Питам се, имамо ли ми интелектуалце и компетентне стручњаке са специфичном тежином који се могу и желе дубље позабавити овом, кроз векове, неуралгичном темом?

Александар Ћурић (Фото: Медија центар Београд)

До данас, 17.09.2019. када сам одлучио да напишем овај текст, нисам прочитао (или нисам успео да нађем) ни једну иоле детаљнију анализу ставова Ватикана везано за наше просторе а поготово везано за однос према нашој држави и питању Космета.

Тужна је наша држава и стручна академска заједница кад ја, и поред интересовања ипак лаик, мора нешто написати на ову тему.

Понудићу вам неколико аргумената и констатација на размишљање и коментар.

1. Није спорна чињеница да је Ватикан већ вековима окренут ка овим просторима, „источној ораници“ како воле да кажу, са жељом да се коначно обрачунају са „шизматицима“ и кривоверне приведу својој Светој столици. Тај прозелитизам је константа, само су видови, облици и садржај од времена до времена другачији, зависно од глобалне коњуктуре у датом тренутку. Агресивност и тешке последице по Православни народ су константа.
2. Кроз читаву историју наше политичке елите нису нашле адекватно решење и модус за одбрану и отпор. Потцењивање противника, занемаривање проблема који се ваља иза брда и трећеразредни покушаји инструментализације (у дневно-политичке сврхе) су донели трагичне резултате. Нису ретки случајеви где су наши властодршци, па чак и крунисане главе, више радиле у интересу РКЦ него своје СПЦ. Клерикална Аустроугарска, клерофашистичка Хрватска (од Католичког покрета преко Католичке акције до крвника Степинца а све на очиглед дворске и политичке гарнитуре између два рата), измишљена албанска нација (а потом и држава), Калајева босна… су само извођачи прљавог посла, превасходно РКЦ. Ни на једну појаву нисмо имали адекватно тумачење и одговор. Чини се да ни данас није ништа другачије.
3. Данашњи Папа је језуита/исусовац. Кога је, макар и површно, интересовала тематика РКЦ, јасно му је да Папа Франциско припада екстремном крилу РКЦ, неретко забрањиваном широм света у разним епохама, за којима је, по правилу, остајао крвав траг. Њихово образовање и дрил су врхунски, уверења чврста, непоколебљива и радикална. Не сме нас заварати данашња тема актуелног Папе. Социјална питања и тематика тешког раслојавања је само покушај извлачења из кризе у које је РКЦ упала још пре више од 150 година, поговото почетком прошлог века кад су изгубили снажан ослонац у постверсајској европи. Та хуманистичка и алтруистичка прича није намењена „шизматицима“, то је тема у борби са протестантизмом и атеизмом и враћање утицаја над Западним светом.
4. Данашњи Папа није једини Папа. Његов претходник је и даље жив а пошто на Конклави учествује и Свети Дух (који га је заједно са Кардиналима и изабрао а ту одлуку опозива само смрт), ми данас присутвујемо историјском преседану. Да ли је то случајно? Свакако да није. Једна тако стара, конзервативна и моћна институција не чини преседане сваки дан нити без веома јасног и битног разлога. Дошао је, преко реда и у изнудици, „ратни, црни“, папа Франциско.
5. Ватикан није признао тзв Косово. Али није, својевремено, признао ни НДХ, своје чедо (на јаке ургенције су послали неки вид представника али не на нивоу нунција). Разлог је једноставан. Света столица, колико год им се нека државна творевина свиђала или чак били њен инспиратор или чак и „оснивач“, никада није признала неку државу која није верификована на некој мировној конференцији и/или у УН или сл. Стара и моћна организација неће себи дозволити да „истрчи пред руду“ ако прича дефинитивно није затворена и довољно убедљиво верификована. То што Ватикан није признао тзв. Косово није показатељ њихове благонаклоности према нама нити одсуства љубави према тој терористичкој творевини нити њихово залагање за поштовање међународног права већ је то показатељ да прича на Косову и Метохији није завршена. То је напрецизнији закључак који се може извући и закључак који значи да има простора за борбу за Космет. Непризнање терористичке творевине им није сметало да РКЦ прелати обаве мису у Православном храму на Новом Брду. Чињеница да велики број косметских Албанаца постају католици (поготово из реда њихових политичких вођа) много говори. Све су то процеси који нашој држави и стручној академској заједници поново пролазе „испод радара“. По правилу, кад буде очигледно тада је већ касно. Мислите о томе.
6. Читава прича око Степинца није једнодимензиона. Важно је схватити: да је Степинац за нијансу био мањи крвник и злочинац, Ватикан би завршио процес без да икога пита било шта или да формира било какве комисије. Њима проглашење Степинца за свеца није ни битно колико им је битно да пробају своју улогу у Другом светском рату некако „проперу“, тако што ће свог бискупа-зликовца истргнути из усташког концепта и ексклузивно све свалити на Хрвате и њихову националну идеју (на страну што национални Хрвати то не разумеју, у инерцији везивања – изједначавања хрватства и католицизма на овим просторима) . Е за то им требамо ми (и комисија у којој, без потребе, имамо своје представнике), да пословично заборавимо и пустимо да се то догоди. Нисмо мало пута зликовцима дозвољавали да се преобуку и на крају оперу крваве руке и претрче на другу (исправну) страну. Рачунају да је то опет могуће. Имамо и потврду да је ово тачно. Замислите, док Папа (привремено) зауставља процес канонизације Степинца у истом тренутку озваничује „Међугорје“. За неупућене то је место где се, наводно, указала Госпа, на локацији која се налази неколико стотина метара од јаме Голубинка где су 1941. године усташе побиле и бациле стотине жена и деце, Срба. Покољ под „спонзорством“ Степинца и РКЦ.

***

Овако могу у недоглед, материјала је на претек.

Могу да разумем (али не и да оправдам) тренутну владајућу гарнитуру. Велика већина од њих нема никакво знање а мањи део који можда нешто и зна, Вучићеву посету користи за нови спин за унутрашњу употребу, пред изборе. Цена манипулације им никад није била важна, не плаћају је они.

Папа Франциско и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Инстаграм профил Александра Вучића)

Кад је већина опозиције у питању, оваква тема у њиховом „програмском начелу“ бојкота ни не може наћи своје место.

Питам се, имамо ли ми интелектуалце и компетентне стручњаке са специфичном тежином који се могу и желе дубље позабавити овом, кроз векове, неуралгичном темом?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Напредни клуб, 23. 9. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Ћурић, Алојзије Степинац, Ватикан, Србија и Ватикан, папа Франциско