Борис Јовановић: Врли стари свијет

Кажу да је мамурлук најгори дио бетонирања. А није… Најгори су они који су нас демолирали, па забетонирали…

Хоће ли можда након овога зла, зло постати добро?

Да неће можда након ове пошасти, пошаст постати почаст?

Јавља ли вам се да ће димњачари обући бијела одијела?

Или можда поданици неће као псићи јести из господареве руке?

Мало морген…

Биће као што је било.

Задовољно робље ће, као и до сада, бити најгори непријатељ слободе. Слобода ће, као и до сада, бити ствар храбрости, предуслов среће, а храбрости неће бити…

Па ако нема храбрости, како ли ће бити среће…

Хоће ли можда кукавичке колоне постати храбре поворке? Или ће изумљени чопори постати сабори мудрости…

Бајке су се одавно претвориле у басне, а врли нови свијет је још ономад постао стари познати свијет…

Све се нешто надамо преображају.

И може се преобразити, али да ли може на боље… Не питајте да ли може на горе. Не призивајте ђаволчиће из кабинета. Они увијек могу превазићи себе, увијек вас могу запањити најновијим достигнућима, најновијим режијама које су по жанру нешто између…

Између порнографије и хорора.

Па бирајте. Иако знам да ће већина, као и до сада, као и увијек у врлом старом свијету, изабрати бајку за одрасле. Бајку са елементима садомазохистичког перформанса…

Да неће можда бестидници постати постиђени?

Или ће бесрамници у себи васкрснути оно што су давно продали на вашаришту зла, на базару таштине…

Нешто не вјерујем у њихове унутарње капацитете, у њихове далеке хоризонте, у њихове небеске видике…

Више вјерујем у њихове тмуше, у њихове скучености, у њихову стечену жељу да им само алавост буде бескрајна, да им само хохштаплерај буде безобалан, да им само пусти каријеризми буду вјечни…

Све остало су трице и кучине.

И не само њима, него свима онима због којих су трице и кучине постале алфа и омега нашег врлог новог свијета који је толико остарио, који се у својим новотаријама офуцао као улично псето…

Па сјетите се – кад ли је давно била она орвеловска хиљаду деветсто осамдесет и четврта…

Па како онда није остарио онај хакслијевски врли нови свијет…

Све је одвећ старо, све је сасвим познато…

Остарио је чак и овај вјечити младић који припада врлом новом свијету, који је врли нови свијет претворио у врли стари свијет.

Па кад је и Мило остарио, како да не остари, како да се не проспе и овај мали нови свијет, ово мало ново острво које је створио?

И како уопште ишта може бити ново кад новина одавно нема. Нема их ни на нашем острвцету као што их нема ни на цијелом врлом новом свијету који је стара отрцана добро позната фраза…

И даље ћемо таљигати узбрдачке све до оног момента кад нам се точкови заглибе у блату…

Све до оног момента кад схватимо да је блато посљедња друштвено хисторијска станица.

А кад точкови таљига стану, нећемо ни осјетити.

Шта је одузети кретање онима који су се ионако једва кретали? Готово, ништа.

То може чак и заличити на заслужени одмор послије мучног батргања.

Одмор од некретања. Предах у глибу.

Зато не вјерујем у преображај.

Вјерујем само у потребу да преображаја буде…

Демолирање и бетонирање

Било је у оним препотопским временима многих генијалних изума. И истрајних систематских изумитеља.

Бетон је било име за паклену направу, за прави-правцати Молотовљев коктел који се није бацао на мрске фашистичке тенкове, већ се у јарости и деструкцији, онако поетским широким замахом, бацао у самог себе…

Тако су се многи бетонирали у нашим биртијама, у нашим бирцузима, па су онако бетонирани одлазили у своје бетониране собице и спавали кошмарно све док кафанско бетонирање не прође…

А пролазило би, ипак би пролазило, мада се чинило да страшни алкохолни мамурлук никада неће проћи или да је живот већ прошао, а мамурлук још траје…

Фото: Оркхан Фарманли

Тако се завршавало бетонирање уз чврсте заклетве љуђи од ријечи и дјела да је то посљедњи пут…

Сјећате се тог дивног осјећаја?

Није ваљда да га још увијек упражњавате…

Перфекат је за неке постао плусквамперфекат, за неке је остао презент, биће некоме, о жалости, и футур, али бетонирање остаје вјечно…

И ако избјегавате биртије и бирцузе, и ако се грозите на саму помисао бетонирања, бетонирање остаје наша једина перспектива у овој дражесној бетонираној државици, а и у оним државицама преко кривог плота које се такође забетониране…

Елем, свако ракијско бетонирање нудило је сламку спаса у оној чувеној мантри: Проћи ће; и у оној још чувенијој свечаној објави, гдје мајмун гледа себе у зрцало и дирљиво изјављује: Никад више…

Ракија к’о ракија, временом ишчили или постане вријеме које ће једном, кад све прође, ишчилити као и сироти ракијски живот…

Тако некако стоји ствар са ракијашима који мијешају жестине и пивчине са намјером да се привремено забетонирају…

Они који остају вјерни биртијашком бетонирању, за све оптужују кафану налазећи веома лаган излаз из своје урођене муке: довољно је да прекину са кафаницом-судницом-лудницом и да мукама коначно дође крај…

Пошто је ракијско братство склоно вјероломству, љубљена ракијашка агонија ће се убрзо наставити у још страшнијој и привлачнијој дијалектици демолирања и бетонирања…

Бетонирање тако остаје усуд који се не може избјећи кад смо већ код демолирања.

Него, шта је са ванкафанским, институционалним животом, кад већ кафаница није званична институција од највећег значаја? Шта заправо није бетонирано и демолирано у овом лијепом ружичастом неподношљивом и трезвењачком животу?

Има ли нечега, а да није бетон, у малој демолираној, па још и забетонираној стварности…

Можда нијесу бетонирали небо, али плаву пучину свакако јесу…

Можда нијесу бетонирали себе, али нас свакако јесу, јер су себе излили у бронзи или некој позлаћеној легури…

Љуђи-споменици упрскани са висине поносно плове нашим сокацима и њихово бетонирано вријеме демолирања никако да прође.

А ако би и прошла бетонирано-демолирана времена, постоји ли нека сила небесница која би нас овако забетониране одбетонирала?

И да ли се то више исплати?

Шта се добро може направити од одбетонираних остатака једног забетонираног демолираног народа, а да опет не подсјећа на бетон и демолирање…

И можемо ли испод слојева армираног бетона уопште емитовати знакове живота, ако би једном случајно неко и дошао да нас тражи…

А и тај који ће нас наћи биће задивљен могућношћу да је нешто живо испод оволиког бетона, а не обрадован проналаском бетонираних демолираних поданика и јунака…

И све тако, бетон по бетон…

И онда кажу да је мамурлук најгори дио бетонирања.

А није…

Најгори су они који су нас демолирали, па забетонирали…

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading