Православље је у Црној Гори свакако постојало, али не и комплетна, организована и на канонима заснована црква
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Многи писци монтенегринске оријентације (на пример, Новак Аџић, Слободан Јовановић и Владимир Јовановић) користе један јефтин реторички трик у покушају да убеде читаоца у своје нетачне тезе. Они православну цркву у Црној Гори пре Првог светског рата доследно називају „Црногорска православна црква“, сугеришући читаоцу да је црква под таквим именом постојала још од укидања Пећке патријаршије 1766. године и да стога ништа није природније него да и данас она (Дедеићева) буде једина православна црква у Црној Гори.
Примера ради, Аџић каже „Устав Светог Синода Црногорске православне цркве од 30. децембра 1903, у члану 1 и 2, изричито наводи аутокефалност Црногорске православне цркве…”. Да ли то заиста Устав Светог Синода каже, да ли он уопште помиње цркву која се зове „Црногорска православна црква“? Не, не и не. У поменутом уставу се, дословно, као постојећа црква у Црној Гори, на два места помиње само „православна Митрополија у Књажевини Црној Гори“ и „православна Митрополија у Црној Гори“, а ниједном речју се не помиње Црногорска православна црква.
Таквом подвалом ови аутори, користећи логику nomen est omen, сугеришу читаоцу да је оно што је имало име/званичан назив, у овом случају наводно Црногорска православна црква, свакако постојало, иако би логика требало да буде обрнута: требало би да се докаже да постоји оно што наводно има име/назив. Другим речима, из наводно постојећег имена не може се конструисати егзистенција једне уређене цркве, већ би требало прво видети шта постоји и какво име/назив има то што постоји.
Бавећи се питањем аутокефалности, Аџић је прикупио неколико десетина оновремених цитата у којима се помиње православна црква у Црној Гори, па да погледамо. Да ли се међу бројним цитатима уопште помиње Црногорска православна црква? Не, ниједном, већ се употребљавају различити описни појмови. Најчешће употребљаван начин за опис православне цркве у Црној Гори је црногорска црква (са великим или малим Ц), али се користе и други, као „наша аутокефална Православна црква“ (Гаврило Дожић, митрополит), „света православна Црногорска црква“ (Кирил Митровић, епископ Захумско-Расијски), „Митрополија Аутокефалне Цркве у богоштићеном Књажевству Црногорском“ (Митрофан Бан, митрополит). Да додам и ја пар помена: „православна црногорска црква“ (Кирил, епископ Рашко-Захумски), „црногорска црква“ (Српски Сион, 12.8.1891), „црногорска православна црква“ (владика Раде, Срђ, 28.2.1907), „Црква Црногорска“ итд.
Из писма владике Рада патријарху Јосифу Рајачићу, 2. октобар 1832. (Фото: Историјске новине, Универзитетска библиотека Светозар Марковић)
Очигледно је, како видимо, да православна црква у Црној Гори пре Првог светског рата у ствари није имала формалан назив, већ је описно дефинисана као православна црногорска црква или нешто слично. Томе у прилог говори и сам Синод ове цркве који у овде приложеном записнику једном своју цркву зове „Православна Црква у Црној Гори“, а неколико редова касније „Српско-Православна Црква у Црној Гори“. Ни Устав Црне Горе из 1905. нам не помаже пошто ни он не даје тачан назив цркве, већ се опет описно прописује да „Црногорска је црква аутокефална“ (чл. 40). Такве варијације у називању свакако нам не омогућују да установимо формални назив ове цркве.
Из обраћања епископа захумско-рашког Кирила поводом проглашења Црне Горе за краљевину, Глас Црногорца, 19. 8. 1910. (Фото: Дигитална библиотека Црне Горе)
А када не видимо да једна институција/црква поседује званично име, лако можемо закључити да ни она сама није постојала као уредно организована институција/црква. И заиста, православље је у Црној Гори свакако постојало, али не и комплетна, организована и на канонима заснована црква.
