Представљање књиге Миодрага Лекића „Мој рат против рата“

Ратни дневник југословенског амбасадора у Риму током бомбардовања 1999. године аутентично је историјско сведочанство

Фото: YouTube

Београд – У Малој сали Коларчеве задужбине у Београду, 12. јуна 2019. године, одржано је представљање књиге „Мој рат против рата“ некадашњег југословенског дипломате Миодрага Лекића који је током НАТО агресије на Југославију службовао у Риму.

Књига је првобитно била објављена на италијанском језику а њено српско издање објавила је београдска издавачка кућа „Катена Мунди“.

О књизи су говорили главни уредник издавачке куће Катена Мунди Бранимир Нешић, новинар Љиљана Смајловић, професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар и аутор. Без обзира на прилично спарно јунско време сала Коларчеве задужбине је била пуна а међу публиком били су и неки од најугледнијих политичких делатника претходних деценија.

На почетку је књигу и говорнике представио испред издавачке куће Никола Маринковић. Он је рекао како се објављивање књиге Миодрага Лекића прикладно поклопило са двама годишњицама – двадесетогодишњцом потписивања Кумановског споразума 1999. године и обележавањем сточетрдесет година од успостављања дипломатских односа између Србије и Италије.

Бранимир Нешић

Бранимир Нешић је указао да је ратни дневник југословенског амбасадора у Риму током бомбардовања 1999. године аутентично историјско сведочанство. Подсетио је да је прво издање објављено у Италији 2006. године и да је ова књига добила награду за најбољу књигу објављену на италијанском језику у конкуренцији аутора из медитеранских земаља.

Нешић је такође подсетио како је службовање у Риму 1999. године Миодрага Лекића ставило у једну сложену ситуацију. Наиме, од свих земаља НАТО и Европске уније Савезна Република Југославија је наставила дипломатске односе по почетку рата само са Италијом и Грчком. На Лекића је стога, наставио је Нешић, пао велики терет. „Дистанциран од Милошевићеве политике Миодраг Лекић је истовремено и противник агресивног деловања Северноатлатске алијанске“, назначио је Нешић извесну парадоксалност у Лекићевој позицији тих ратних месеци.

Он је, казао је Нешић, ослањајући се на своја либерална и хуманистичка уверења заступао интересе државе коју је представљао оним језиком и на онај начин који су разумљиви западној јавности. „Мој рат против рата“ отпочиње уводним поглављем које обухвата период од 23. октобра 1998. године до марта 1999. године. У овом одељку, према Нешићевим речима, Лекић је описао дипломатске и политичке припреме за отпочињање бомбардовања. Расветлио је до ситних појединости све што се дешавало у Рамбујеу посебно указујући на „финални ултиматум који нико не би могао да потпише“. Истичући овај документ Лекић је оголио, како је рекао Нешић, прави циљ политичара и војних заповедника НАТО земаља. А тај циљ није било очување мира.

„Они нису били ту да нађу мирно решење већ да бомбардујући суверену земљу у срцу Европе без одлуке Савета безбедности покажу своју светску доминацију“, подвукао је Нешић.

Дневнички део књиге који следи прати из дана у дан дешавања током НАТО агресије да би појединим записима на крају обухватио и лето 1999. године. Последњи записи се баве оним периодом када су распоређиване јединице КФОР-а на терену, драма око доласка руског контигента и појављивање првих сведочанстава о злочинима ОВК после повлачења ВЈ.

Нешић је навео речи о првом издању књиге италијанског интелектуалца Серђа Романа – „у овој књизи се суочавамо са два рата: једним против градова у Србији које НАТО континуирано бомбардује и другим који се свакодневно одвија у души Миодрага Лекића“.

Нешић је указао да је у својим белешкама Лекић оцртао контуре више различитих „ратова“ који су се одигравали, као различити аспекти истог догађаја. Ту се одигравао, како је навео Нешић, рат великих геополитичких играча – с једне стране Англосаксонаца (САД и УК), с друге европских политичара и са треће Русије, Кине и других земаља. Нешић је навео како је Лекић забележио надменост са којом су се САД и Велика Британија односили према својим „европским партнерима“ и са каквим су ниподаштавањем пратили настојања појединих италијанских политичара да се бомбардовање заустави. „Немоћ европске политике да искаже свој став и да га спроведе, немоћ руске политике да искаже свој став и да га спроведе, немоћ свих других који се не слажу са НАТО господарима провлачи се од прве до последње странице књиге“, указао је Нешић.

