Војислав М. Станојчић: „Србе на врбе“ или Хрвати увек „За дом спремни“

Порука из песме Марка Натлачанина траје већ дуже од  столећа. Заборављена, можда, у Словенији, али зато увек актуелна у Хрватској, све док у њој буде Срба

Откривање споменика Туђману у Глини (Фото: Фејсбук страница Колинда Грабар Китаревић)

Приче о успостављању нормалних односа између Србије и Хрватске у некој ближој или даљој будућности служе само за замајавање становника обеју држава. Оне немају никаквог изгледа да се остваре све док се  у Хрватској  сваке године  5. августа слави Дан победе у Домовинском рату, а,  у Србији тугује због етничког чишћења Срба из Хрватске. То је дан у коме је 220.000  хрватских држављана са Баније, Лике, Кордуна и Северне Далмације  протерано са својих огњишта, убијено 1.856 , а нестало 836 цивила, спаљено 20.000 српских кућа а велики број опљачкан и разорен.

Ове године, државној свечаности Хрватске у Книну претходило је откривање споменика „Оцу хрватске нације“, Фрањи Туђману, у Глини. Тај догађај  председница Републике, Колинда Грабар-Китаровић обележила је речима; „Глина је мален град, али има важно мјесто у хрватској војној и културној повјести, а најважнију и најтрагичнију судбину имала је у Домовинском рату, када је пружила јуначки отпор великосрпској агресији“.

Педесет година пре „јуначког отпора великосрпској агресији“, 29. јула 1941. у Глинској цркви убијено је 1764. Срба, па је, заиста, био потребан бескрајни цинизам да се у том месту подигне споменик Фрањи Туђману,  упамћеном и по изјавама  „Сретан сам што  нисам ожењен Српкињом или Жидовком“ и „Рата у Хрватској не би било да га Хрватска није жељела“, а која се баш не слаже много са патетичним  причама о великосрпској агресији, и домољубима који су јој се јуначки одупрли, али што у Хрватској никоме не смета.

Дан уочи  главне прославе у Книну, председница Републике  отворила је своју домољубну душу, и испричала како ју је током рата деведесетих година гризла савест и да је желела да узме пушку и оде на ратиште; схватила је, међутим, да није ствар само у мецима и онима који су испред њих,  да је њена дужност у министарству спољних послова: сем тога, као помоћница генералног секретара НАТО-а трудила се да  „Олуја“ буде представљена као легална војна акција. (У чему је, несумњиво, и успела)

У склопу   „обљетнице“ величанствене победе у Домовинском рату, у Сплиту је пред 10.000 одушевљених слушалаца наступио певач Марко Перковић Томпсон, уз, разуме се, „Чавоглаву“ која почиње усташким поздравом „За дом спремни“.

Није забележено да су се ових дана појавили (а не би било  чудно да јесу) свеже исписани графити у облику латиничног слова  у, „Убиј, убиј Србина!“ или веома омиљени слоган „Србе на врбе!“

Марко Натлечен (Фото: https://www.casnik.si)

Овај свој карактеристични бојни поклич Хрвата нису смислили – како би се са разлогом  могло претпоставити – ни Анте Старчевић,  Јосип Франк,  Анте Павелић или Фрањо Туђман, већ им је стигао  од словеначког клерикалног политичара и адвоката Марка Натлачена (1886–1942). Он је после Сарајевског атентата, у свеопштој антисрпској хистерији која је завладала у Аустроугарској, испевао песму са тим насловом а у циљу да подстакне католике Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини на одбрану „њихове“ домовине  Аустроугарске и њихове католичке вере, коју су угрозили православни Срби.

Невелика Натлаченова  песма „Србе на врбе“ објављена је у листу „Словенец“ 27. јула 1914, а ово су два карактеристична стиха из ње:

С канони (канони су топови, прим аутора)  вас поздравимо, ви Срби,
Дом хладен вам поставимо об врби!

Марко Натлачен је у Краљевини, најпре Срба, Хрвата и Словенаца, а затим и Краљевини Југославији – међу Србима које је слао на врбе – наставио  своју адвокатску и политичку каријеру без икаквих сметњи, па је чак, пошто  је 1935. године постао члан Југословенске радикалне заједнице, доспео и на место бана Дравске бановине.

Међутим, после априлског слома Краљевине Југославије, Натлачен се веома брзо прилагодио италијанским окупаторима и сарађивао са њима   док  1942. године  није убијен по налогу комунистичке партије.

А порука из његове песме траје већ дуже од  столећа. Заборављена, можда, у Словенији, али зато увек актуелна у Хрватској, све док у њој буде Срба. Нема сумње да би изгубила смисао кад би се оно мало преосталих Срба у Хрватској одрекло своје православне вере и заменило је католичком.

Само онда више не би били ни  Срби, а ни претња католичкој цркви.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , , , ,

1 reply

  1. Све док Хрвати будућност граде на „за дом спремни“ и Србе на врбе“ од њих државе и народа а ни просперитета никад бити неће. У празне српске куће и имања усељавају мигранти исламисти. Најчешће без питања али и плански, по наређењу газда из ЕУ. А њих неће тако лако протерати, иако их својски бију, јер су гарагани вештији и са ножевима и са отимањем него Хрвати. Чим се у небо вине минарет прве џамије у Глини, споменик Туђмана ће да се окрене наглавачке. Оно што нас Србе треба да брине је чињеница да се у Србији спроводи политика “ свак је мио ко Србина мрзи“ и „(пр)отерај Србина и отми му све“. Гледајмо ми своје муке и пратимо ситуацију у свом дворишту. А много је лоше.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s