Запад је одлично проучио психологију Путина и његовог режима. Схватили су да иза Путинових речи не стоји озбиљна претња и да је Путинова Русија „тигар од папира“. Москва је постала предмет поруге

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Пре неколико дана председник Белорусије изјавио је како су „Ватикан и јеврејски лоби обманули Путина да повуче трупе из околине Кијева године 2022“. Александар Лукашенко рекао је да се сукоб могао брзо завршити у својој раној фази, кад су руске снаге биле близу украјинске престонице. „У то време не само ја, већ цео свет је схватао да ће се рат брзо завршити руском победом. То је било пре свега зато што су Руси били у Кијеву. Пре тог повлачења, свима је било јасно да су Украјини дани одбројани.“ Белоруски председник је оценио да је Москва поступала на основу онога што је изгледало као стварна прилика за постизање договора.

За оне који прате политику Кремља ова изјава не представља изненађење. Најзад, и сам Путин је у више наврата казао нешто слично. Последњи пут је то било концем јануара 2025. Једина разлика је што се Путин жалио на „Запад“, односно на „наше партнере на Западу“, а Александар Лукашенко, ево, јасно именовао кривце што се рат на територији Украјине продужава до наших дана.

Александар Лукашенко: Ватикан и јеврејски лоби преварили Путина да повуче трупе из околине Кијева 2022.

Пошто су пропали покушаји да се обори власт Лукашенка године 2020. уз помоћ „цветне револуције“, Минск је прикупио довољно доказа ко је организовао те насилне демонстрације. Ухапшени демонстранти су истражним органима Белорусије веома детаљно описали ко су били финансијери стварања хаоса у земљи и где су се налазили центри антивладине опозиције. Поред Лондона и Вашингтона, то су били Ватикан и Тел Авив. Многи милијардери из Москве и осталих градова те земље побегли су у то време из Русије у Енглеску, САД или Израел, како би избегли „непријатности“. У тим земљама регрутовала се „пешадија“, односно, чланови невладиних организација постројавали су се са намером да оборе Путина и Лукашенка. Нашој јавности та „пешадија“ позната је и под именом „Отпор“. „Отпораши“ су учествовали у „цветној револуцији“ у Грузији и Украјини. У оба случаја на власт је доведена не демократска, народна опозиција, већ русофобска, на челу са Сакашвилијем и Зеленским. Вашингтон, Брисел и Лондон су их подржали, не што су били слободарски и демократски, већ пре свега јер су били антируски.

„Израел мора повести рачуна. Већ су на лошем гласу у свијету због бомбардовања Газе. То је холокауст. Газа је просто збрисана с лица земље, и хоће да граде луксузно одмаралиште на земљи на којој су ти људи побијени. Тако да, по нашем, Израел мора почети размишљати о својој будућности, јер му иначе ни атомско оружје неће помоћи“, изјавио је Лукашенко.

Запад то већ годинама ради у свим земљама света и то не директно, већ уз помоћ „невладиних организација“. Познато је да је већина тих „ngo“ организација плаћена од стране милијардера „филантропа“. Они већ много година организују пучеве „против диктатора“, односно спроводе „демократске промене“. А у суштини, једина грешка Лукашенка, Милошевића, Башара Асада у Сирији, Гадафија у Либији и тако редом, састајала се у томе што нису пристали на уцене Вашингтона, Лондона, Тел Авива и Брисела. Активности „невладиних организација“ најбоље је описати као компрадорске, јер је тај слој кинеског друштва у XIX веку служио енглеским окупаторима, како би држали Кину у покорности. Или још правилније назвати их – а далеко разумљивије за нашу јавност – јаничарима XXI века.

Слободан Антонић: Компрадори (2010)

Разуме се, међу омиљеним оптужбама против непријатеља Запада (заправо реч је о мултинационалним корпорацијама и банкама) јесу оптужба да су „диктатори“ и „антисемити“. Ово последње заправо тешко може да погоди Лукашенка. Он им веома убедљиво може одговорити како је његов народ далеко већа жртва него Јевреји. Хитлеров режим током Другог светског рата убио је једну четвртину становника његове земље. Тако су Белоруси далеко страдалнији од Јевреја, јер, према званичним подацима Светске јеврејске заједнице, нацисти и њихови савезници убили су око једанаест одсто Јевреја, а Белоруса чак двадесет пет одсто. Срби су такође изгубили више људи него Јевреји. Наш народ је, у Првом у Другом светском рату, затим од титоиста од 1941. до 1947, изгубио око двадесет два одсто становништва. Убијани су само зато што су Срби. Нарочито су се у покољу против Срба истицали Хрвати и титоисти. Да апсурд буде већи, Јосип Броз сахрањен је у најелитнијем делу Београда. Његов гроб до данас ужива статус националног културног добра. Већ и сама та чињеница довољно нам говори о правом карактеру режима у Србији. Тито је један од најмонструознијих убица које памти вишевековна српска историја.