Други аспект овог догађаја који Лекић описује, према Нешићу, је рат између светског хегемона и других великих сила које се буде“, пре свих Русије па и Кине и Индије. Нешић је указао на Лекићеве белешке од 18. и 19. маја 1999. у којима подсећа на такозвани „Сергејев план“ у којима се потврђује да је време бомбардовања Србије и Црне Горе било време буђења „великог руског медведа“.

Трећи аспект који се да уочити у Лекићевим дневничким белешкама је „рат између западноевропских вредности и западноевропских интереса“. „То мучи и Миодрага Лекића“ пошто су с једне стране демократске, либералне вредности оне културе која је била толико плодоносна и која је често служила као узор а која је тада насупрот њима истакла сурово прагматичне, силеџијске и антицивилизацијске интересе. Као илустрацију овог расцепа Лекић бележи биографску чињеницу из живота Хавијера Солане који је, у младости, био ватрени противник приступања Шпаније НАТО а 1999. је био генерални секретар у првом рату који је водила Алијанса. Осим тога, како је рекао Нешић, Лекић је указао и на одрицање великог дела политичке генерације „шездесетосмаша“ од младалачких уверења који су постали усрдни службеници неолибералног хегемонизма САД.

На четвртом месту Нешић је истакао „раз између правде и силе“ – „с једне стране поштовање међународног права а с друге стране НАТО господари који газе све пред собом, на првом месту међународне норме и прописе“. Лекић, према Нешићевим речима, описује гордост и самоувереност челника НАТО који су веровали како ће слабодобитно прославити пола века Алијансе сломом српске одбране.

Пети слој рата НАТО против Југославије на који је Нешић указао јесте „рат између истине и лажи“. Пропаганда НАТО се беспрекидно позивала на етичке принципе како би оправдала сопствено кршење међународних правних норми. „Прекомерна употреба етичких аргумената будила је управо велике сумње, као што кажи Дени де Ружмон, познати швајцарски писац и мислилац ‘Кад год тријумфује морал дешава се нешто ружно’“, навео је Нешић Лекићеве речи.

Сви ови слојеви и аспекти рата из 1999. не одвијају се, како је рекао Нешић, само споља већ и у самом аутору. Преиспитивање ових догађаја и спознаје до којих аутор долази представљају нит која повезују аутора и читаоца књиге, без обзира на његова културна и политичка предубеђења, закључио је своје излагање Нешић.

др Мило Ломпар (фото: mitropolija.com)

Мило Ломпар је указао да промишљање о књизи дневничких бележака југословенског амбасадора из времена бомбардовања има данас посебан значај „зато што се налазимо у једном специфичном процесу који можемо назвати борба за интерпретацију.

После борбе за територије из времена распада титоистичке Југославије, казао је Ломпар, долазе борбе за интерпретацију. Ломпар је указао да се та борба одвија у наше дане и пред нашим очима – на годишњицу уласка НАТО снага у Србију, када виновници једног злочиначког бомбардовања славе у Приштини, ти исти људи су често они којима, највиши представници Републике Србије, поклањају своје поверење. „Према томе, борба за интерпретацију има свој смисао и утолико ова Лекићева књига показује једно лице које није лице само ондашњих него и садашњих догађаја“.

У књизи, наставио је Ломпар, Лекић излаже о својим саговорницима из најразличитијих слојева дипломатског кора, описује стање и атмосферу првих дана бомбардовања и излаже своје ставове и размимоилажења са југословенским врхом, пре свега са политиком Слободана Милошевића мада и политику црногорског председника обележава као негативну. „То значи да аутор заступа неку врсту начелности“, нагласио је Ломпар. Борба за интерпретацију, нагласио је Ломпар, показује да су они који су начелни увек најтежи за манипулацију и да су они увек ти о које се ни једна примена не може безусловно спровести.

У садржинском смислу, подвукао је Ломпар, Лекићева књига показује апсолутни дебакл европске левице који траје до сада. „Показао је да је европска левица претрпела апсолутни дебакл јер се појавила као идеолошка обланда америчких настојања пошто је тако обликована у читавом времену након Другог светског рата“.

Што се тиче излагања, како је рекао Ломпар, Лекић поставља перспективу двоструко: он указује како је бомбардовање везано за компромитовање западних вредности у корист америчких интереса и то излагање аутор понекад изводи у облику сопственог саморашчаравања.

Ломпар је даље нагласио како овај дневник показује да је „нестао идеолошки свет“ – „да је бомбардовање Србије и Црне Горе означило тренутак када идеолошки свет нестаје са идеолошке позорнице и замењује га културнополитички свет у складу са књигом Семјуела Хантингтона о сукобу цивилизација“.

Ломпар је подсетио да Лекић пише првобитно и за италијанског читаоца и да стога, као културну референцу, често помиње књижевно име препознатљиво страном читаоцу – име Иве Андрића. Међутим, како је Ломпар наставио овде тон и дневничка структура књиге „призивају једно друго, много мање познато име“ – Милоша Црњанског и његов знаменити спис Код Хиперборејаца.

