На зов Филипа Вујановића о евентуалном придруживању Срба Миловој власти треба остати нем. Милов политички крај отвориће, можда, простор за крај антисрпске политике црногорске државе

Мило Ђукановић (Фото: Спутњик, AP Photo/Risto Bozovic)

Њихов језик је био пун лукавства, а змијски отров на уснама.
Ансберт, fl. друга половина 12. века

Људски чинови постају разумљиви у контексту. Речи, у мрежама значења и подразумевања које, добрим делом чине културу.

Сцена из црно-белог филма где глумица унезвереног погледа изговара „Друже, планина гори“ бесмислена је уколико је не знате (или барем не наслућујете) да је реч о партизанки која лозинком „хвата“ везу међ илегалцима.

У ком онда контексту, у каквом суптилном односу исказаног и подразумеваног, постаје разумљив исказ шефа државне полиције о кључним идентитетским маркерима једног друштва? Зар није необично да директор црногорске полиције – Веселин Вељовић – пресуђује како „Црна Гора никада у свој трајању и постојању није заснивала своје историјско трајање и постојање на култу Немањића и на култу Светосавља“.

Узнемирујуће је да о једном релационом и динамичном културном садржају какво је питање идентитета – а у сваком модерном друштву и демократском – категорични суд изриче полицајац. То би, у неким другим срединама било толико тешко контекстуализовати као када би вам на улици пришао озарени човек и узвикнуо „Sus scrofa!“ – латински назив за дивљег вепра. Помислили бисте да је јадничак начисто полудео!

Но, исказ првог црногорског полицајца прихвата се у јавности као нешто смислено, иако можда и погрешно. Или барем неодмерено. Како је то могуће?

Милош Милојевић

У истој тој јавности бивши председник Црне Горе, Филип Вујановић, иступа са ставом како ће „несумњиво да ће сада сви манастири и цркве бити државно власништво и то није измислила Црна Гора“. Иако је Венецијанска комисија устврдила како ће прекњижбе бити могуће тек после редовне судске процедуре бивши државни службеник поуздано зна.

Овакви искази су могући у јавности која је у битноме одређена двама детерминантама: једно је стална идентитетска криза на коју се наставља, такође беспрекидна, сегрегација припадника српског народа у Црној Гори.

Та сегрегација има снагу идеолошког правоверја, својеврсног политичког зилотизма. Јер да тог зилотизма нема, од подржављења имовине Српске православне цркве – пре због тога што је српска него што је црква – очас посла би се одустало. Сам чин, како стоји и у Вујановићевој изјави, неће имати никакве практичне последице: свештеници, монаси и верници наставиће да користе црквене објекте као што су и до сада чинили. Штавише, политички тактичар – а Милу се мора признати мајсторство на овом пољу – показао би извесну предусретљивост у нади да ће проширити могућности за склапање савезништава.

А, судећи по недавно обављеним сондажама јавног мњења, потребе за таквим тактизирањем има. Међутим, тактичке могућности одређују дубље, стратешке детерминанте. А оне су, пак, код Мила условљене историјским током на чијем репу стоји: насилним, антидемократским и најпосле сегрегационистичким расрбљивањем Црне Горе.

Стога на сиренски зов Филипа Вујановића о евентуалном придруживању Срба Миловој власти треба остати нем.

Његов политички крај отвориће, можда, простор за крај антисрпске политике црногорске државе.

Његов пад истовремено је нужан предуслов српског опстанка у Црној Гори и – на крају – коначног заокружења црногорског државног идентитета. После чега ће идентитетска промишљања полицијских службеника бити смештена тамо где им је и место – међу бесмислице.

Categories: Четири стотине речи

Tags: Мило Ђукановић, Милош Милојевић, Монтенегро, Срби, Срби у Црној Гори, Филип Вујановић, Црна Гора, карусел