормом и популаризацијом српске језичке културе, а већ годинама пише сталну језичку рубрику „Слово о језику” у „Политикином” додатку „Култура, уметност, наука.”

Данас, кад је писменост нације драстично пала, који су најефикаснији видови неговања и популаризације српског језика?

Осим у оквиру редовног школовања, постоје бројне могућности за ширење језичке културе и писмености. Неке од њих пружају медији, као што то чини „Политика”, са рубриком „Слово о језику”, али и са повременим серијама написа о актуелним језичким догађањима или као што је својевремено чинила Радио-телевизија Београд формирајући посебан савет за језик и издајући „Српски језички приручник”, значајан поучник за све који теже лепом и правилном изражавању.

Водеће издавачке куће објављују популарно писане језичке приручнике чији су аутори врсни лингвисти. На радију постоје занимљиве емисије о језику, у Коларчевој и Вуковој задужбини, а и по многим библиотекама ван Београда, организују се предавања о језику. У часопису „Језик данас” Матице српске на стручан, али широком читалачком кругу доступан начин пише се о актуелним језичким и правописним проблемима. Најзад, појава интернета омогућила је да текстови о језику и писму постану лако доступни великом броју заинтересованих.

На друштвеним мрежама, на пример, постоје групе за језичке недоумице, али питања која се тамо постављају често су на нивоу основне школе.

Бројне језичке групе на друштвеним мрежама показатељ су да заинтересованост за језик ипак постоји и да није мала (неке групе имају и по више десетина хиљада чланова). Разумљиво је да су нека питања, како кажете, на нивоу основне школе, јер тамо има људи свих образовних профила, различитих нивоа образовања, има ђака, чак и основаца. Важно је да се постављају питања и да се дају компетентни одговори мада то није увек случај. Дешава се да језичке савете даје и онај ко није довољно стручан, па и потпуни лаик.

У чему видите главни узрок пада писмености?

На писменост несумњиво оставља трага брзина са којом се живи и ради, као и савремени начини комуникације – такозвано четовање, размењивање порука и слично. Свакако у томе знатног удела има и недовољан број часова у школи, нарочито средњој. Код ученика се примећује, и не само код њих, утицај туђег, углавном енглеског правописа, па и језика, језичких конструкција. Очито више пажње поклањамо учењу страних језика него сопственог. Затим, данашњи човек је највише упућен на средства масовног општења, јавног информисања – што значи да често чита или слуша текстове на брзину написане или лоше преведене, а мање оне које су створили „мајстори пера”. Осим тога, у једном, немалом делу друштва не постоји свест о потреби за добрим и правилним изражавањем, па ни за потпуном писменошћу. Огрешење о језичку норму не само што не сматрају за превелику грешку већ се залажу да норме и нема, да језик треба препустити спонтаном развоју. Нажалост, ову тезу заступају и неки лингвисти.

Осим повећањем броја часова српског језика у школама, што сте нагласили, чиме се још може подићи ниво писмености?

На неким факултетима постоје практични језички предмети, као што су култура писања и култура говора. Њих би требало увести и у средње школе и на све факултете, поготово друштвене. Свакако је неопходно обезбедити довољан број лектора у свим институцијама у којима су они потребни, а морају се наћи и нови начини утицаја на писменост и културу изражавања. Било би добро да званичне институције које се баве језиком нађу пут до нових технологија и путем интернета учине доступним разноврсне речнике, затим правопис са једноставним претраживачима, приручнике са актуелним језичким недоумицама и новим језичким и правописним решењима иза којих ће стајати компетентни аутори. Речници и језички приручници треба да се нађу и на електронским уређајима, које млади користе знатно више него папирне верзије књига. И, свакако, друштво, друштвене институције треба да промовишу писменост, образовање, културу као трајне вредности.

Да ли је тачно да код нас постоји неколико правописа и зашто се чак и језички стручњаци разилазе у ставовима око неких језичких питања?

Постоји само један важећи, званично усвојен правопис – то је Правопис српскога језика Матице српске. Што се тиче разилажења у ставовима стручњака око неких језичких питања, треба узети у обзир то да је језик жива категорија, да се непрестано развија и мења. Норма мора да прати развој живе речи, не сме да изгуби контакт са реалношћу, али, свакако, не сме ни да озакоњује промене које не одговарају структури језика. Неки лингвисти брже прихватају промене, неки спорије. Тако се данас, на пример, једни противе облику футура: „Ја ћу да дођем” и инсистирају на облику: „Ја ћу доћи”, а други би га, с обзиром на његову врло раширену употребу у српском језику, обавезно пустили у језички стандард. Да ли ће и када нешто постати део стандарда, пресудиће језик и време.

Французи се континуирано боре против англицизама, а код нас су се одомаћиле чак и конструкције из енглеског језика типа „најбоља књига икада“ и сл. Зашто језички стручњаци гласније не инсистирају на томе да је то неправилно?

Одувек је било да језик подлеже туђим утицајима, да се поводимо за нацијама које у датом тренутку имају културну или политичку и економску превласт. Неки утицаји, на пример у области лексике, могу се толерисати ако се у томе има мера и ако то истински богати језик и снабдева га новим изражајним могућностима, али у правопису, гласовном систему и граматичким облицима тога не сме да буде. У томе су језички стручњаци сагласни и говоре о томе. Да ли би могли гласније, не знам.