„Црњански, као дипломата нижег реда чека да Тројни пакт нападне његову земљу и посматра како се гасе амбасаде у време буктања Другог светског рата. И то кретање и ти разговори са дипломатама неодољиво улазе у ткање Лекићеве књиге јер се уједанпут показује један свет који је у нечему и даље сличан“, казао је Ломпар. Но, подсетио је Ломпар на једну конкретну епизоду из Хиперборејаца: Црњански, који не може да гледа сузе своје жене Виде, треба да јој саопшти да је почело бомбардовање Београда. Када јој је саопштио да је рат почео, подсетио је Ломпар, Вида је почела тихо да говори и тихо да јеца; на њене речи како „смо опет сами“ Црњански одговара „Нисмо сами, са нама су Руси“.

То у том тренутку није тачно, јер је на снази Пакт Хитлер–Стаљин, „али приповедач проговара из дубине једног искуства које у најдубљој самоћи посеже за најдалекосежнијом архетипском имагинацијом“.

„Па, иако књига Миодрага Лекића показује да са нама нису Руси, били, па иако Миодраг Лекић на многим местима даје један велики обол самоћи дипломате док његову земљу бомбардују ја бих ипак поклонио поверење овој дубокој архетипској имагинацији која каже да – и када смо сами, неко је са нама“, закључио је своје излагање Ломпар.

Љиљана Смајловић

У свом излагању Љиљана Смајловић се концентрисала на питања о деловању америчке и уопште западне политичке и медијске (превасходно медијске) елите током бомбардовања Југославије 1999. године.

Она је указала да Лекићеву књигу сагледава као један егземплар патриотизма – оданост сопственој држави, посебно онда када је она нападнута, упркос противљењу политици режима. Смајловићева је указала да велику вредност књиге представља што је реч о дневничким белешкама, без великих потоњих интервенција, које су, за разлику од многих мемоарских дела, далеко поузданије.

Према њеним речима читање Лекићевих бележака даје осећај отворености у историјској перспективи, за разлику од потоњих домишљања према којима може да делује како су поједини догађаји или читави процеси били неизбежни и чврсто детерминисани. Смајловићева је указала на једну Лекићеву белешку где овај наводи да, како би се избегли трагични догађаји, најбоље би било да косовски Албанци прихвате Југославију као своју државу и за преговарачким столом изнађу најповољније решење. Институционална меморија на Косову, међу Албанцима сада, је освештено сећање УЧК према коме се њима исплатило да не преговарају. Она је указала да једно педантније и истанчаније посматрање догађаја, какво Лекићеве дневничке белешке пружају, омогућава да се избегну, зависно од угла посматрања, фаталистички тријумфализам или трагизам.

Она је указала да је једна од поука која се могла извући из бомбардовања да се „никада не смете поуздати у либерално западно јавно мњење“. Џереми Скејлих, угледни амерички новинар, подсетила је Смајловићева, недавно се извинио грађанима Србије због америчког бомбардовања РТС-а. Он препричава како је учествовао на једној великој њујоршкој манифестацији да би примио новинарску награду коју је одбио пошто је те вечери Ричард Холбрук саопштио да је те ноћи уништена Радио Телевизија Србије на шта су његове колеге – аплаудирале!

Смајловићева је закључила да је ова врста записа коју је Лекић понудио јавности најдрагоценија врста сведочанства.

Миодраг Лекић

Миодраг Лекић се пре свега захвалио присутној публици, претходним говорницима и издавачу Катена Мунди.

Лекић је указао да је рат из 1999. на различите начине именован у западном јавном дискурсу – чак и као „хуманитарни рат“, затим као „рат од седамдесет осам дана“ но, према његовом суду, најадекватнији назив јесте „рат за Косово“.

Он је навео да је приликом напуштања амбасаде у Риму, приликом паковања ствари, уочио своје белешке које је правио свакога дана током бомбардовања и да је тада проценио да би тај рукопис можда могао да се објави као књига. Према Лекићевим речима промоцији књиге у јавности значајно је допринео Серђо Романо, угледни италијански дипломата и историчар, који је написао и предговор за прво издање.

