Епископ бачки Иринеј: У Цркви не постоји „деликт мишљења“

Група моје браће архијереја је издала своје посебно, алтернативно саопштење у којем се горња тема сагледава из другог угла (или и не помиње, сада се већ и не сећам). То јесте, без даљњега, њихово право, али то је саопштење оних који су га потписали, а не званично саопштење

Епископ бачки Иринеј (Фото: Н. Неговановић)

Да ли можете да потврдите незваничне вести да у наредним недељама Српску Православну Цркву треба да посети делегација из Цариградске Патријаршије, коју ће предводити митрополити галски Емануил (Адамакис) и Јован (Зизјулас)?

Импонује Ваша обавештеност о унутарцрквеним збивањима, па и о најновијим, која још нису позната ни свим члановима Светог Синода јер она и постају службено актуелна тек пошто буду на дневном реду синодске седнице. Претпостављам да имате сталне инсајдере у Патријаршији, али Вас уједно љубазно молим да узмете у обзир и чињеницу да Вам они – или неки од њих – уз информације пласирају и дезинформације. То се види и из Ваших мени упућених питања.

Тачне су незваничне вести на које се позивате да ће у догледно време Његову Светост Патријарха и Свети Синод посетити високорангирана делегација Цариградске Патријаршије коју ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас), а не митрополит Француске Емануил (Адамакис), како је Вама пренето.

Ако је вест тачна, који су разлози ове посете и о чему би представници Српске Православне Цркве и Цариградске Патријаршије требало да разговарају, поготово имајући у виду проблеме Цркве у Украјини и у Северној Македонији, као и одлуку Сабора о наставку решавања статуса канонски непризнате МПЦ?

Који су разлози ове посете и о чему ће се разговарати, то заиста ни ја ни било ко други сада не зна јер нам није саопштено. Ваше нагађање да би посета могла бити у некаквој вези са проблемима Цркве у Украјини и у Северној Македонији није нелогично, али је непроверљиво. Ја лично не могу да кажем ништа одређено јер нисам пророк. Уосталом,  време ће показати, па ће тада и јавност бити обавештена.

Са којим образложењем и из којих разлога је Свети Синод одлучио да прекине ангажман владици Максиму и доценту Марку Вилотићу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, и да ли је то у складу са важећим законима о високом образовању?

Синод, свакако, није ни олако, ни радо, ни без одговарајућег образложења разрешио Преосвећеног владику Максима и доцента Марка Вилотића права поучавања на Богословском факултету (иначе, такозвана missio canonica од стране Цркве за професоре теологе је општеважећа међународна пракса). Образложење је опширно и није намењено јавности. Оно је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво. Одлука Синода је иначе у потпуном складу не само са Уставом Српске Православне Цркве него и са Статутом Богословског факултета, који је Универзитет у Београду својевремено прихватио.

Због специфичности Православног богословског факултета, молила бих да објасните у којим сегментима његовог рада и на који начин утиче Српска Православна Црква  њен Свети Архијерејски Сабор и Свети Синод?

На Ваше питање на који начин Сабор и Синод утичу на функционисање Богословског факултета одговор аутоматски проистиче из дефиниције Факултета у његовом Статуту као највише просветне установе Српске Православне Цркве и као равноправног члана београдског Универзитета и академске заједнице уопште. Конкретни „сегменти“ који из тога следе јесу следећи:

  • нико се не може уписати на основне студије без благослова надлежног епископа,
  • нико не може конкурисати на било коју службу на факултету без благослова надлежног епископа,
  • нико не може постати наставник Факултета и напредовати у служби без благослова и одобрења Светог Синода и
  • избор декана постаје валидан тек после потврде од стране Синода.

Све ово као норматив и начин функционисања регулисано је не само важећим Уставом Српске Православне Цркве него и Статутом Богословског факултета, који Универзитет аутоматски прихвата поштујући идентитет и аутономију сваког факултета, па и Богословског.

Да ли синодске одлуке о смени двојице професора, од којих је један на једногодишњем неплаћеном одсуству, имају везе са догађајима и неслагањима на овогодишњем мајском заседању Сабора, и да ли је то нека врста постсаборске одмазде према епископу Максиму, што због критике власти у Србији, што због расправе на Сабору о његовим ставовима о украјинском питању и аутокефалији, за које се, саборском одлуком, извинио?

Није ми јасно на какве „догађаје и неслагања“ на овогодишњем заседању Сабора мислите. Сабор је највише црквено тело,  а не партијски конгрес: на њему сваки члан Сабора потпуно слободно износи и брани своје ставове и предлоге, а одлука се доноси или једногласно или, када то није могуће, путем гласања, при чему важи древно правило васељенских сабора да се треба држати „гласа већине“. Када се, на један или други  начин, одлука донесе, онда је она одлука Сабора, светиња и обавеза за све, без обзира на то шта су претходно заступали током расправе и приликом гласања. Из личног искуства могу да потврдим да сам доста пута у својој епископској служби примењивао, заступао и бранио одлуке за које нисам био пре њиховог доношења на Сабору, али су самим саборским изгласавањем постале и за мене обавезујуће и чак личне. Ово је уствари искуство сваког нашег епископа, а не само моје. Следи да неслагањâ може бити само у току Сабора, а никако по његовом завршетку. Из тога следи даље да је било каква и било чија „постсаборска одмазда“ и теоретски и практично немогућа и незамислива. Осим тога, у Цркви не постоји „деликт мишљења“, а понајмање деликт политичког мишљења и односа појединих епископа према било којој власти, идеологији и друштвеном поретку. Границе личног слободног изјашњавања епископа постоје само када су у питању истине православне вере и начела вековног црквеног устројства, односно канонског поретка.

Одлука Синода се, иначе, не темељи на ставовима епископа Максима за које је од Сабора тражио и добио опроштај. За њу постоји образложење које, по природи ствари, није намењено јавности, а још мање је намењено самопроглашеним „верским аналитичарима“ (на којем ли се факултету стичу квалификације за то звање?) који, готово по правилу, или не знају ништа о Цркви или врло површно знају понешто, уз напомену да међу њима има и дежурних клеветника Српске Православне Цркве, – и то искључиво ње, не и других Цркава, – а има и острашћених антитеиста. Вас лично не убрајам у такве премда садржајем доброг броја Ваших написа о животу и проблемима наше Цркве нисам био нимало одушевљен. Штавише, одајем Вам признање због тога што сте један од врло ретких новинара, од оних којих има мање него прстију једне руке, који се уопште обраћа мени као званичном (никако самопроглашеном!) портпаролу Цркве, а не ослања се само и искључиво на анонимне изворе „блиске врху Цркве“, „из Патријаршије“ и слично, нити преноси трачеве најниже врсте.

Користим прилику да додам и следеће: појединци мени лично приписују нетрпељивост – неки чак и мржњу – према мом бившем студенту, сада млађем сабрату у епископској служби, владици Максиму, па покушавају да индентификују моје наводно осветољубље и у једногласној синодској одлуци. Извесни призивају у помоћ и чињеницу јавне размене различитих мишљења о горућим питањима савременог Православља између владике Максима и мене. Свесно, међутим, превиђају другу чињеницу – да је посреди била размена аргумената и контрааргумената, а не острашћени лични обрачун, и да ја нисам ни вређао ни понижавао свог сабеседника. Исто тако, јавни карактер тог богословског дијалога нисам изазвао ја. Одговорно, дакле, изјављујем да тај јавни дијалог ни на који начин не утиче на мој однос према владици Максиму као брату у Христу. Уосталом, као што у мојој души нема ни злобе ни нетрпељивости према њему (о мржњи пак не може бити ни речи), верујем да их нема ни у његовој души у односу на мене. У противном, ни ја ни он не бисмо били хришћани, па ни људи.

Због чега сте после мајског Сабора, чија је одлука била да се случај владике Максима не износи у јавност, ипак објавили, најпре део у Саопштењу, а потом и целокупну одлуку у коментару на писање београдске штампе?

На мајском Сабору није било одлуке да се „случај“ владике Максима „не износи у јавност“, како Вас је неко нетачно обавестио. О овоме не бих никад јавно ни проговорио да се не шире такве гласине. Саборска саопштења се не пишу одока, по сећању, већ искључиво на основу саборских одлука како су оне формулисане у записницима Сабора, а они постају валидни чим их Сабор одобри и присутни епископи потпишу. У записнику који се односи на дан расправе о питању које помињете нема ни речи о томе да се тема прећути у јавности. Зато сам на пажљив, дискретан, – а по мом сопственом мњењу и братољубив, – начин унео и ту тему у саопштење. После тога ме је телефоном позвао владика Максим и замолио да дам нову формулацију тог дела саопштења у којој се не би помињало његово име него само чињеница да су сви епископи, без изузетка, сагласни да је светосавска аутокефалија Цркве српских земаља из 1219. године била канонска, дакле правилна и законита. Притом се позвао на неформални договор таквог карактера, признајући искрено да га нема у званичним записницима Сабора. Ја сам му саопштио да за такав договор не знам, али да ћу на његову реч изменити формулацију. И сâм сам, наиме, сматрао да је истицање опште сагласности саборских отаца много важније од помињања било којег имена. Доцније сам разговарао са већим бројем епископа и нико од њих није знао за такав неформални договор. Али то у суштини не мења ствар. Владика Максим није од мене тражио да се прећути тема као таква него да се не истиче његово име. Ја сам поступио по његовој молби или, ако то лепше звучи, по његовом предлогу. Не кајем се због тога. Дакле, није било званичне саборске одлуке да се ствар не износи у јавност, а како ће бити изнета, са именима или без именâ, то је најмање битно.

Ви даље помињете „писање београдске штампе“ и моје објављивање изворног текста обраћања владике Максима Сабору. Овде ћу бити кратак. Није било „писања београдске штампе“ него је само Blic објавио клеветнички текст на мој рачун по којем сам ја исфабриковао ту тему и говорио неистину, односно фалсификовао чињенице. Због тога сам био принуђен да објавим текст владике Максима, иако сам принципијелно против објављивања интерних црквених докумената и аката, како би се видело ко фалсификује и говори ноторне неистине – да ли епископ бачки или новинарка Blic-а, односно њени евентуални „лауфери“.