По укинућу Пећке патријаршије 1766. на ширем динарском подручју остало је неколико епископија, чије су територије временом у целини или делимично ушле у састав Црне Горе. Прво је то била само Цетињска митрополија, да би затим, после проширења Црне Горе на левој обали Зете 1878, формирана Захумско-рашка (расијска) епископија одвајањем дела херцеговачке епархије, којима су после балканских ратова 1913. додати делови Пећке митрополије које је присајединила Црна Гора (Пећ, Дечани итд).
Записник ванредне седнице Светог Синода Православне цркве у Црној Гори (Фото: Србија и свет)
За разлику од епархијског нивоа, виша православна организација у Црној Гори била је некомплетна за једну нормално уређену православну цркву. Тако, није постојала могућност хиротонисања нових епископа у самој Црној Гори, а због недовољног броја епархија (једна до 1878), па је зато то чињено углавном у Русији. Нити је постојао патријарх, а ни синод до 1904, нити је црква имала аутокефалност већ само фактичку аутономију.
У ствари, православна организација у Црној Гори кренула је путем стварања више организације тек почетком ХХ века, када је „господар“ Никола („господар“ је била уставна титула Николе Петровића) решио да начини самосталну цркву. Тада је формиран синод и наглашено покренута прича о њеној наводној аутокефалности (о томе у следећем наставку). Нешто слично се догађа и данас, под новим „господарем“, чији су мотиви далеко прљавији него Николини.
Део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
У свим овим примерима скоро нигде се не каже да је то Српска православна црква, то јест Црногорска митрополија Српске православне цркве. И сада на сајту митрополије стоји само Православна митрополија, за разлику од свих осталих митрополија СПЦ. У чему је ствар?
Ствар је у томе да се званични назив „Српска православна црква“ употребљава од 1920. године (било је тада и мишљења да треба вратити назив „Пећка патријаршија“), мада је и раније у појединим документима био употребљаван назив „Српска епархија“, „Српска црквена општина“ итд. И за Карловачку митрополију се није употребљавало у називу „Српска“, мада се знало да је то српска православна црквена заједница, која је израсла на темељима Пећке патријаршије.
Забуни код данашњег читаоца придоноси и разлика у употреби израза „црногорски/а/о“ некада и сада.
До Другог светског рата је појам „црногорски“ био употребљаван: 1) као регионална ознака (исто као „херцеговачки“ нпр.) или као 2) појам за означавање црногорског државног територија – а никако као појам националног карактера – јер те нације тада није ни било. За разлику од тога, појам „српски“ је, од Карађорђа до 1918, скоро увек био употребљаван у смислу националног означавања српског народа, а не државне територије Србије (разумљиво, јер је тада у оквиру Србије живео само мањи део Срба).
Старија је Милошева аутономија од Данилове. Пре Данила, Црна Гора је била царски хес скадарског пашалука, још од Црнојевића. Иван је био вазал, а његов син се потурчио и направио санџак Карадаг, који је 1502. постао царски хес због безуслова за живот.
Црногорци су сматрали Бјелопавлиће и остале им комшије да су *гори од њих. Такође и Васојевићи невасојевиће па их звали србљацима и свакакве им злочине чинили. Остао је тај примитивизам али сад уједињен против централне Србије. Корен тог проблема је у примитивизму који се компензовао измишљотинама о посебности и некој вредности. Ако би од тога одустали немају ништа, зато се држе ко пијани плота. То је популација која нема идеолошких нити моралних скрупула, њима је битно ухљебљење. Племенске везе су друштвени капитал који треба транспоновати у ширем националном контексту да би се и у Београду нешто чопило као и до сад.
Друга ствар: српску државу Црну Гору је укинуо Никола Петровић 1916., а могућност да је обнове су одбацили делегати подгоричке скупштине 1918. и после тога, на референдуму 1921., преко 95% народа.