Лекић је рекао како је у књизи настојао да прикаже све што се дешава у Риму, уз приличну специфичност: да је СРЈ прекинула дипломатске односе са готово свим западним државама а да је од већих земаља Запада задржала односе само са Италијом. Италија је, осим тога, била земља са чије су територије и вршени напади на Југославију. Он је стога деловао у више праваца – према дипломатском кору, Влади, Скупштини и медијима. Рекао је да је готово свакодневно учествовао у медијским наступима и настојао да заступа ствари онако како их је видео и да демистификује пропаганду „која је заиста била страшна“. Лекић је указао да се, без обзира на медијске и политичке слободе, у западним државама појављивала инерција свести која је готово тоталитарна. Током разговора са Франческом Косигом, тада бившим италијанским председником чија је странка учествовала у Влади, овај му је рекао како ни сам не разуме смисао овога рата али да ће се, без обзира на то, залагати да остану до краја лојални.

Лекић је навео како сусрети које је бележио пружају један ближи поглед на италијанску Владу која се тетурала у вези са агресијом на Југославију. Било је, како је казао, доста противника бомбардовања, посебно „комуниста старога кова“. Према његовим речима међу италијанским левичарима постојале су два типа политичара – реформисани комунисти попут Масима Д’Алеме, премијера Италије, који је био потпуно лојалан [политици САД] и оних старијег кова попут Арманда Косуте који су се противили италијанском учешћу у рату. Лекић наводи како му се Косута приликом сусрета жалио како пати и да идеолошки и људски не може да издржи оно што се дешава. Лекић наводи да је Д’Алема успео да амортизује Косутино противљење – рекао му је да обиђе другове у Москви, па да оде у Београд да види Милошевића и опозицију што га је у драгоценом тренутку уклонило из центра италијанског политичког живота и влада је опстала.

„Један постмодерни рат високе технологије завршио се у једној крчми“, коментарисао је Лекић крај рата, „што ме је неизоставно подсетило на Крлежину метафору о нашем простору као крчми – само што нико није могао претпоставити да ће и НАТО ући у ту крчму“. То се десило и донело далекосежне последице и за Југославију, и за НАТО и за међународне односе. НАТО интервенција је, према његовим речима, имала многоструке елементе експеримента: на крају века испробало се да се може напасти једна земља без одобрења СБ УН – свесно су урадили овај преседан да се покаже да се то може; да се Европи учини до знања да се не заноси претензијама да је равноправан актор на међународној сцени пошто је неспособна да реши сукобе и на сопственој територији; то је био експеримент и према Русији да се види колико она може да се понижава.

Лекић је рекао како је настојао да што више искључи своју личност из ових записа па му је било и неугодно када је предложен наслов у коме он заузима наглашено место. „Имајући у виду да ће се црна кутија овог рата још дуго одмотавати, биће потребне и ове инстант књиге“, рекао је Лекић, како би се „борба за интерпретацију“ водила ослоњена на чврстим темељима.

Лекић је подсетио како су италијанска влада и споменути Д’Алема трећи дан по почетку рата предложио мировну резолуцију – да се позову Уједињене нације, да се повуче војска са Косова и Метохије, да се врате избеглице и да у контигенту учествују и војници словенских земаља. Рат се, како је оценио Лекић, умногоме и завршио на тај начин  и то у оно време када западне владе нису знале како да га окончају.

Њему као дипломати 1999. је била куриозитет пошто – супротно уобичајеној пракси да се амбасадор по отпочињању рата протера – њега не да нису протерали него су га готово свакодневно звали да даје изјаве и наступа у телевизијским програмима. Лекић је навео да су ови његови наступи ипак оставили известан утисак. И после двадесет година један италијански медиј га је позвао да напише осврт на дешавања из 1999. године, што се у Црној Гори није десило.

У том тексту Лекић је цитирао разговор министра одбране Италије Карла Скоњамиља који је овај навео у својој књизи. Скоњамиљо је разговарао са Веслијем Кларком у децембру 1998. Кларк му објашњава како ће бити рата против Југославије и да ће то бити једна интервенција из ваздуха без губитака за НАТО. Скоњамиљо га у једном тренутку упита да ли под пролећем, као временом почетка агресије мисли на 21. март на шта му Кларк одговара потврдно да ће рат почети око 21. марта.

Лекић је рекао како је проблем у Југославији постојао, но, да он ни изблиза није био тако драматичан као неки други међународни проблеми који нису изазвали интервенције. То је био, закључио је Лекић, један експеримент који је имао различите функције. На крају је изразио наду да ће промишљање о прошлим збивањима, па и уз помоћ његове књиге, помоћи да да одговор на питање – куда даље.

Уздржавајући се да да конкретан политички савет око текућег косовског питања ипак је указао да су околности промењене, и да и ово што се пожурује да се неко решење пронађе указује на промену у односу на ранију искључиво црно–белу ситуацију.

„Све реконструкције, сва сазнања, све поуке треба да буду не само као неутрално штиво историографије, него да буду и помоћ за даље потезе и за историју која се наставља“, закључио је Лекић.

Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s