Саопштење Сабора није фалсификат

Кад ће на званичном сајту Српске Православне Цркве бити исправљено званично саопштење Сабора, за које више архијереја тврди да је нетачно, посебно у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију?  

Ви напослетку доводите у питање – опет на основу непроверених информација – званично саопштење Сабора и, за разлику од Патријарха, Синода и већине епископâ, очекујете да оно буде „исправљено“, и то „у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију“. Али у самој ствари ту нема шта да се „исправља“. Саопштење само преноси оно што је приликом Вучићеве посете изговорено, између осталог и шта све Србија у пракси чини за опстанак Срба на Косову и у Метохији. Занимљиво је притом да се у одређеним круговима посета председника Србије негативно коментарише док се присуство и реч г. Милорада Додика потпуно прећуткује и игнорише. Још ваља нагласити да је обојицу позвао Његова Светост Патријарх у име Сабора, да је тема разговора било стање Цркве и народа како на Косову и Метохији тако и у Босни и Херцеговини, да је сусрет одржан ван саборске дворане, у времену између двеју седница, и да је сваки епископ могао, ако би то желео, да не присуствује састанку.

Група моје браће архијереја је издала своје посебно, алтернативно саопштење у којем се горња тема сагледава из другог угла (или и не помиње, сада се већ и не сећам). То јесте, без даљњега, њихово право, али то је саопштење оних који су га потписали, а не званично саопштење. Ту нико никог не може оптуживати за фалсификат. Како званично саопштење може бити фалсификат кад је оно временски претходило другом, алтернативном саопштењу? Ако бисмо „терали мак на конац“, пре би се могло казати да ово друго представља фалсификовање оног првог. Али ја то не кажем. Само констатујем да је оно израз неслагања групе архијереја са описом разговора чланова Сабора и председника Вучића.

Из неких алузија провејава и мишљење да је вајни портпарол хотимице избегао да текст саопштења предочи Сабору пре његовог пуштања у јавност. Такву инсинуацију најодлучније одбацујем. Јер, ствар стоји овако. По Правилнику о раду Сабора, Сабор се не завршава последњом седницом него касније, читањем и усвајањем записника са последње седнице и саопштења за јавност. Тако се поступало још у време мојих првих година у епископском служењу, али се, нажалост, већ одавно изобичајило. У пракси већина браће архијереја одлази одмах после последње седнице, а портпарол остаје да сачека последњи записник и да онда пише саопштење. Звучаће нескромно, можда и неумесно, али морам рећи да у току последњих четврт века Сабор за мене увек траје дан дуже него за све остале чланове Сабора. Мимо моје жеље и воље, физички нисам у могућности да текст саопштења предочим Сабору ради евентуалних исправки, измена и допуна. Стога сам принуђен да са његовим садржајем најчешће упознам само Његову Светост Патријарха као председника Сабора. Због свега тога сматрам да морално право на критику саопштењâ о раду Сабора немају они који не сачекају ни записник (а он не може бити готов за неколико минута!) ни саопштење (а оно изискује кудикамо више времена од записника).  Увек сам вољан или, тачније, дужан да текст саопштења изнесем пред Сабор, на оцену и усвајање. У том случају нико не би имао разлога да се жали, а антицрквена и жута штампа, снабдевена измишљотинама из својих „инсајдерских“ извора, не би могла да данима и недељама прежвакава глупости и пуни своје трач-рубрике. Мудри стари архијереји су својевремено све предвидели и благоразумно осмислили. Ми, њихови наследници, треба само да њима меримо и проверавамо себе. Конкретно, треба да поштујемо и примењујемо Правилник који су они срочили и који и данас важи. Тада ће и вук бити сит и овце на броју.

Првобитну верзију интервјуа објавио је дневни лист Данас 3. августа а верзија без скраћења објављена је на интернет сајту Српске православне цркве истог дана. Стање ствари преноси нескраћену верзију. 

Јелена Тасић

Опрема: Стање ствари 

(Данас, 3. 8. 2019/Сајт СПЦ, 3. 8. 2019)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Episkop Maksim iz SPC pravda Vartolomeja i tvrdi da je Sv. Sava nekanonski dobio navodni tomos

    https://www.antenam.net/region/107549-episkop-maksim-iz-spc-pravda-vartolomeja-i-tvrdi-da-je-sv-sava-nekanonski-dobio-navodni-tomos

    OTKRIVAMO Irinej bački sprema SVILEN GAJTAN za episkopa zapadnoameričkog, a PRLJAVA IGRA traje mesecima

    https://www.blic.rs/vesti/drustvo/crkva-spc-sukob-irinej-backi-episkop-maksim-carigrad-moskva-sabor/rtc62rf

    КОНТРОВЕРЗНА ОДЛУКА ТРОЈИЦЕ СРПСКИХ ЕПИСКОПА У САД
    Владике у Америци сеју клицу раздора

    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:810519-Vladike-u-Americi-seju-klicu-razdora

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s