Све што нам треба ми већ имамо. Сви су механизми у нашим рукама. Сами смо криви за овај сумрак и суноврат образовања
Љубинка Боба Недић (Извор: Клотфркет)
Дан свакако није. У најмању руку пролазимо кроз сумрак просвете у Србији.
О плати нисам никада писала, па нећу ни сада. У овом тренутку плата не би утицала на квалитет образовања. Ко ради добро, свакако би радио добро, ко ради лоше, плата га не би научила бољем раду. Рећи ћу само да нам плату не можемо честитати.
Шта можемо?
Уколико смо искрени према себи, једино за шта стварно треба да нам се ода признање јесте наша невероватна способност да погнуте главе ћутимо, трпимо и спроводимо. Ми смо најуспешнији спроводиоци закона, правилника, уредби, препорука и телефонских порука. Чак нам није неопходно ни да видимо печат и потпис. Довољно је да неко телефоном јави да би ваљало да убудуће радимо још три ствари које до јуче нисмо радили, и ми прихватамо.
И спроводимо.
Успешно.
У таквим околностима, срамота је да подигнемо главе због плата.
За ћутање, трпљење и спровођење, сасвим смо одговарајуће плаћени, да не кажем награђени. Више је од црвене и сендвича, свакако.
Када би се сабрале све факултетске дипломе које у овом тренутку чаме по школским фиокама у нашим личним досијеима, када би се сабрали сви наши положени испити, све прочитане књиге, помислио би човек да просвета почива на озбиљном интелекту, на стени, стенчуги направљеној од људи навикнутих да размишљају, покрећу, анализирају, тумаче, реагују, активно учествују, вуку друштво напред. Уместо тога, навикли смо и оне који одлучују о просвети, и ђаке, и родитеље, и најширу јавност на то да смо ћутачи и спроводиоци.
Знамо, или бар тврдимо да знамо, да не ваља што су нам одељења оволика, што под разним притисцима (или само да би нас глава мање болела) штанцујемо добре оцене, фабрикујемо лажан успех. Знамо да је ненормално и нереално да нам из основне школе излази толико вуковаца и одличних ђака, знамо да иза тих оцена не стоји потребно знање, знамо да је погрешно што ђацима помажемо на завршном испиту, знамо да је градиво потпуно идиотски широко постављено. Свесни смо да немамо времена да кроз све што је прописано прођемо на квалитетан начин. Видимо да нам ђаци кампањски бубају за оцену, и све забораве кроз пет дана. Знамо да нам обим прописаног садржаја не дозвољава да се довољан број пута вратимо на најважније ствари, да их обнављано, утврђујемо, систематизујемо.
Знамо да нам ђаци из школа излазе не само функционално неписмени, него и буквално неписмени. Знамо да нам је средњошколско образовање хаотично, несувисло, да број часова одређеног предмета зависи од јачине лобија у датом тренутку, а не од стварних потреба струке. Уводе нам бесмислене изборне програме, пристајемо на њих, а немамо појма ни како се држе, ни која се литература користи, ни колико се иде у дубину или ширину. Држе нам комичне обуке на којима ништа не научимо, на којима се ништа не појасни, на којима нема одговора на наша питања, а често, богами, нема ни питања.
Да бар имамо једну телефонску линију или имејл адресу за све недоумице и недовољно јасне правилнике, где би неко из Министарства био у обавези да нам одговори и појасни у разумном року!
Радимо тако што свако од нас тумачи по својој памети, што свака школска управа има другачије захтеве и тумачења, што се по друштвеним мрежама питамо шта и како треба.
Фото: Н1
И спроводимо, спроводимо, бесомучно спроводимо сваку будалаштину која нам се сервира, чак и када смо свесни лоших последица по ђаке.
Уредно 6. и 21. у месецу питамо „да ли је легла“.
Не питамо зашто се акредитују најгори уџбеници икада, зашто је вршњачко насиље у недопустивом порасту (осим уколико не верујете министру да није, него да је само захваљујући њему видљивије), не питамо се шта ће конобарима интеграли а не знају таблицу множења, не питамо се како је смео да буде смањен недељни фонд часова географије туристичким техничарима, не питамо се зашто се већ једном не одвоје часови књижевности од часова матерњег језика.
НЕ ПИТАМО СЕ ЗАШТО ЂАКЕ ИЗ ШКОЛЕ ИСПРАЋАМО СА ОЦЕНАМА, АЛИ НЕ И ЗНАЊЕМ!
Само ћутимо и спроводимо.
И традиционално првог септембра имамо штрајк упозорења.
Колеге, срамота је!
Наша је срамота!
Све видимо и ништа не предузимамо.
Све нам је јасно, а ипак беспоговорно све спроводимо.
Ми смо им дозволили да нам одузму проактивну улогу и доделе улогу спроводиоца, извођача радова.
Уљуљкали смо се у улогу жртве којој и ђак и родитељ могу да подвикну, јер су нама, забога, руке везане.
Лупетамо да нам треба статус службеног лица, нама који радимо у васпитно-образовним установама. Не, не треба нам статус службеног лица. Треба нам да не дижемо два прста када се прегласавају оцене, да не дижемо два прста када се одлучује да се проблематичан ученик ипак не искључи из школе. Треба нам да обуставимо наставу кад нам школска управа врати ђака искљученог из школе.
Све што нам треба ми већ имамо.
Сви су механизми у нашим рукама.
Сами смо криви за овај сумрак и суноврат образовања.
Саучесници смо и тачка! Никада и ни на шта нисмо реаговали!
Не бранимо ни професију, ни ђаке, ни сами себе од лоших одлука и накарадне реформе. Само ћутимо и спроводимо.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Па, то вам је као у браку за који немате замену, пријатељству које није богзнашта, али немате боље, школи која има много мана, али је боља даље, тешко је у њу прећи и, на крају крајева, у истом је систему, стану и крају и граду и земљи који су такви какви су, али пресељење и одлазак изискују исто толико муке и средстава као и останак, који је ипак мало лакши.
Није толико до нас самих, колико је до система. Не треба да се ми бунимо, већ да се наш представник/министар избори за нас. А систем имамо какав је наша слика и прилика …