Трамп само блефира и блефира, са све мање успеха. Врло брзо је изгубио сваки кредибилитет, па би у покеру изгубио све паре.

Амерички председник Доналд Трамп и кинески вицепремијер Лиу Хе који предводи трговинску делегацију у Вашингтону (Фото: Твитер налог Доналда Трампа)

Политичари лажу. Свакако и председници. (Не, не говорим сада о нашима.) Блефирање је једна врста лагања. Настало у покеру, врло лепо се примило у политици. Шта је лепше за једног шефа државе него када уверљивом претњом ратом може да од комшије изнуди уступке, чак и када није имао стварну намеру да ратује.

Током последњих година прави шампион блефирања је председник Трамп. Шампион је по учесталости блефова, мада не и по резултатима. Мало-мало па Трамп некој земљи припрети грозним последицама уколико њено руководство не учини како он тражи. И не прави питање величине или политике земље: од средњих (Ирана, Мексика и Канаде) до највећих (ЕУ и Кине), од савезника до противника, од аутократија до демократија.

Основа његовог блефирања је уверење да нико не сме ни да помисли да се супротстави великој моћи САД на војном, економском, финансијском и политичком подручју и одбије сарадњу по његовим условима. Трампово животно искуство је, међутим, ограничено на финансијске послове и стога недовољно за државно-стратешке. Јер, у првима се ради о хладној калкулацији где се играчи понашају крајње рационално, док у државним пословима важну улогу играју и други, не-рационални мотиви, као историјски, идеолошки, религијски, патриотски, савезнички и слично. У овим последњим Трамп се слабо сналази, па га стога изненађује спремност страних држава да се одупру.

Трампови блефови добро су пролазили на почетку његовог мандата стога што је његова променљивост (или превртљивост) отежавала опонентима добро разумевање његове акције (о томе сам писао овде). Временом се, међутим, јасније показало да блефира, односно да није спреман да предузме обећану снажну „казнену“ акцију у случају непослушности, тако да се сада главни опоненти готово играју с њим.

Сателитски снимак на рафинерију Абкаик у Букјаку (Фото: Планет lабс/АП)

Погледајмо случај Ирана. Проглашен је највећим непријатељем САД који квари цео Блиски исток, заведене су му оштре санкције, послати су носачи авиона и сва остала војска ради звецкања оружјем. Бела кућа је пролетос поставила и „црвене линије“: напашће Иран уколико овај нападне неког америчког савезника или угрози промет нафте. Када је Иран у јуну оборио велики амерички дрон, Трамп је наводно дао наредбу за напад, али се у последњи час предомислио као душеван човек, како је рекао, због неминовне погибије цивила. Ирану је ово била потврда да Трамп само блефира, па је појачао провокације Америке узапћујући танкере и, чак, озбиљно прекидајући саудијску производњу нафте ракетним нападом јеменских Хута, својих савезника, на најважнији светски нафтни комплекс.

Трамп је капитулирао. Уместо да нападне, определио се за мирољубиву опцију: предложио је Ирану преговоре! Врло је лепо што је избегнут рат, али је ово свакако Трампов пораз. Иран је сада тврд: нема преговора док се не повуку санкције.

Слично је са Кином, која је оптуживана за разна економска злодела, а инструмент казне је повећање царинских стопа на кинеску робу. Ипак, Трамп не претерује. Уме да прогласи примирје, уме да одложи повећање царина и слично, па ни смањење кинеског извоза у САД уопште није велико: у августу ове био је мањи само за 6 милијарди долара, или за 1/8, него прошле годину.

Бошко Мијатовић (Фото: Медија cентар)

Трамп код финансија има бољи осећај него код чисте политике. Овде је свестан негативних ефеката својих акција на кретање берзе, његове главне узданице за изборе, па са Кином не иде далеко. Свакако, Кинези то одлично схватају. Док су га раније вукли за рукав да преговарају и окончају тек започети трговински рат, сада им се не жури. Схватили су да Трамп углавном блефира и сада разматрају две опције: да сачекају наследника или да Трампу понуде мале концесије за потребе његове предизборне кампање.

Или, претио је Северној Кореји огњем и мачем уколико не пристане на демилитаризацију, али је то била празна претња у суочењу са Кимовим нуклеарним арсеналом. Ево, већ неколико пута састанче, без иједне назнаке да преговори напредују.

Или, Трамп је Ердогану обећао казну уколико купи руски С-400. Овај је само одмахнуо руком и купио.

Трамп није добар политичар: он не уме да убеђује, да ласка, да тврдо преговара, да прави савезништва, да скупља новац, да прорачунава. Он само блефира и блефира, са све мање успеха. Врло брзо је изгубио сваки кредибилитет, па би у покеру изгубио све паре. Пошто изгледа да неће имати већег успеха на важним подручјима међународне политике, кренуо је, јадан, да скупља мрвице на неважним, па се, ево, брине и о српско-албанским односима желећи да реши косовски проблем ради малог медијског добитка (о томе сам писао овде).

Писано за НИН 10. 10. 2019.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 7. 10. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Бошко Мијатовић, Доналд Трамп, САД