Стиче се утисак да су данас полуписмени лаици надгласали језичке стручњаке?

Давање нормативних препорука, па и доношење нормативних одлука, постало је данас веома популарно, а и многима се чини одвећ лако. Као да се актуелизовало оно Вуково: „Како који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити.” На стручњацима је да се у што већем броју појављују и пишу о актуелним језичким проблемима и тако надјачају полуписмене и недовољно компетентне. Веома је битно и да држава у вези са најважнијим језичким питањима консултује стручњаке и послуша њихов став.

Гордана Поповић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. Сваки мудрац види решење у следећем: „повећање броја часова“. Тако да ћемо ускоро морати да повећамо радни дан и радну недељу школарцима на бар једно десет часова дневно и бар једно педесет часова недељно. Па да их видимо, хоће ли научити тај језик (или неки други предмет). А ако ни то не помогне, па ништа – повећамо даље број часова на петнаестак дневно и седамдесетак недељно. И да видимо, ко ће да издржи.

  2. … је моја друга омиљена увезена конструкција. Прва је дакако „промена свести“.

    Док за протестантску етику, колективни имунитет и социјално дистанцирање још бројим унутрашње гласове вечерас, у ударној информативној емисији Јавног сервиса европске Србије, коначно чух и за „нову нормалност“ која се кроз новоговор англосаксонских „медија главног тока“ (ово је већ поунутрашњено, не узбуђујте се) развлачи још од првог дана .

    Нисмо излолован случај, интересантно бива рецимо и у Италији. Кад је оно навалио „смртоносни вирус“ десила се занимљива језичка појава:
    Марина Мушутовић у последњем броју Печата пише:
    „Проглашен је тотални „локдаун“, медијски лансиран на енглеском језику, тако да већина грађана у почетку није знала о чему се ту ради. А онда су полако и на својој кожи сви осетили шта то значи.“,

    Откако сам наишао на „локдаун“ тражио сам адекватан превод на српски у задатом контексту, узалуд. Најближи је био деда Ђоле са „заточеништвом“, негде око половине ванредног стања.

    Сад ми се поврх свега појави и недоумица око Вука: да ли је оно о зарезивању пера и поправљању језика срочио пре, за време или после Реформе? Не могу да се сетим. За или против Вука? Нека каже струка.

    У сваком случају, кад год чујем оно „Добродошли назад“ отме ми се „Боље вас нашли“. Шта ћу – домаће васпитање. Јаче је од мене.

  3. Oво је, чини ми се, тренутно најважније питање:
    „Французи се континуирано боре против англицизама, а код нас су се одомаћиле чак и конструкције из енглеског језика типа „најбоља књига икада“ и сл. Зашто језички стручњаци гласније не инсистирају на томе да је то неправилно?“

    Одговор је, по мом мишљењу, млак:

    „Одувек је било да језик подлеже туђим утицајима, да се поводимо за нацијама које у датом тренутку имају културну или политичку и економску превласт. Неки утицаји, на пример у области лексике, могу се толерисати ако се у томе има мера и ако то истински богати језик и снабдева га новим изражајним могућностима, али у правопису, гласовном систему и граматичким облицима тога не сме да буде. У томе су језички стручњаци сагласни и говоре о томе. Да ли би могли гласније, не знам.“

    Не да би могло, госпођо Стијовић, него би морало. Јер оно што се дешава са поенглезивањем српског језика је потпуна катастофа! Не да је пет минута до дванаест, него је дванаест и пет! Ево вам доказа: На једној реклами сам видео да пише да клиника „pruža usluge antiaginga“. Управо тако пише: „pružamo usluge antiaginga“. У другој реклами се нуди „najnovija verzija Windowsa“, а на једном билборду у Београду фирма је нудила „najveći izbor crossovera“. Дакле, имамо енглеске речи (antiaging, windows, crossover) у оригиналним облицима, али третиране као речи српског језика, написане са одговарајућим падежним наставком! То је већ потпуно лудило. Да ли је могуће да овако нешто нисте никад прочитали, госпођо Стијовић? Да ли сте реаговали? А Ваше колеге?
    И то је корак даље од онога што је такође лудило, а што је, нажалост, већ постало толико присутно у говору и писању, да је већ уобичајено, да не кажем нормално: фешн вик, стејџ, лајковати, даунлоудовати…
    Постоји, чујем и израз за ову језичку накарадност: англосрпски или срблиш. Колонијална свест и пракса нужно се шири на све аспекте друштвеног живота. И то је толико велики лингво-социолошки проблем да комотно може да се оснује катедра на Филолошком факултету која би се бавила само њиме. Толико гласније би о томе језички стручњаци морали да говоре, драга госпођо Стијовић.

  4. Последње питање и одговор су ми врло занимљиви. Да је Вук слушао тадашње „стручњаке“, можда не би ни било тзв.“Вукове реформе“. А сам је за доста ствари тврдио да их не зна, па је занимљиво прецизирати да ли и он сам спада у стручњаке или не. Волео бих да се именују полуписмени лаици када се о њима већ говори. Испада да је дискредитација и погрдна квалификација некога, научна метода којом се аутоматски одбацују њени ставови. Таква се наука може слободно назвати „жутом науком“ по аналогији са „жутом штампом“. Поздрав.

Оставите коментар