Небојша Катић: Спрема ли Италија паралелну валуту?

Да ли је Италија заиста одлучила да креира паралелну валуту? Или драматичније, спрема ли се Италија за евентуално напуштање евро зоне уколико буде притерана уза зид

Небојша Катић (Извор: Археофутура)

Италијански парламент је почетком јуна подржао идеју владе о издавању државних обвезница у малим апоенима од 1 до 500 евра (тзв. mini Buoni Ordinari del Tesoro или мини-БОТ). Држава би овим обвезницама могла плаћати испоручиоце роба и услуга, док би грађани таквим обвезницама могли измиривати своје пореске обавезе. Иако је гласање у Парламенту било необавезујуће, иако су детаљи везани за евентуално увођење ових обвезница нејасни, нема сумње да би оне у неком тренутку могле постати паралелна валута на тржишту Италије, поготово ако немају рок доспећа. Узгред, ова идеја није од јуче и присутна је у италијанском јавном простору већ неколико година.

Да ли је Италија заиста одлучила да креира паралелну валуту? Да ли је само реч о блефу који Рим користи у спору око буџета за 2020. који бриселска администрација треба да одобри? Или драматичније, спрема ли се Италија за евентуално напуштање евро зоне уколико буде притерана уза зид?

За разумевање ове радикалне монетарне алтернативе важан је контекст. Економски резултати Италије су поражавајући и њена економска драма траје дуже од деценије. Ни деценију после Велике рецесије, Италија не успева да изађе из кризе. Просечна реална стопа раста БДП-а за последњих 11 година је благо негативна, а реални БДП би тек ове године могао премашити ниво из 2005. Стопа незапослености се креће око 11 процената. У ЕУ, само Грчка и Шпаније имају веће стопе незапослености. Јавни дуг је на нивоу од око 130 процената БДП-а и после грчког, највећи је у Европи и у самом је светском врху.

Коалиција на власти једино решење види у стимулисању економије које се може обезбедити повећаном јавном потрошњом и снижавањем пореских стопа – дакле, применом класичних кејнзијанских мера. Таква политика би, бар у кратком року, вероватно довела до додатног погоршања стања у буџету и раста јавног дуга. Брисел то не жели да допусти, тим пре, што лавовски део укупних државних дугова Италије доспева на наплату баш у наредних пет година.

Европска комисија отуда инсистира да се Италија мора придржавати правила ЕУ која су везана за буџетску дисциплину и формулисана су у споразуму о стабилности и расту (Stability and Growth Pact). Од Италије се очекује да смањи јавну потрошњу, да повећа порез на додату вредност и да крене у смањивање јавног дуга.

Брисел тврди да је управо буџетска недисциплина кључни проблем Италије, да је довела до повећања каматних стопа за италијанску државу и дужнике и да такве стопе дестимулишу инвестиције. Уколико Италија не буде поштовала европску регулативу, Европска комисија прети да ће покренути формални поступак (тзв. Excessive deficit procedure) који предвиђа и озбиљне финансијске казне за прекршиоце фискалне дисциплине.

Укратко, анализа проблема италијанске економије као и виђење путева изласка из кризе, битно се разликују када се гледају из Брисела и Рима.

Увођење евра, сада је то потпуно јасно, била је фатална грешка како за Италију, тако и за остале државе југа Европе. Јасно је и да евро и фискална дисциплина коју он захтева, а која је кројена по мери Немачке и северних држава, наноси штете југу. Заробљене евром, ове економије не могу олакшати своју ситуацију комбинацијом депрецијације валуте и растом инфлације којима би се делимично обезвредили дугови. Како се овакви, најбржи и најмање болни механизми прилагођавања не могу применити, државе су осуђене на политику штедње, на смањивање социјалних давања и јавних инвестиција, на слабљење јавних служби и коначно, на стално обарање квалитета живота.

Италијанска народна банка

У чему је смисао евентуалног издавања мини обвезница и како оне могу помоћи?

Ако би овакве обвезнице ушле у оптицај, држава би могла избећи да се задужује на финансијском тржишту, могла би бескаматно финансирати јавну потрошњу и инвестиције. У крајњем исходу, држава би ефективно вршила тзв. монетизацију дуга, слично као када централне банке примарном емисијом директно финансирају дефицит буџета.

У владајућој монетарној теорији, нема веће јереси од идеје да се буџетски дефицит монетизује. Свака таква помисао код монетарних стручњака изазива лупање срца, а код банкара и штогод горе. Монетизацијом дефицита, теорија каже, широм се отварају врата инфлацији. Зато је важно да се државе подвргну финансијској дисциплини чију су поуздани чувари глобални финансијери – баш они, који су светску економију довели на руб пропасти 2008. и због којих су државни буџети великог броја земаља у стању у коме су.

Како је модерна економија опседнута страхом од инфлације и не брине превише о незапослености, сиромаштву и порасту беде, сваки покушај државе да стимулисањем јавне потрошње помогне себи, дочекује се на нож. Да парадокс буде већи, на политици штедње се инсистира и у условима када инфлације готово да нема, када су трошкови задуживања најнижи у историји, или када се јавне инвестиције могу финансирати готово без икаквих каматних трошкова будући да су приноси на обвезнице неких држава данас и у негативној зони.

Предлог који је прошао у италијанском парламенту изазвао је панику у финансијским круговима. У самој Италији постоји снажан „покрет отпора“ и то баш у Министарству финансија које би требало да операционализује овај пројект, ако до њега дође. У Бриселу и Франкфурту се инсистира на томе да би се емисијом мини-обвезница прекршили европски закони јер би се увело незаконито, ново, средство плаћања.

За некога (попут мене) ко не држи до монетарних аксиома или теорија чије упориште ни изблиза није тако чврсто како се непрекидно сугерише, италијанска иницијатива је добродошла. Добро је да се јавни простор продрма и догматски приступ монетарној теорији мало пажљивије поново анализира. Иако је мала вероватноћа да ће влада Италије имати храбрости да повуче ризичне и радикалне монетарне потезе и уведе паралелну валуту, иако не верујем да ће финансијски центри велике моћи допустити овакав удар на своје интересе, ветрови који су макар и привремено задували са Апенина право су освежење у устајалој монетарној бари.

Текст је првобитно објављен у штампаном издању месечника Српска економија за јул 2019. 

(Блог Небојше Катића, 31. 7. 2019)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s