Вук Вуковић: Срђан Марковић, страначки оперативац на челу нестраначког протеста

Картел на власти, који спроводи не само убрзану пљачку и распродају земље и њених ресурса, већ и њено уништење – неће срушити они који су са њим својевремено сарађивали или му припремали терен

Срђан Марковић (Извор: Нови пламен)

У петак 17. августа на броду Друштвеног центра ННК одржана је трибина у организацији Новог оптимизма, листа Данас, Чувара ватре и самог ННК под именом „Како до победе – можемо (ли) заједно? Постава говорника одражавала је мање или више све опозиционе нијансе – од Јова Бакића, преко Драгана Ђиласа па до Добрице Веселиновића. Најзанимљивије је, пак, учешће Срђана Марковића који се медијима представља као „студент” из организације грађанског, нестраначког протеста „1 од 5 милиона”.

Марковић је на слави и јавној присутности добио после инцидента од 10. августа, када је испред зграде Председништва, приликом прескакања металне ограде ради предавања захтева протеста, добио батине од обезбеђења. У наредним данима није избијао из медија, добио је своје место и у рубрици „личност Данас”, а имамо прилику да и уживо пратимо производњу још једне „жртве режима” – харизматског статуса који је у домаћој политичкој култури иначе нарочито пробитачан и политички моћан.

Ипак, Срђан Марковић није тек обичан студент који се из убеђења нашао лицем у лице са обезбеђењем Председништва.

Јавност је за младог студента археологије Срђана Марковића имала прилику да чује још на пролеће 2010. године, када је као активиста највероватније земунске секције Демократске омладине (ДО) учествовао у организовању и намештању нелегалних избора за Студентски парламент Филозофског факултета Универзитета у Београду и парламент самог Универзитета. Страначки активисти и полтрони активирали су се на факултетима убрзо после усвајања и имплементације Болоњске декларације и увођења студентских органа, и то из два разлога. Прво, да би остварили политичку контролу над студентским органима и спречили било какво озбиљније студентско ангажовање – ванпарламентарно организовање увек је проглашавано хулиганским и нелегитимним. Друго, стављањем шапе на органе и положаје у студентском апарату уједно су стављали шапу и на организацију студентских екскурзија, журки и других програма од чега су узимали зараду и намештали послове агенцијама које држе „колеге из странке”.

У таквој атмосфери је Срђан Марковић, као нелегални студент продекан Филозофског факултета, био виђенији учесник покварењачке организације избора за студентски парламент. Група студената окупљена у неформалној организацији Одбрани Филозофски (ОФ) покушала је да спречи ову фарсу. Том приликом су Срђан Марковић и саучесници ове људе, од којих су многи били тек уписани на Филозофски факултет, радо називали „хулиганима”, „алкохоличарима” и „вечитим студентима”, мада је самом Марковићу пошло за руком да буде студент и 2019. као и 2010. године. Дакле, Марковић је своје противнике третирао исто онако како њега, али и грађане у протесту у чије име мисли да може да говори, данас третирају Александар Вучић и његов криминални режим – као хулигане и пробисвете против којих је дозвољена и примена физичке силе.

Марковић није деловао самостално у организацији ове ујдурме, већ је у томе имао помоћ других активиста ДО, као нпр. Жељка Матића, који је у међувремену нестао из жиже јавности, Николе Димитријевића, члана тадашњег Председништва ДО и – долазимо до највеће посластице – Жељка Савића, тадашњег председника Месног одбора Зелени Венац и координатора омладине Српске напредне странке. Извесни Савићев пријатељ, Иван Шашић, такође кадар СНС, био је на Филозофском на дан одржавања избора; том приликом је потезао столице на студенте из ОФ и покушавао да им записује имена и друге податке. Све је чињено са имплицитним благословом тадашњег шефа ДО, а садашњег заменика председника посланичког клуба ДС у Народној скупштини, такође самопрегорног борца за слободу и правду Балше Божовића, који је према речима Димитријевића „имао интерес да зна шта се дешава на Филозофском факултету”.

Тачна хронологија и исход ових дешавања овде нису важни и могу се лако реконструисати из саопштења ОФ и видео снимака (овде и овде). Важно је следеће:

  1. Да Срђан Марковић није тек „студент”, забринути грађанин и борац за слободне и поштене изборе, већ страначки полтрон и обична крпа која је, следећи налоге са врха, вршила притиске на тадашње легалне студентске представнике да се одређени људи поставе на одређена места;
  2. Да је протест „1 од 5 милиона” ефективно преузет и да су на његово чело избиле овакве страначке крпе, уместо да под том фирмом наступају независни грађани који би своје захтеве могли артикулисати одвојено од главног тока компромитоване десничарске опозиције – треба додати да ово није почело с Марковићем, већ с Јеленом Анасоновић, која се такође представљала као „студенткиња” а згодно изостављала чињеницу да је и чланица Левице Србије;
  3. Да Срђан Марковић нема проблем да сарађује са Српском напредном странком, додуше, онда када за то добије директиву;
  4. Да се парола „опозиционог јединства”, у чије се име забрањује мишљење, преиспитивање и критика лика и дела водећих опозиционих личности, већ стереотипно испоставља као механизам да „сјаше Курта, а узјаше Мурта” и да се Србији обезбеди још 20 година беде, пропасти и пљачке, само што то овај пут неће радити „Ђука бизон”, него „студент Срђан”, па ће нам ваљда бити лакше.

Картел на власти, који спроводи не само убрзану пљачку и распродају земље и њених ресурса, већ и њено уништење – демографско, политичко, урбанистичко и еколошко – неће срушити они који су са њим својевремено сарађивали или му припремали терен. Што се више копа по догађајима, то се лакше откривају додирне тачке између претходног и садашњег режима, и то се више избор између њих показује као лажна дихотомија. Да би се избегла даља политичка пасивизација и разочарање јавним деловањем, морају се потиснути они који ће сутра-прекосутра правити компромис са режимом – а он је такав да не сме бити компромиса – и који нису спремни да укидају услове који омогућавају репродукцију тренутног система власти, вероватно зато што би укидање тих услова значило и крај њихових политичких стремљења.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Нови пламен, 19. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. *Novi Plamen je aluzija na poznati časopis Plamen, koji su 1919. pokrenuli i uređivali Miroslav Krleža i August Cesarec. Nakon što je od 2007. do 2016. izlazio kao štampani časopis, Novi Plamen od 1. maja 2016. nastavlja da izlazi u formi online časopisa. Promena nije samo tehničke prirode, nego uključuje i nemale koncepcijske razlike.*
    —————————-
    Da su se nove vlasti *revolucionarno* ponele prema komunistima… Eh. Pa sta ako je mladic to sto je, a komunisti? *Stanje stvari* je samo jos jedan u nizu *komunistickih plamena*? Jok ja sam. Sakrili se iza Ikona pa klicu *ziveo drug Isus*.
    *drugovi*, nemojte da zloupotrebljavate mog dedu Gavrilovica da opet varate srbe. molim lepo..

    Свиђа ми се

  2. @ Goolag Baby!

    Ако Вам је (неки) Гавриловић деда (тако!), што
    – се не потписуујете као Гавриловић него као нека „бејби“, те
    – не пишете ћирилицом него „ошишаном латиницом“?!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s