Матија Малешевић: Рушење и бомбардовање Југославије из културно-историјске перспективе

Народи који су највише страдали у временима униполаризма имаће највише користи од његовог слома. Срби већ сада треба да почну припрему терена за такав сценарио. Од круцијалног је значаја и разоткрити узроке ратова деведесетих и наводну главну кривицу Срба

Распадом Југославије и падом Берлинског зида Балкан постаје „плацдарм“ Новог светског поретка, то јест одскочна даска, додатни импулс и стратешка дубина НАТО савезника приликом будућих интервенција у осталим деловима света. Не треба заборавити да је Балкан, не рачунајући непрегледне руске степе које се продужавају у централно азијске пустиње, најнепосреднија копнена веза Азије и Европе. Стављање под контролу геостратешки важног региона како би се наставило са политиком „продирања на Исток“ било је могуће само након рушења Југославије. Одмах након успешно обављене мисије, у периоду од 2001 до 2011 насилно су смењени режими у Авганистану, Ираку, Либији док се у државама бившег Совјетског Савеза, Украјини и Грузији спроводе обојене револуције. Балкан је био место одакле је све кренуло, експериментална лабораторија за испробавање нових метода ратовања. Медијска сатанизација, економске санкције, војна интервенција, обојене револуције касније ће бити уврштене у редовни арсенал Запада у борби против отпадника „међународне заједнице“. Први народи који су на својој кожи симултано и у пуном капацитету осетили нове методе ратовања били су Срби. Међутим, у складу са „законом бумеранга“ можемо закључити да место одакле је све почело мора бити и место где ће се све завршити. Народи који су највише страдали у временима униполаризма имаће највише користи од његовог коначног слома. Срби већ сада треба да почну припрему терена за такав сценарио. Пре тога, од круцијалног је значаја разоткрити узроке ратова деведесетих и наводну главну кривицу Срба у рушењу Југославије.

За почетак потребно је разумети праву природу Југославије и место које је она заузимала у међународној политици.  Од њеног оснивања Југославија је била прожета српским националним карактером, извојевана српском крвљу и његовим слободарским идејама. Чврсте српске основе, културно и бројчано обогатили су  „братски словенски“ народи и тако омогућили Југославији да после Првог и Другог светског рата буде једна од ретких истински самосталних држава у међународној политици. Друга Југославија не само да је самостално деловала у односима са другим државама, већ је била лидер и оснивач Покрета несврстаних, економски и политички предводник земаља трећег света, скоро па трећи пол у биполарној подели света. Био је то период када је приликом гласања у парламенту УН половина чланица дизала руке само уколико би то учинили и представници Југославије. Имиџ и престиж Југославије у свету био је у рангу супер државе. Међутим, не треба губити из вида да је тај имиџ изграђен на анти-империјалној и антизападној политици упркос повлашћеном статус који је Југославија уживала на Западу. Државе „слободног света“ мудро су  ћутале, толерисале политику Југославије и давале кредите чекајући прави тренутак за наплату.

Након дезинтеграције Совјетског Савеза и рушења равнотеже снага у Европи дошло је време за коначан обрачун. Југославија и њена политика почетком деведесетих година прошлог века стајали су на путу утопији коју су амерички председници називали Нови светски поредак, а интелектуалци „крај историје“. Истовремено, на унутрашњем плану наступа пост-титоистички период у коме деценијама потиснут српски фактор из демократских и историјских побуда легитимно претендује на главну улогу унутар Југославије. У очима Запада Срби постају персонификација и настављачи Титове независне и антизападне политике. На ову чињеницу званични Београд и политика Слободана Милошевића нису могли да утичу. Србима је још пре почетка рата у Југославији додељена улога дежурног кривца и изречена казна „доживотне робије“ унутар евроатлантске заједнице.

Из ове перспективе заправо не изгледа ни мало чудно зашто се Запад обрушио на Југославију и распарчао је на ситне делове који данас преживљавају искључиво путем продаје националне имовине стечене у заједничкој држави. Преконфигурацијом стања на терену и променом односа снага у региону желело се ефикасно угушити слободарски дух српског народа који је красио спољну политику Југославије. Рат у Босни и Бадентерова комисија зацементирали су темеље нове балканске конструкције у којој је српски народ практично сведен на границе из времена фашистичке окупације. Како би темељи нове конструкције изгледали реалније, они се изграђују у мору крви и мржњи, на вештачким језицима и измишљеним националним идентитетима, све по унапред написаном сценарију Великог архитекте. Београд и даље због традиционалног значаја и географског положаја остаје регионални центар, али не више јединствене централизоване државе већ распарчаног региона огрезлог у међусобним сукобима. Београд се и даље труди да очува своје спољнополитичко наслеђе и остане посредник између Запада и Истока. Међутим, десеткован он једноставно нема довољно капацитета да спроводи независну политику.

