Никола Маловић: Животињско царство

Ако немамо храбрости да слободу увијек и изнова освајамо онда ћемо се појести међусобно, прво за туђ рачун, а онда због глади. И бићемо животиње

Корњачица Eurotestudo hermanni у књижари (Фото: Никола Маловић)

Дугогодишњим посматрањем установио сам да већина људи чашу са водом напола – види као полупразну, а не као допола пуну.

Штавише, установио сам како људи који опажају чашу допола празну, а не допола пуну – виде овај свијет као пакао, а не као рај на земљи.

На једној дугој дионици, током вожње, питао сам оца, човјека којему је Бог дао све, и здравље и љепоту, и златни занат, и лијепу жену, и двојицу синова, и много унука, да ли би пожелио да се врати у младост? На то је мој отац одговорио без размишљања да не би. Зашто?! Зато што је живот тежак, казао је.

Да, живот је тежак.

Књижевник Рабле први је у литератури ријечима нацртао пса који дуго глође кост зарад мрве сласти коју пружа оно мало укусне сржи. Те тако и ми, канда, живимо животе зарад мрве свакодневне сласти. Неко те сласти има сатима, ако је благословен заљубљеношћу, или ситом преповијеном бебом, други пак имају минуте, но је блажен и онај ко у данашњем све западнијем свијету има макар тренутке среће унутар допола пуне чаше дана.

Хоћу да кажем како је множини људи живот све тежи. Велики нас Брат гледа очима са свих камера, и прати.

Технолошко стезање омче око наших вратова осјећам на свом, издан од државе сасвим.

Количина зла у свијету који отима дјецу и жртвује их у сатанистичким култовима је превршила сваку мјеру. Не могу да докажем како зло од кога се јежи кожа постоји, али га осјећам.

Конектован сам са временом у коме живим.

Опазио сам да се зло из људи прелило у животиње, јер су и оне конектоване с временом у коме живе. Научници доказују постојање интелигенције код животиња какву раније нисмо имали прилике да видимо. На улазу у Залив стоји тврђава Мамула, из доба Аустроугарске. Од казамата за мучење Бокеља у оба свјетска рата, бестидници сада граде туристички острвски ризорт. Но радници казују гдје их чуди, па и страши понашање галебова, највећих медитеранских птица, јер не само да се ови гласовима очигледно договарају како ће их напасти већ их тако организовано и нападају! Закупац Мамуле руши галебља гнијезда, разврће птицама дом!

Не може се природи допасти онај ко је уништава. Нити се добру може надати ко друге гази у трци за динаром.

Док ми Матрикс архивира сваки клик, не могу да се, загледан у неке клипове, отмем утиску како је Бог и у животињама посадио љубав, не само у људе, о чему никад прије нисам промишљао, јер нисам био у прилици да Животињско царство осмотрим из новог угла. Сада су камере свуда, па биљеже и што сваког тренутка чине животиње, иако су оне то може бити радиле стално.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)

Пазимо…

Видио сам патку која пљоснатим кљуном узима зрнасту храну из посуде на ивици неког јапанског језерцета, и тим зрневљем храни рибе што се праћакањем убише да прве у плићаку дођу до садржаја из паткиног кљуна!

Видио сам мачку која стоји на ивици базена и њежно шапицом милује главу делфина јер се то овоме баш свиђа, па све израња и потура се не би ли га мачка миловала још.

Видио сам гуску која топлим крилом грли маче да би га гријала док блажено спава.

Неко је снимио мајмуна који јабуком храни велику корњачу.

Неко бијелог кита белугу како се, између санти леда, игра са људима који му с брода добацују лоптицу, и он је доноси људима натраг. Да му је опет баце!
Да не повјерује око које гледа рибу која упорно долази да је мази човјек до појаса ушавши у море.

Посебно да не повјерује када гледа хоботницу која се потура људској руци не би ли је она миловала у плићаку. Оде па се врати, као и она риба, и све тако. Ко би рекао да се дивље животиње не могу припитомити, да ли би погријешио? Или се збиља ради о љубави коју је Бог посадио свуда, па и у патку и у мачку и у делфина и у гуску и у кита и у рибу и у хоботницу? Човјек је у Рају живио чак и са опасним животињама. Што му данас орка не би јела из руке?

Видио сам пса који маше репом на каменом молу забринут што је радостан какав већ јесте преплашио био мачку и ова је случајно упала у море. Ако нека животиња не воли воду, то је мачка. И сада, као да пас са снимка то зна, скаче по њу у море, подмеће се и има избезумљену мачку на леђима, плива шапицама до ивице мола, да пушта мачку да наскочи на мол и финалменте се спаси.

Цијеле ове сторије о доброти која постоји ако живот на Земљи видимо као чашу допола пуну – не би било да нисам видио клип са беби-антилопом и лавицом. Шта видимо да снима очигледно нека сафари-камера? Видимо како је гладна лавица појурила незаштићени пресладак залогај у виду беби-антилопе. Животињица трчи колико јој је Бог дао, али је лавица бржа, сустиже је, и обара шапом. Умјесто да је пред камерама растргне, догађа се обрт, јер беби-антилопа, као Андрићева Аска у односу на вука, почиње да се умиљава лавици, да своју главу глади о лавичину. Лавица је збуњена само тако; ово што јој се догађа не би требало да се догађа, а догађа се?! Беби-антилопа понаша се и даље као да јој је лавица род најрођенији. Тада слиједи додатни обрт у режији Бога Оца: у кадру се појављује друга гладна лавица која хоће да кидише на антилопицу. Сада прва лавица без икаквог размишљања стаје у одбрану беби-антилопе, не као да брани плијен од дијељења него као да брани род најрођенији.

Имам утисак да нас само мрва дијели од уређеног глобалног поретка у коме не само да човјек човјеку не мора да буде вук него не мора ни вук да буде вук човјеку.

Или смо ушли у страшан рат који се новим средствима води изнад наших глава а преко наших леђа и који ће се завршити апокалипсом – или ћемо бити попут описаних животиња и налазити се ближњима на страни чиме ћемо пророковану апокалипсу потиснути далеко у будућност. Трећег нема.

Апокалипса је ужас који долази. Не морамо је баш ми, псинама које једни другима чинимо, призвати ових дана. Још увијек имамо моћ да смијенимо издајице истине, државе, људског рода и планете Земље. Питање је, имамо ли петљу? Јер ако немамо храбрости да слободу увијек и изнова освајамо, онда ћемо се појести међусобно, прво за туђ рачун, а онда због глади. И бићемо животиње.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Сјајно, као и до сада. Хвала!

Оставите коментар