Председник Белорусије одговара и на оптужбе за антисемитизам: „Оптужују нас да тлачимо Јевреје, а пола владе Белорусије чине Јевреји!“ А многи руски и украјински медији иду и корак даље, тврдећи како све кључне државне позиције како у Кијеву, тако и Москви држе Јевреји.

Александар Лукашенко: Оптужују нас да тлачимо Јевреје, а пола владе Бјелорусије чине Јевреји!

Још у доба Совјетског Савеза Москва је била позната по политичким вицевима. Можда најпознатији гласи: „Делегација из Москве жалила се у Казахстану како Руси чине 25% становника те земље, а у владајућим структурама уопште нису заступљени. Казахстански представници су им хладнокрвно одговорили како је у Русији стање далеко горе, јер, рецимо, у Москви живи 90% Руса, а у структурама власти нема ниједног.“

Овде лежи одговор многима и у Србији који причају како нам „Руси нису никада помогли“. Па како да нам помогну, када ни у Кремљу нема Руса! Словом, уопште не постоји руска политика. Или да будемо прецизнији, Руси су маргинализовани и искључени из власти већ од године 1917. Лењин и његови бољшевици збрисали су име Русија, а царску Русију преименовали у Совјетски Савез. СССР је деценијама водио јасну антируску политику. Од двадесетак главних вођа „бољшевика“ свега су двојица били етнички Руси. Стање се до данас није променило, јер је карактер Јељцинове, односно Путинове власти остао исти. Створен је систем власти олигарха, који су по својој иделогији исти као либерали Запада. Одлично сарађују и тргују нафтом, гасом и рудним богатствима земље. Руски народ од тог нема никакве користи. Милијардери из Москве свој новац држе у енглеским, америчким и европским банкама, а своју децу школују на елитним универзитетима Лондона, САД или Француске. Међу двадесетак најбогатијих становника Русије ниједан није етнички Рус! Најзад, Путинова држава не зове се Русија, већ Русијска федерација. А историја нас учи да пут до распада такве државе није далек. И „братске совјетске републике“ распале су се готово преко ноћи и то по националном кључу. Данас од „братских совјетских народа“ нема ни трага.

Рајли Вагаман: Зашто Русија шаље авионе пуне злата за Лондон

Греси Јељцина и Путина данас су опште познати. Јељцин је у руском народу забележен као један од највећих злочинаца у вишевековној историји земље, но, његов „Центар“ у Јекатеринбургу и даље постоји и свакодневно шири русофобију. Лично га је године 2015. отворио Путин.

Други пример. Један од најспособнијих и најпопуларнијих команданата руске војске Иван Попов осуђен је на пет година затвора, јер је казао истину о неспособности генерала који седе у Москви, а Руси их зову паркет-генерали. Поносно, с гнушањем Попов је одбацио све оптужбе суда: „Чин генерала стекао сам у рововима, а одузет ми је у затвору… То је лош пример за официре… Нису могли доказати да сам се обогатио у рату… Читав живот сам бранио Русију.“

А други коментар је недвосмислен: „Ратни генерал Попов је у затвору, Стрелков је у затвору, Пригожина и Уткина су убили, Шојгу и Герасимов су на слободи и функцијама, блокиран је интернет, трпимо нападе на Русију и убиства Руса, народ осиромашују и замењују га мигрантима, а олигарси с разним мишустинима из године у годину се богате, попуњавајући јавне и тајне спискове најбогатијих људи часописа Форбс. Што се каже, неком је рат мајка, неком маћеха. Суштина је у Путину. Одавно сам стекао утисак да они на самом врху нису само неспособни и корумпирани, и да им је свеједно, већ и да имају толико новца да не схватају како живе људи са стране.“

Игор Стрелков: Писмо из затвора – у случају пораза узеће нам све, чак и нуклеарно оружје и суверенитет

Тиме су само допринели популарности генерала Попова и пуковника Стрелкова. Уверен сам да ако ускоро дође до пада Путиновог режима – а то, верујем, прижељкује већина руског народа – да ће ови часни руски официри заузимати важну улогу у препороду руске војске. Истина, олигархијска, либерална, прозападна Русија лажним оптужбама осудила је генерала Попова, али за руски свет и руске војнике он је био и остаје руски генерал. Истински херој лежи у затвору. Историја то никад неће опростити Путину и његовим олигарсима. Сличну судбину доживео је Игор Стрелков.

Његов ратни друг, командант бригаде „Призрак“, Алексеј Мозговој, није био те среће. Убијен је у сачекуши, с групом сарадника. И не само он. Може се генерализовати и слободно рећи да је Москва, преко ФСБ-а, убила сваког непослушног (читај часног и поштеног) ратника – команданта. Са гледишта узрока рата и предвиђања даљег развоја догађаја могу бити занимљива размишљања и дневничке белешке Алексеја Мозговоја о јеврејском замешатељству и закулиси у рату за Донбас и, уопште, за опстанак Русије, у којима, између осталог, пише: „Мајданом и добровољачким батаљонима не управљају украјински националисти већ украјински Јевреји“.

Игор Дамјановић: Одлука о предаји Херсона донијета прије мјесец дана, по завршетку референдума о припајању Русији

Пре четири године убијен је помоћник начелника Херсонске области, Кирил Стремоусов, честит човек, отац многодетне породице, пожртвован и непоткупљив. Званична верзија каже да је страдао у саобраћајној несрећи. Међутим, требало је (политички па војнички) препустити Херсон (повлачење војске са десне обале Дњепра?), а он се томе енергично успротивио.

У Русији видимо исту шизофренију као и током грађанског рата у бившој Југославији: Крајина гори, Босна мира нема, реке избеглица теку, а у Београду – радост и весеље, радно време од 7 до 15, јер, „Србија није у рату“, „све иде по плану“. Тако је и у Русији данас: Москва и Петроград, синоними Родине, живе „нормалне“ животе, богати се богате, сиромашни пате, а руски народ гине у рововима. У марту 2024. одржан је рок концерт у Москви, у Крокусу, када су терористи убили сто педесет људи. Поставља се логично питање: како је могуће одржавати весели концерт у центру Москве кад је земља у рату?

Евсевије Петровић: Терористички напад на московски Крокус сити хол био уочи Пурима 2024.

После ових катастрофалних војних пораза, познати руски политички делатник Сергеј Михејев изјавио је како је „за једне Русија – бизнис, а за друге – Отаџбина.“

Најоштрији у критици био је руски генерал Леонид Ивашов: „Председник представља главну опасност по националну безбедност Русије. Све што ради тај подлац из Кремља усмерено је на то да му новац покраден у Русији на Западу признају као личну својину.“

И наша јавност била је сведок да је режим у Москви „дно“. Довољно је присетити се изјаве амбасадора Руске Федерације у Београду, у којој хвали Александра Вучића! Тиме наша јавност, разуме се, није дознала ништа ново о Александру Вучићу, али су вероватно многи најзад увидели какав је заиста карактер режима у Москви.

Велики научни ауторитет, нуклеарни физичар Игор Осрецов, оптужује садашње руководство Русије да се потпуно подредило интересима Запада и Кине. Режим у Москви има задатак да снабдева ЕУ, САД и Кину јефтиним сировинама. У образовање и науку Русија практично ништа не улаже. Стварну власт у Русији, према Осрецову, чини се да је преузео Сергеј Киријенко и његов клан. У књигу рођених уписан је као Владилен Јаковљевич Израитељ. Родитељи су се развели када је детету било осам година. Када се уписао у школу, променио је име по мајци, Рускињи, Лариси Васиљевној Киријенко.

Јуриј Рошка: Култ Лењина – суштина путинизма као духовне куге

Више је него јасно како део владајуће политичке елите у Русији, на челу са Сергејом Киријенком и председницом Централне банке Елвиром Набиулином, већ сада закључује да је Русија изгубила рат против Украјине и НАТО пакта. Зато траже излаз како би пре свега имали што мање личне штете. Та елита на челу шири дух дефетизма и залаже се за преговоре по сваку цену, па и да Русија потпише безусловну капитулацију.

До јуче је та елита имала име: Роман Абрамович који је руководио Путином, као што је после руководио енглеским клубом Челзи. Тај исти Абрамович поклонио је знатну суму новца Израелу како би се борио „против антисемитизма“. Русији наравно није оставио ништа, премда је све милијарде зарадио пљачком Русије и њеног природног богатства. Березовски је учествовао у довођењу Путина, као наследника Јељцина. Словом, кључну улогу у Путиновој каријери имали су Јевреји.

Бошко Јакшић: У украјинску кризу се укључили и неки руски олигарси јеврејског порекла

Петар Олегович Толстој, прапраунук руског писца Лава Толстоја, последњих недеља покушава да до руске јавности допре аутентичан руски глас. Многи би желели Толстоја, Попова или Стрелкова као будућег председника Русије. Историчар Јевгениј Спицин оштро критикује Путина јер се пре свега ослања на савете и подршку „либерално-олигархијских кругова“.

Да се вратим сувим чињеницама. Русија је у овом рату против Украјине, односно НАТО до сада изгубила око пола милиона војника као последицу деловања Путина и његовог режима, који је дозволио да га „партнери са Запада“ обману. Путин је пред целим светом осрамотио руску армију, која после неколико година ратовања јавља како је ослободила, на пример, „два села у близини Харкова“. Украјинци су чак окупирали и део Курске области, а која је одувек била део руске територије. Да није било помоћу војника из Северне Кореје, питање је да ли би армија Шојгу-Герасимова до данас уопште била способна да ослободи те територије.

А што казати за догађаје од пре неколико дана… Главни град Русије покривен је црним димом. Аеродроми су затворени. Москва је доживела највећи ваздушни напад од почетка сукоба са Украјином. Порука НАТО пакта је јасна: Путинов режим није способан ни да заштити Москву!

Мецена и уредник руског родољубивог медија Царьград Константин Малофеев поставио је питање одговорнима у Кремљу: „Шта још треба да се деси да бисмо почели ратовати како се ратује? На шта чекамо? Да Енглези дају Зеленском атомску бомбу? Да он удари први, а онда ми договоримо свом снагом?“

Константин Малофејев: Ционистичка окупациона влада

Постаје јасно да Путин и његов режим уопште нису ни намеравали да у рату победе. Њихова максима као да је гласила „биће како буде“. Зеленски и Путин као да имају истог газду. Једино не знамо да ли се он налази у Лондону, Вашингтону или Тел Авиву. Но, свима је главни циљ да се што више ослаби руски народ. Путинова „либерална елита“ ових дана наставља да води преговоре о мировном споразуму с НАТО пактом.

СВО почела је 24. фебруара 2022. Путин и његов режим нису водили рачуна да се триста милијарди долара Русије налази на Западу, вероватно рачунајући да ће „партнери на Западу“ поштовати међународно право и закон.

Зоран Стојиљковић: На маргинама „Писма из затвора“ И. Стрелкова – рат ће трајати до последњег Руса, макар га звали и Украјинац!

У тој нимало веселој ситуацији наравно да постоје и истински хероји. То су, на пример, руски војници који даноноћно уништавају више од деведесет одсто НАТО украјинских дронова, како тврди познати руски војни аналитичар Герман Садулајев. Он, као и многи његови истомишљеници, верује да је овај рат огромна прилика за Русију да дође до препорода земље, да се положаји и привилегије одузму онима који поседују рачуне у банкама, виле и станове у Лондону, Њујорку, Паризу и Тел Авиву. Словом, „Русија је дужна свим својим грађанима обезбедити достојне плате, пензије, куће, станове, добре путеве, чисту питку воду, плин у сваку кућу. За корупцију и мито само смртна казна.“

Руски народ одавно не верује Путину, његовим олигарсима и либералној елити. Виде да је стање катастрофално и да власт није способна да заштити земљу, а да на руски народ гледају као на „потрошни материјал“.

Запад је одлично проучио психологију Путина и његовог режима. Колико пута је, рецимо, Москва изјавила како је „озбиљно забринута“ и да постоје „црвене линије“. Схватили су да иза Путинових речи не стоји никаква озбиљна претња и да је Путинова Русија „тигар од папира“. Москва је постала предмет поруге.

Никола Н. Живковић: Путинов режим је непријатељ руског народа

Израел је уништио Сирију, Газу, Либан, а претходно САД Либију Гадафија. Москва све време шаље „оштре протесте“. Савршено пророчански звуче речи Достојевског: „Ако неко уништи Русију, биће то проклети либерали.“

С друге стране, Иран је показао како се води победоносни рат, премда је противник на папиру јачи. Техеран је решио да се бори. Знао је да иза себе има народ од деведесет милиона људи. Јељцинов и Путинов режим преко три деценије учи децу у школама како је циљ Русије да постане део „цивилизованог Запада“. Иран је схватио да од Москве не треба много очекивати. Поуздали су се у себе и победили. Према прилично поузданим информацијама, Кина је пружила далеко већу и значајнију помоћ Ирану него Русија.

Последњи службени подаци говоре како је број Руса у земљи од 2002. до 2021. године мањи за десет милиона. Да би надокнадили овај катастрофалан губитак, прозападна, либерална Русија решила је да увезе двадесетак милиона исламских миграната из Централне Азије – Узбека, Таџика, Киргиза, мењајући етничку слику Русије. Православна Русија нестаје, а ствара се муслиманска Русија. То савршено одговара Путиновој либералној идеологији. Они то више ни не крију.

Categories: Гостинска соба

Tags: Владимир Путин, Никола Н. Живковић, Русија