За оне којима геополитички мотив није довољан индикатор о идентитету „Великог архитекте“ одговорног за конструкцију региона под називом Западни Балкан  нека погледају ко су нови власници приватизованих предузећа, правац емиграције наших младих и школованих људи и које амбасаде данас воде главну реч у региону и без чије сагласности се не може решити ни једно питање на Балкану. Велики архитекта постјугословенског пространства је колективни Запад, 19 држава које су учествовале у бомбардовању Србије, војно политички савез под називом НАТО, геополитичка стратегија евроатлантизма којом се руководи цела Европа са Сједињеним Државама на челу. Његова црква је римокатоличка и протестантска. Канцеларије се налазе у Вашингтону, Бриселу, Лондону, Риму и Берлину. То није имагинарни непријатељ – он је реалан, стваран и опипљив, он је цивилизацијски.

Запад, као и свака цивилизација према покореним народима наступа заједнички, у складу са својим „супериорним“ погледом на свет. У Европи без обзира на унутрашње размирице током историје одувек је постојала свест о припадности европској (романско-германској) породици народа, та породица је проширена и на Словене, али само на оне које су прихватили католичанство.  Остали народи једноставно нису могли да постану пуноправни чланови „клуба изабраних“. У те „остале“ спадају и балкански народи, и зато се према њима спроводи колонијална стратегија идентична оној на Блиском истоку и у Африци током 19. и 20. века. Заједничка политика Запада према другим незападним народима све више долази до изражаја. Тренутно, она се манифестује у Венецуели и Сирији, а током распада Југославије и бомбардовања Срба 1999. године она је била демонстрирана и на Балкану. Немојте да вас заварава непризнавање Косова од стране пет чланица ЕУ. Ова чињеница не повлачи за собом никакве последице на успостављену конструкцију Западног Балкана. Реч је само о нијанси око статуса једне мале територије како би се оставио простор за маневрисање и уцене. НАТО ће увек наћи оправдање за своје интервенције и присуство на Балкану, образлажући их на следећи начин. Балкан је сфера утицаја Европе, на исти начин на који је Јужна Америка сфера утицаја Сједињених Држава, чак је и менталитет народа сличан. У очима Запада, Балканци су агресивни примитивци, заостали услед вишевековне окупације османског и византијског царства. Они су неспособни самостално да организују миран суживот и константно морају живети под нечијим патронатом.

Од момента ослобођења Балкана од турског ига Запад води једну константну политику поробљавања, прокламовану под називом „продирање на исток“(Drang nach Osten). Скоро цео 20. век европски националисти су клали, палили и убијали балканске народе (углавном Србе), а либерали крајем века само су наставили истом линијом. Историјска искуство нам говори да је за судбину Балкана  ирелевантно ко се налази на челу Сједињених Држава, Велике Британије или Немачке. Да ли је у питању либерал Клинтон или конзервативац Трамп, кајзер Вилхелм, фирер Хитлер или канцелар Герхард Шредер, либерал Тони Блер или конзервативац Борис Џонсон, потпуно је све једно. Политика према Балкану остаје константна без обзира на смену идеолошке парадигме. Неке ствари, шта год  да се деси, не могу се изменити. За западног просвећеног конзервативца ми смо источни народ, део Оријента. За католика и протестанта ми смо јеретици које би најбоље било преобратити. За либерале смо непросвећени примитивци који још увек нису на довољно високом степену цивилизације да признају геј бракове. Балкански интелектуалац и политичар може себе сматрати за истинског представника либералне или конзервативне Европе, међутим истина је да је то самообмана и да га Европљани никад неће прихватити као део своје културно-историјске традиције.

