Слободан Малдини: Треба ли страдалничкој Србији Тријумфална капија?

Али, ако оставимо по страни неестетске карактеристике и прескупост ове идеје, због чега Београду није својствен овакав архитектонски монумент?

Тријумфална капија у Скопљу (Фото: Слободан Малдини/Вечерње новости)

У обимном, историји непознатом страдању једног малог народа, нема ничег тријумфалног. Поготово, нема ничега што оправдава идеју подизања тријумфалне капије у срцу Београда

У Владу Србије и Скупштину града Београда недавно је стигао предлог Српског покрета обнове за подизање тријумфалне капије. Ово монументално знамење које ће „подсећати на блиставе тренутке наше историје и бити надахнуће садашњим и будућим генерацијама“ требало би да буде постављено у београдском Пионирском парку између Новог двора и Скупштине Србије. Ова идеја постојала је и пред Други светски рат, али до данас није остварена. Светски позната Тријумфална капија налази се у Паризу, а сличну је подигла 2012. Северна Македонија. За изградњу овог споменика грађани Србије треба да плате четири милиона евра.

Слободан Малдини, архитекта, уметник и теоретичар архитектуре (Фото: Оксана Тоскић)

Тријумфалне капије или славолуке први су подизали стари Римљани, у почетку у част војних победа и тријумфалних дочека легија са освајачких похода. Најпознатији славолуци налазе се у Риму, Ниму, Тимгаду, а највећи и најсложенији је Константинов, у непосредној близини римског Колосеума. Париска Тријумфална капија изграђена је 1836. на Тргу Етоал у славу бораца из Наполеонових освајачких похода, у неокласицистичком стилу. Међутим, савремене интерпретације ове историјске архитектонске форме, попут недавно изграђене у Скопљу, изгубиле су симболички значај и уметнички смисао, а савремена архитектура одавно је напустила овај антички историјски ликовни израз. Уместо да сведочи о херојској прошлости, „Капија Македонија“ у Скопљу тако представља образац лошег, промашеног уметничког израза који је главни град нашег јужног суседа сврстао у квазиантичку престоницу неукуса и кича, лажне помпезности, скоројевићке естетике. Али, ако оставимо по страни неестетске карактеристике и то што је ова идеја превише скупа, због чега Београду није својствен овакав архитектонски монумент?

Српска војска никада није била освајачка. Напротив, Срби су одувек били паћенички, поробљен, угњетен народ, који је водио одбрамбене ратове. Након вишевековног тамновања под Турцима, Србија је велику победу у Првом светском рату несразмерно скупо платила изгубивши трећину укупног становништва, више од 60 одсто мушке популације. За време Другог светског рата само на стратишту Јасеновца усташким камама и маљевима погубљено је више од 700.000 Срба. Током деведесетих, демографска слика Хрватске је поново промењена када је етнички очишћена од Срба. Само у војној операцији „Олуја“ коју су 1995. иницирале и надзирале САД, побијено је више хиљада и протерано из Хрватске више од 250.000 хрватских држављана српске националности. Резултат НАТО и САД бомбардовања СРЈ 1999. радиоактивним бомбама са трајним последицама је етничко чишћење од Срба и окупација територије саме Србије – Косова, где је потом изграђен Бондстил, највећа америчка војна база на Балкану. У овако обимном, историји непознатом страдању једног малог народа, нема ничег тријумфалног. Поготово, нема ничега што оправдава идеју подизања тријумфалне капије у срцу Београда.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 20. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Наравно да треба тријумфална капија у Београду — српским непријатељима да обележе свој тријумф над нама.

    Ако саграде капију, ова ће бити само први споменик те врсте, али има низ споменика других форми, јер непријатељи су посесивни и примитивни, па као што пси запишајвау дрво и ови обележавају заузети простор специјалним знаковима.

    Указаћу на само један, који се издваја по својој подмуклости и понижавајућем смислу.

    Лукавост непријатеља је толика да су поново набили на колац српске кнезове чије је мучко погубљење (сеча кнезова!) било окидач Првог Српског Устанка.

    Рећи ћете да је тако нешто немогуће, али погледајмо чињенице.

    У центру Ваљева, пре више од два века, су турским јатаганима одсечене главе Алекси Ненадовићу и Илији Бирчанину. После тога су обе главе биле набијене на колац и истакнутае на муселимовом конаку…

    Данас, на том истом месту, у близини Народног Музеја, на углу улице Вука Караџића, српски кнезови су поново извргнути руглу.

    http://beautifulserbia.info/wp-content/uploads/2014/05/Mesto-gde-su-pogubljeni-knezovi.jpg

    (уз извињење због евентуално неподобног формата/величине слике — не знам како ће изгледати)

    Видимо да је уместо коца пирамида, а уместо кнежевих, на шпицу је бронзана глава, пола лица старице а пола девојке.

    То је уметничко дело и не бих било предмет (овог) коментара да је у неком музеју или само на неком другом месту.

    Овако, бронзана глава не може а да не симболизује управо одсечене главе српских кнезова на дословно истом месту њихове егзекуције.

    Јер, ако не симболизује тај чин, шта ће баш на том месту? Очигледна неоснованост ове варијанте, упућује на закључак да уистину нема другог тумачења него да је двоструком симболиком извргнут руглу како овај свети историјски догађај тако и његови протагонисти.

    Симболика је двострука јер се на врху пирамиде (масонском симболу, уместо турског коца, који је обележио њихову епоху) налази наказни (чудовишни) лик који симболизује одсечене српске главе.

    Ваљево је место са изузетном славном, страдалничком и херојском прошлошћу, утканом у исторјске темеље Србије, нарочито кроз Први Устанак и Први Рат. Ali, iзгледа да оно што Србин крваво постигне у најтежим условима рата и погибије, олако изгубе потомци, што из нехата, незнања или наивности.

    Ако се ми не сећамо на достојан начин наших најдостојнијих предака, њиховог страдања и жртве, зашто би се неко сећао нас.

    Тешка је мисао да ћемо и сами бити заборављени као они што су у гробу и којих се више нико не сећа. Али, зарадиће барем неко сећање онај ко издејствује да се ова спрдња од „споменика“ уклони и на њено место просто постави крст.

    А затим би ваљало у акцију да се не сагради београдска „тријумфална“ капија, којој се, с обзиром на предлагача (СПО!) већ назиру симболичке контуре „жена“ у црном и других гадости.

  2. Какав поп – таква и беседа. Вук Драшковић је једно јалово лапрдало и не треба трошити време на његове патетичне небулозе!

Оставите коментар