Сматрајући да је нужно да се јавност упозна са радом српског историчара, националног, просветног и културног радника Антонија Фарчића, доносимо други део чланка „Да ли је постојао краљ Томислав?“
Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)
У наставку свог чланка „Да ли је постојао краљ Томислав?“ (први део овде), српски историчар са Корчуле Антоније Фарчић (1890-1975) показује шта све може машта када се помеша са историјом.
Такви примери понекад прелазе и у гротеску. Ја ћу навести један случај, који је повезан са Фарчићевим чланком односно са дешавањима у временима од пре једног миленијума. Реч је о тексту у туристичком водичу острва Раб, штампаном у Туђмановом Загребу 1994.
Раб је вековима био под влашћу Византије и борио се против Нормана а касније и Мађара, који су га нападали уз помоћ својих вазала Хрвата, од којих су се штитили моштима Светог Христофора (данас се чувају у катедрали у месту Раб). У споменутом туристичком водичу се, после много навода о Хрватима и хрватском влашћу над Рабом, једном реченицом на стр. 28 открива истина – да су се Рабљани борили против Хрвата и њихових насртаја, уз помоћ св. Христофора: „И неким чудом Нормани су се удаљили 9. свибња (9. маја 1075. – нап. Н. М.) не освојивши град. Рабљани су дуго времена посебно обиљежавали тај дан (празник Св. Христофора по православном календару, док су касније католици то променили на 25. јули, дан свечевог престављења – нап. Н. М.), а св. Кристофора и данас држе за свог заштитника, чијим чудотворним моћима приписује још двије успјешне обране града од напада Угара и Кроата, почетком 12. стољећа“.
Дакле, после свих бајки, долази истина: да је још почетком 12. века Раб био под Византијом и одупирао се Хрватима!
Зато: када је неко уморан и зажели се мало хумора, предлажем му да чита поједине урадке о хрватској повијести – посебно оне од времена Фрање Рачког до данашњих дана.
Никола Милованчев
Антоније Фарчић: Да ли је постојао краљ Томислав?
ПРВИ АРГУМЕНАТ (Константин VII Порфирогенит)
Константин VII Порфирогенит, цар византијски, неоспорни суверен целокупног Балканског полуострва и Источног римског царства, чије су границе захватале и Хрватску, а који је уједно и најпоузданији историчар свога времена (прве половине X века), у свим својим историјским списима не помиње ни једном речи оснутак хрватског краљевства и неког владара хрватског под именом Томислав. Ово је наш први аргуменат, као најаутентичније савремено сведочанство, и то истичемо као чињеницу од пресудне важности.
Порфирогенит је рођен 905. год, а цар Византије био је од 912. све до своје смрти 959. године, што значи да је он у својој младости био не само савременик и сведок него, штавише, и врховни суверен тобожњег краља Томислава. Своја историјска дела он је састављао на основу тачних података што их је примао од својих подручних органа и информатора из свих делова Царства, из свих својих провинција и темата, па сигурно и из тако важне своје пограничне области, као што је била Далмација, која беше још увек под непосредном царском власти. Тачност највећег дела његових информација из наших области већ одавно је неоспорно утврђена.
Константин Порфирогенит (Фото: Викимедија)
Оснутак једног новог краљевства на сувереном територију овог Царства није могао да се деси без одобрења Византије, још увек најмоћније државе у Европи, и поред издржане тешке кризе са Бугарима, а нити се то могло десити без знања царева, нити би тај цар могао то да прећути из било каквих разлога, тим мање што је он своје дело De administrando Imperio наменио за поуку своме сину и престолонаследнику Роману, а још мање што Порфирогенит помиње и описује и друге такве појаве на Полуострву које су за Византију биле кудикамо озбиљније и незгодније (нпр. Бугарска) него што је била тадашња мала периферијска Хрватска. Тако знаменити догађај, као што је оснивање Томиславова краљевства, и то, понављамо, на територији над којом је тај император византијски имао вековима сакросантска суверена права. У тако критично доба, у часу епохалних догађаја (досељење Мађара у средње Подунавље и борбе са Бугарима), управо је невероватно да би то прошло неопазице или да би то један тако озбиљни историчар-владар омаловажио и намерно прећутао.
Томислав је тобоже „краљевину” основао пошто су се Мађари уселили у средње Подунавље и пошто су оборили велику моравску државу, па стали са својим пљачкашким походима да узнемирују целу средњу Европу, а нарочито граничне и одметнуте области велике државе византијске. О Томиславу се прича, међутим, да је он потукао још тада непобедиве Мађаре, а знамо сигурно да су они били потучени тек од Немаца на Лехфелду 950. год. Прича се још о Томиславу да је он, својом победом над Мађарима, присајединио својој држави данашњу Хрватску и Славонију, од Велебита до Драве и Дунава. Али ништа од свега тога није забележено у списима поменутог цара-писца, као ни у ма којим другим изворима.
Сем тога, управо у оно време била је образована моћна бугарска царевина под жезлом цара Симеона, који је чак опседао и сам Цариград, где је једном и диктирао услове мира. Симеон је, штавише, био и крунисан царском круном. Југословенски историчари причају да је Томислав потукао, у два маха, тога силног Бугарина, па да је Симеон и умро због претрпљеног другог пораза. Може ли се и помислити да овај византијски цар-историчар не би био поменуо оснивање новог краљевства на његовом царском територију и појаву тако славног и за Византију толико заслужног хрватског владара, који је његово Царство заштићивао најпре од вероломних мађарских хорди, а затим од оног опасног Симеона?
Константин VII обедује са бугарским царем Симеоном, минијатура из Мадридског рукописа Хронике Јована Скилице, 13. век (Фото: Викимедија)
И како то да се царски двор на Босфору у својим опасним сукобима са Симеоном служио само са Србима и њиховим архонтима, како нас о томе обавештава крунисани историчар, а не и са Хрватима тј. с краљем Томиславом? Цариградски властодршци у својим обрачунавањима с овим бугарским владаром вршили су разне стратегијске потезе преко српских архоната, како је то Порфирогенит изложио у својој XXXII глави о Србима, док насупрот о Хрватима и њиховом тобожњем тадашњем краљу не наводи скоро ништа што би било од важности у оним сукобима Византије са Бугарима, што значи да су Хрвати са својим архонтима у оно време били потпуно неважни и незнатни, баш онакви какве их је он приказао у односним главама списа „О управљању империјом”. Хрвати су у оно доба били од важности само утолико уколико би Срби налазили код њих уточиште у својим међусобним размирицама или пак у ратовима са бугарским нападачима.
Цар Константин VII, међутим, у својим историјским списима у више наврата, више или мање детаљно, говори о хрватском и српском народу, и о њиховим земљама, као и о њиховим владалачким породицама. Он врло добро познаје јужнословенску архонтологију; зна он добро ко је коме дед, ко је отац и син, ко брат и братучед итд; помиње и описује тадашњу Хрватску и тадашње српске области, границе Хрватске и границе српских области, жупе и главне градове у Хрватској, као и многе друге појединости. Наводи и извесне народне традиције (о досељењу), износи и извесне податке о христанизацији Хрвата и Срба, као и о борбама Срба са Бугарима и о унутрашњим домаћим метежима Срба и Хрвата. Засебно описује ондашњу Хрватску и тачно наводи њене границе, као што изрично помиње и све њене жупе и главна места. Нигде у својим списима Порфирогенит није ни наговестио да је река Врбас икада била гранична река између Србије и Хрватске. Тога нема ни у свим осталим изворима из ових векова. Из односних података у Порфирогенитовим списима, међутим, јасно и разговетно произлази да су источне границе хрватских жупа Лике и Крбаве означавале, и у оно доба, западне границе Србије, а то значи да је гранична река била Уна, а не Врбас, како се то данас тврди. Границе између Хрватске и Србије ишле су стално водомеђом између савског и јадранског слива. Све воде, које су се изливале у Саву са Уном и Врбасом, протицале су територијом Србије, док воде које су се сливале у Јадранско море текле су територијом Хрватске до Цетине. Зато је и жупа Лијевно припадала Хрватској, јер су воде из њених извора отицале понорницама у реку Цетину, као и данас. Хрватска жупа Плева, коју помиње цар-историчар, није се налазила у поречју босанске реке Пљеве или Пливе, како то схваћају југословенски историчари, него је то била жупа Плавно, између жупа Книна и Лике, као што је и старохрватска жупа Имота била онамо где је данашњи Мућ Горњи и Мућ Доњи, а никако то није био данашњи Имотски, јужно од Цетине, у земљи Паганији или Неретви.
Златни солид Константина VII Порфирогенита (Фото: Викимедија)
Порфирогенит не изоставља ни везе Хрвата са римским папама. Износи чак и извесне проблематичне податке о војној снази Хрватске, и на копну и на мору. Поред неких старијих хрватских архоната, Порфирогенит изрично именом помиње и три последња, из најновијег доба, његове савременике, а који су узастопце један за другим владали у Хрватској: помиње овде деда Трпимира, сина његова Красимира и Красимирова сина Мирослава, као и северохрватског бана Прибину, који уби поменутог архонта Мирослава. А неког Томислава ни једном речи, као ни његову уједињену велику краљевину „од мора Јадранског до Драве и Дрине, па до реке Раше и Бојане”, како то причају новији хрватски повјесничари, што би значило да тај хрватски краљ Томислав владаше не само Хрватима него и Србима, а то је у апсолутној контрадикцији са свим Порфирогенитовим подацима о јужнословенским земљама и њиховим владарима у првој половини X века.
Порфирогенит описује и некадашњу Далмацију до пропасти главнога града Салоне, као што описује и поједине ондашње далматинске приморске градове и острва, а изрично тврди да су сви они градови били независни од Хрватске и да су директно били подложни Царству са својим стратегом у Задру. Из података Порфирогенитових можемо констатовати и ту чињеницу да у првој половини X столећа Хрватска није била уједињена краљевина него једна двојна обласна заједница под сувереном влашћу императора Византије; једним делом, са 11 јужних жупа, управљали су архонти, а другим делом, са три северне планинске жупе (Лика, Крбава и Гатска) управљали су банови. Хрвати су били махом континенталци, сем оних на приморским обалама. Али сва острва далматинска, не само она три највећа у Кварнеру са своја три града, него и сва остала, и знана и незнана, припадала су византинским градовима Далмације, а не Хрватима, што значи да је хрватска приморска обала географски и стратешки била стално под блокадом византинских острва. Само су четири велика средњо-далматинска острва припадала Неретљанима. Ма шта још Порфирогенит наводио и износио о Хрватској, никад и нигде Томислава, никад и нигде краљевине, никад и нигде ни једног догађаја о коме бисмо могли судити да се односи на неког првог хрватског краља.
Отон Ивековић: Крунидба краља Томислава (Извор: Википедија)
Против Порфирогенитових историских списа стручњаци и критичари износе са правом разне приговоре; истичу многе празнине и недостатке, чак и грешке. Његов спис De administrando imperio само је једна збирка фрагмената и забележака, коначно несређених. Али, и поред свих тих приговора, и поред свих празнина и извесних нетачности, остаје факат да су његови списи ипак препуни историјских података и да су они још увек, као што ће да буду и за све векове, најпоузданији историјски извор из оног доба за нашу историју. Можемо рећи и овде: оно што је Тацит за Германе, то је Порфирогенит за све јужне Словене.
Међу несумњивим грешкама и нетачностима, у првом реду, треба подвући оне податке о војној снази Хрвата. Напросто је невероватно да би, у оно доба, једна мала периферијска хрватска област имала онолику војску када су и највеће војске у Средњем веку бројиле по неколико десетака хиљада ратника и када ни сама Византија није располагала оноликим пешацима и коњаницима, па још и оноликим маринцима. Овде се зацело некоме поткрала грешка: бројеви писани словима, као што је то било код Византинаца, лако се при преписивању замене другима с већом бројном вредношћу. Хрватски историчари, међутим, управо ову очигледну грешку упорно износе као историјски податак од несумњиве и пресудне важности, па на основу тих цифара одређују чак и величину и пространство Томиславове „краљевине”.
Али најпозитивнији од свих података у Порфирогенитовим списима, који нам доказују да, у доба његова царевања, Хрватска није била независна држава ни краљевина налазимо у делу „О церемонијама” међу адресама писама што су византински цареви слали страним владарима, где се изрично наводе и архонти јужнословенских племена, редом по њиховом географском положају, са Хрватском на првом месту. Владар Хрватске, и у овом случају, изрично се наводи називом архонта, којим се означује и владар тадашње Србије, и владар Захумља, и владар Травуњана, и владар Конављана, и владар Диоклитије и владар Мароније или Неретве. Поред тога, ту се наводи да свим тим владарима византински цареви упућују писма са натписом: наредба од христољубивог господара.
Крунисање Константина VII
Ова чињеница да су се и хрватским владарима у оно време слале наредбе, као и свим осталим владарима тадашњих југословенских земаља, сведочи и доказује, прво, да су се ови владари без изнимке сматрали као потчињени вазали или гувернери Византије и, друго, да су се сви они „налазили на најнижем ступњу лествице средњовековне државне хијерархије, на чијем је врху стајао византински владар као једини законити носилац царске титуле и поглавар хришћанске васељене”, како је то констатовао и преводилац Порфирогенитовог трактата „О управљању царевином” у II тому Византинских извора (Издање САН). И треће: док се тадашњем архонту Хрватске, као и свим осталим јужнословенским архонтима, шаљу наредбе од христољубивих господара, дотле цар Византије, у исто време, владарима Руса, Мађара и Печенега не упућује наредбе него писма (грамата) и не назива се њиховим господаром него царем Ромеја, што значи да су у оно доба владари Руса, Мађара и Печенега имали у владалачкој хијерархији виши положај од свих владара или архоната јужнословенских, па и од владара Хрватске.
Сви они јужнословенски архонти важили су само као аутономни гувернери појединих пограничних провинција Византије, док су тадашњи владари Руса, Мађара и Печенега били прави владари у својим независним земљама и ван граница византинског Царства. Према томе, архонт Хрватске, у време царевања Константина VII Порфирогенита, у првој половини и средином X столећа, није био независан владар и краљ, већ је био само обласни погранични намесник истога ранга као што су били и остали савремени архонти у јужнословенским земљама, наиме као што је био и архонт тадашње Србије, или архонт Захумља, или архонт Травуније, или архонт Конавала, или архонт Диоклитије или архонт Неретве или Паганије. Стога је краљевање некаквог Томислава у Хрватској, у оно доба, потпуно искључено, како то доказују сви позитивни подаци из Порфирогенитових списа.
Да не изоставимо ни питање сплитских црквених сабора са Гргуром, бискупом Нинским, како то износе хрватски историчари, о чему ћемо говорити у засебном аргументу. Ни једном речи Порфирогенит то не помиње, јер је и то пука бајка. Не може се ни замислити, уосталом, могућност да би се такав сабор могао одржати у ондашњем византинском граду Сплиту, без знања и одобрења цара суверена и надлежности цариградског патријарха Николе Мистика, који се ионако није никако слагао са својим савремеником папом Иваном X, а у доба када се још није извршио разлаз источне и западне цркве. Тада у граду Сплиту уопште још није била основана архиепископија. Један податак Порфирогенитов јасно каже да је, у његово време, у Сплиту постојала палата бискупа, а не надбискупа и то градска, а не метрополитска. Према томе, у првој половини X столећа још не беше у Сплиту митрополита, нити се још веровало да је св. Дујам био ученик св. апостола Петра.
Сви цареви подаци, дакле, побијају произвољне комбинације о краљевању Томислава. Из списа Порфирогенитових може се са сигурношћу закључити да у првој половини X века у Хрватској није могла да буде основана краљевина, а ни да је неки Томислав могао да буде први хрватски краљ.
А(нтоније) Ф(арчић)
Преузето из: БРАТСТВО – FRATERNITY, Торонто, Онтарио, Година XXI, јануар 1974, број 223, стр. 14-16.
Прочитајте још
Categories: Аз и буки
Оставите коментар