Уједињењем Срба са западним народима (покатоличеним Словенима) у једну државу био је покушај вестернизације Балкана. Нешто слично што се сада покушава са интеграцијом Западног Балкана у ЕУ. За Србе, у то време Словенци и Хрвати били су ВИП пропусница за чланство у клубу изабраних. Српска елита више није морала да се плаши „комплекса бивше колоније“, већ је аутоматски постала најмлађи члан европске породице народа. Био је то покушај ублажавања европског хегемонизма на Балкану (тачније германског), цивилизацијско венчање династије Карађорђевић са Западом. Међутим, географија Балкана показала се као непремостиви бедем у тежњама наше елите да полуострво цивилизацијски прикључи Европи. Упркос Југословенском председнику Титу који је био хрватског порекла, а самим тим и припадник западне цивилизације Београд излази из орбите Западног утицаја и у оквирима Покрета несврстаних почиње да гравитира ка будућим глобалним центрима моћи Индији, Југоисточној Азији, Египту. Није то била никаква генијална замисао „друга Тита“ већ утицај географског положаја државе на њену спољну политику. Након окретања Југославије будућим евроазијским центрима моћи Запад нас одбацује, схватајући да се геостратешке визије Европе и Балкана на дуги рок не поклапају. Ако Срби као Југословени нису могли да постану део Запада, самостална и већински православна Србија у било којим границама нема никакве шансе.

На време је балкански сеизмограф регистровао тектонски успон земаља несврстаних који нико у том тренутку није могао ни да замисли. Тај исти сеизмограф данас Београду јасно сигнализира да не треба мењати спољнополитички курс усмерен на евроазијске државе у успону. Посматрајући тренд померања тежишта глобалне моћи са Запада на Исток, коначан развод са Западом и није тако лоша опција. Распад Југославије и „српска кривица“ омогућила нам је да боље сагледамо наше место у свету и коначно одбацимо вишевековне илузија о европској Србији. Судбину Балкана и његову будућност не треба тражити у евроатлантским структурама и концепцијама. Упркос великом притиску и потпуној изолацији у којој се Србија налази потребно је понудити алтернативу и радити на рушењу успостављене конструкције Западног Балкана. То значи: 1. Не тежити разграничењу са Македонцима, Босанцима, Црногорцима, а најмање са Албанцима, већ тежити разграничењу са Западом 2. Држати широм отворена врата источним народима како би евроазијски карактер полуострва све више долазио до изражаја. У таквом  случају Србија има шансе у митској борби против евроатлантског Голијата. Инсистирати на позицији заснованој на геополитичкој стварности не би требало да нас забрињава, тим пре што се некадашња улога и значај Истока из доколумбовске епохе поново обнавља.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. „Друга Југославија не само да је самостално деловала у односима са другим државама, већ је била лидер и оснивач Покрета несврстаних, економски и политички предводник земаља трећег света, скоро па трећи пол у биполарној подели света.“

    О овоме постоје и друкчији ставови. Рецимо, да је Запад измислио и подстицао стратегију тзв. несврстаности да један број земаља одвоји од могућег утицаја и сарадње са Совјетским савезом.
    Не спорим да је то добро чинило тадашњој, комунистичкој Југославији за коју би, опет, најбоље било да никада није постојала јер је уништила Србију као државу, нацију, народ и културу.

    Свиђа ми се

  2. Jugoslovenstvo i socijalizam, a pre njih Kopitareva jezicka reforma, su vesternizovali Srbiju.Srbija je posle vekova ropstva morala da preuzima modele drzave od drugih, a to je bio Zapad.Sekularizam, koji je na Zapadu nastao iz politickog sukoba drzave i drzavolikih pretenzija Rima (Vatikana), je dobar primer.U Srbiji on se zapatio vec na nivou jezika kopitarevskom reformom kojom je visevekovni nosilac srpskog „identiteta“ SPC potpuno iskljucena iz sfere identitetskog, i nema nikakve veze sa istocnopravoslavnim odnosom drzave i crkve.Elem, posto sam o svemu vec „kucao“, samo zakljucak.Srbija se vesternizovala spolja, nikada iznutra, kao gradjanska drzava slobodnih pojedinaca, vec se vrti u krug obnavljanja kolektivistickih matrica (jugoslovenstva, srpstva, montenegrinstva, vojvodjanstva…) koje su drzavu i dovele dovde i koje, umesto gradjanskog individualizma, ustanovljavaju kolektivni egoizam koji sve podredjuje licnim materijalnim interesima, jer kada nema slobode kao individualizovane, onda jedina mogucnost ostaje banalna materijalnost i egoizam interesa.Kada ljudi budu shvatili da odbranom KiM brane svoju individualnu slobodu, a u tome su spreceni otudjenjem drzave od sebe korupcijom i strancarenjem, a ne kolektivna „identitetska“ odredjenja koja uvek otvaraju prostor za oligarhiju „cuvara identiteta“ koji podjarmljuju individuu, tada ce se spoljasnja sloboda-od naseg naroda (koja se ogledala u nerazmernom svetskom uticaju preko „nesvrstanih“) podudariti sa unutrasnjom slobodom-za, a to je snaga drzave koju Jugoslavija nije imala i zato je mogla biti srusena od strane „par nacionalista“, „Vatikana“, „Zapada“…,(da je neka drzava srusena spolja, ali je inace bila dobra, to je kao kada biste rekli da je most bio dobar, ali da ga je srusio vetar) i nestace podele na „identiste“ i „gradjaniste“ (ili po ustavu „…srpski narod i sve gradjane koji u Srbiji zive…“, pa ce i nesretni Srbi postati gradjani sopstvene drzave, a time i njeni sopstvenici).

