Војислав М. Станојчић: Протерују српско писмо, а и језику би да раде о глави

Нису само српски комунисти више волели равноправну хрваштицу од равноправне ћирилице, већ су постепено на ту подвалу насели и многи обични грађани

ТВ Београд (Фото: ТВ Мост)

Српска ћирилица, jединствено фонетско писмо на свету и неизоставно обележје српске нације, од средине прошлог века, заправо од Новосадског договора све је угроженије и можда није далеко дан  када ће (сем у Српској Православној Цркви) бити потпуно потиснуто хрватском латиницом.

На скупу одржаном 8, 9. и 10. децембра 1954. године  лингвисти из Београда и Загреба и истакнути југословенски књижевници и академици потписали су „Новосадски договор“ и закључили да  је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један  језик, а да су оба писма равноправна. Зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом. Оба изговора, екавски и ијекавски такође су у свему равноправна.

Шта се затим десило? Да ли је поштован закључак o равноправности писама и да их треба научити и у Србији и у Хрватској?

Јесте, и ђаци су научили оба писма, али су  комунистички руководиоци у Србији прешли са свога писма на равноправну латиницу, док у исто време  њихови партијски хрватски другови нису осећали потребу за тим, занемарујући богатство које им доноси могућност да користе два писма.

Све је постало  још горе по српско писмо када је 1958. Телевизија Београд почела  емитовање програма, и након неколико дана почела да користи искључиво хрватско писмо.

Узалуд су  гледаоци и претплатници ТВ Београд слали протестна писма, на њих се  нико није обазирао. па су у тим годинама једино гледаоци Телевизије Титоград (који су тада  још сматрали  да су Срби) могли да  на малим екранима виде своје писмо.

Сувишно је и помињати да Телевизија Загреб није реаговала на сличан начин и следила пример својих колега из Београда, и за своје програме искључиво користила српску ћирилицу..

Међутим, нису само српски комунисти више волели равноправну хрваштицу од равноправне ћирилице, већ су постепено на ту подвалу насели и многи обични грађани, па су прешли на хрваштицу уз образложење  како им је свеједно којим писмом пишу или што им је  тако лакше и брже  (Да ли би се такво објашњење могло чути од неког Грка, Руса, Кинеза… у сличним приликама, односно, кад би они били „обогаћени“ двоазбучјем?)

Илустрација: Новица Коцић

Последице вишедеценијског потискивања српске ћирилице лако је запазити широм Србије. Погледајмо натписе продавнице, артикле у њима, рекламе на телевизијским станицама, ј новине и часописе, тираж књига, односно, колики је постотак оних штампаних српским писмом, титлове филмова на свим телевизијским станицама сем РТС-а, па ће  све бити јасно.

Међутим, и поред ове поразне слике по српско писмо, могу се чути гласови неких ћириломрзаца који сматрају да српско писмо не нестаје довољно брзо., Они се оглашавају с времена на време да кажу како је латиница у Србији угрожена док  у исто време уверавају српску јавност како је двоазбучје велика предност српског језика. Кажу да „од глава вишка не боли“ иако они сами пишу искључиво хрваштицом.

Права је штета што се они сами одричу великог богатства које доноси двоазбучје, а могли би да  сваког другог дана или седмице користе наизменично ова „равноправна“ писма.

Од српског језика настала су у последњим годинама још два нова језика црногорски и бошњачки, а очито је да им нико није објаснио предности двоазбучја установљеног Новом Саду пре 65 година, па су се е определили за хрватштицу.

Недавно се  од једног противника српског писма могао чути и изузетно надахнут  предлог о томе како  би српски језик, који сада на територији бивше Југославије има четири различита имена добије заједнички назив, а којим би сви били задовољни.. Према његовој идеји језик би се звао штокавски,  чиме би онда  сви који говоре истим језиком а имају за њега различита имена  били задовољни.

Кум новог имена заједничког језика као  није много размишљао (или можда јесте?)  о могућим последицама ако му предлог буде усвојен.

Српски језик ће се звати штокавски, а она три настала од њега: хрватски, црногорски и бошњачки, само што ни тада  неће бити  обогаћени двоазбучјем као штокавски, односно, бивши српски.



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , , , ,

4 replies

  1. Moja drugarica koja je pocetkom devedesetih dosla iz Splita, kasnije jedini „vukovac“, ako se to tako zvalo i u srednjoj skoli, nije znala cirilicu, profesori nisu verovali da je nije ucila, davali joj keceve, nista nije ucila o Kosovskom boju.

    Свиђа ми се

  2. Солидан текст, коначно!

    Свиђа ми се

  3. @cp6cku каже: “Солидан текст, коначно!“. Е – ако је ово солидно – алал Вам ћуфте! Да се овакав текст – па чак и такав какав је – ******* појавио пре 40-так година, требало би га поздравити. Али данас, после стотина текстова на ту тему, он не додаје ништа, а оно што као “ново“ помиње: “…Недавно се од једног противника српског писма могао чути и изузетно надахнут предлог о томе како би српски језик, који сада на територији бивше Југославије има четири различита имена добије заједнички назив, а којим би сви били задовољни.. Према његовој идеји језик би се звао штокавски, чиме би онда сви који говоре истим језиком а имају за њега различита имена били задовољни…“. је конфузно изнето. Какво је то килаво навођење “недавно, једног противника српског писма од ког се могло чути…“? Када то? Где? Ко му је па тај? Ништа….. Какав је то начин? А – тек последњи конфузни пасус: “….Српски језик ће се звати штокавски, а она три настала од њега: хрватски, црногорски и бошњачки, само што ни тада неће бити обогаћени двоазбучјем као штокавски, односно, бивши српски…“. Ма, не вреди ни трошити речи…
    Треба утувити у главу: Питање српске ћирилице и њеног планског гушења није, и никада није било лингвистичко, него искључиво политичко питање, донета је политичка одлука за њено гушење, , и то се систематски спроводи(ло). Тај проблем се данас може решити једино на политички начин, од стране државе, законским мерама. Ту политичку одлуку о гушењу српске ћирилице су донели југословенски комунисти на власти од 1944 г. – а сада су властодршци њихови синови и унуци, убрзо на ред долазе и праунуци. У најблажем случају, о судбини српске ћирилице одлучују и југоносталгичари. Од таквих очекивати мере за спас српског писма??? Смешно… FORGET IT!

    Свиђа ми се

  4. У праву сте, чланак није свеобухватан, не доноси ништа ново, ни стилски није бољи од просечног, али, то је само новински чланак.
    Мени се у првом – признајем, летимичном . читању допало то што је ипак дотакао кључне моменте у вези с планским потискивањем наше азбуке – Новосадски договор, комунистичку политику, утицај ТВ Београд, обичне грађане и њихово наседање на ту политику, лукаво смишљену подвалу с двоазбучјем и површност и дволичност њених заговорника, цепање српског језика и предлог за његово преименовање …
    Моја је реакција била нешто јача него обично нарочито због једног од тих момената, који се у прошлости није тако изричито износио.

    Предлажем Вам да сами напишете чланак на исту тему, сигуран сам да би га објавили овде.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s