Бићемо у болу први, / на нашем лицу се неће видети трагови крви / јер имамо чему и имамо коме / и нико на свету нема оно што ја осећам да је моје!

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Ви не видите лепоту.
Ви сте слепи.
Бог вам је у свакој речи.
Ви пред Бога нисте клекли.
Подигли сте се на олтар свети,
на језику вам стоје шупље речи.
Али јако звоне!

Из блата се тврдим очима види,
уско и плитко.
И прљава се мисао дими,
мисао на мисли гњили.
Из блата само избацује се блато!

Ви храбро ударате у оно што је ваше,
а не видите и моје да је!
Гледам.
Не могу да плачем. Тешко ћутим.
На јаловој вашој речи сагореле су моје.
Ја сам међу вама сама.
У мојој душу скупило се срама.
Међу вама ја сам пала.

И бол ми напада на Сунце што сија,
нама
и вуче светлост све дубље у јад.
Кад бих могла да мрзим у овој борби свог на свога, против свога,
можда бих лакше очувала плам.
Бог је из љубави створио нас, у волети јачи је жар.

Ноћас је тама и ваше речи посекле су ми душу,
рана је та слаба,
jа знам
да на мојој земљи сломљеној стоји брана,
на њој постројиће се велика снага
и није битно када!
Док за трње руку има спремних,
за пуштање гласа који ће сећи
да дају овој земљи све оно чиме су нас задужили преци.

А ти си земљо моја величанствена и сјајна!
У теби корење наше чврсто се држи и гура нас ка свакој сили.
Само храбро и високо!
Бићемо у болу први,
на нашем лицу се неће видети трагови крви
јер имамо чему и имамо коме
и нико на свету нема оно што ја осећам да је моје!

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Ковачевић, поезија