    Свиђа ми се

  3. Чланак у целости делује добро, али закључци могу да нас забрину. Посебно закључак бр. 2: „Држати широм отворена врата источним народима како би евроазијски карактер полуострва све више долазио до изражаја“. У овоме треба имати меру. Балканско полуострво је имало „посетиоце“ са Истока током своје Историје. И неки су дуго боравили код нас, све док их нисмо отерали 1912. године. Било је покушаја мешања овог народа са источним народима. Радили су на томе Александар Македонски и Цар Душан. А данас ради Сорош и његова екипа. И имају подршку у Србији. Свети Сава је, према записима, говорио: – Будимо Исток на Западу и Запад на Истоку. Значи, одмерени однос на обе стране. А што се трговинских односа тиче, узимати најбоље од свих. Али чувати своју земљу од превеликог мешања са другим народима.

    Свиђа ми се

  4. Неопростива, трагична, криминална глупост је почињена 1.12.1918 г. После тога – све што се догађало је било мање-више неизбежно и произлазило једно из другог.Разглабати сада о овом-или оном је чист губитак времена и енергије. Важно је закључити: Било – не поновило се, а није згорег ни она народна мудрост: После ј….е – нема кајање!

    Свиђа ми се

  5. Комунистичка, фабијанска, бундистичко-бољшевичка експериментална тактика и стратегија за Русију у ХХ столећу, била је примена марксистичког економског система и стварања тоталитарног човека, којег су комунисти као неки свој специјалитет рекламирали као тзв. „Стахановизам“, као ударнички покрет у послу сваке врсте, а који се заснивао баш на ономе противу чега је учио комунизам. На принципима противним комунистичком програму, на подели рада! Чудновато, али истинито, баш на подели рада! Oво опште природно правило, познатo je капиталистичко-корпоративном поретку од давнина. Oво се нарочито истиче у капиталистичко-корпоративном поретку у науци од пре неколико векова. Овим су се комунисти страшно угрували и оспорили сами себе тако, како то ни једна противна пропаганда не би могла учинити. Али они су и даље пропагирали тзв. „Стахановизам“ дрско прелазећи преко свих противних тврдњи и истицања ноторне истине од стране противника, да је овај начин производње познат у природи столећима и да капиталистичко-корпоративни друштвени поредак своју производњу заснива на њему. Оваквом пропагандом тзв. „Стахановизма“ (Види: Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр.496-508) комунисти су тукли сами себе туђим, капиталистичко-корпоративним оружјем. Чудновато је и необјашњиво како су се комунисти овако преварили у овом случају, како су у ствари на овај начин признали своју заблуду са теоријом противу поделе рада и стварањем тоталитарног човека (Види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988).

    И није чудо што је на крају комунистима дошла „перестројка“ и што су им дошли грађански ратови крајем ХХ века.

    Очигледно је да су „руски“ као и „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти остварили капиталистичко-корпоративне циљеве западно-евроских и америчких империјалиста-тријалиста. Трајно су разбили и осакатили Србе и Русе, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капиталистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…

    Да су комунисти служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисти формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисти извући коначно највише користи…
    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.
    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…
    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност организовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.

    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисти доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће такозвана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све што се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s