Иван В. Лалић: Византија

Да ли ће потребне бити изневерене слике / Наше љубави, и стражари у пустињи / Са песком у плућима, тај оскудни језик несреће, / Брза казна за зрелост, досуђен пораз?

Цариград је пао 29. маја 1453. (Илустрација: Цариград на свом врхунцу, уље на платну Васила Горанова)

VII

Неко ће можда, у мудрој пратњи наших душа
Шетати једном по црти ових бедема, где смо
Гледали сунце, бакарни утег нагнут у меру ноћи;
Море ће лучити сребро и наплавине на шљунак
Заобљен будућом нежношћу; ваздух ће бити модар
Од дима наших имена;
но ко ће да нас разуме?
Јер померено биће средиште, слике друкчије,
И спојене можда са петељком: можда цвет –
А дела љубави у говор спојена, у језик;
Па ко ће онда хтети да саставља наш исказ
Од растурених ових слогова, од узвика
Одсликаних случајно у древном неком огледалу,
У покрету таласа? И зашто?
Има ли сутра места за овај раздор
У неком спокојном сећању анђела, у глатком
Сећању младе воде? Сећању љубавника?
Да ли ће потребне бити изневерене слике
Наше љубави, и стражари у пустињи
Са песком у плућима, тај оскудни језик несреће,
Брза казна за зрелост, досуђен пораз?
Или ће без нас бити тачнија равнотежа,
И језик љубавника лепши без наших гласова
Помешаних са смрћу као ветар са пламеном,
Као извор са ушћем?

Иван В. Лалић, О делима љубави или Византија (Завод за уџбенике, Београд, 1997)

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Александра Мирковића)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар