Утисак је да су овим протестима потребни и леви и десни, да заједно раде грађанска и конзервативна опција, као ономад Ђинђић и Коштуница, а да смо то добили 16. и 17. марта
Бобан Стојановић (Фото: Медија Центар)
Прошла су четири месеца од пребијања Борка Стефановића и одржано је већ 16 протестних шетњи у Београду.
Осим тога, протестује се и у преко 100 општина и градова у Србији. Међутим, није све исто као пре месец или два, поготову након дешавања од 16. и 17. марта у РТС-у и испред Председништва.
Као прво, власт је показала да је протести много нервирају, да су их озбиљно узнемирили и да су почели да праве грешке какве иначе (Вучић) не праве. Међународни актери дефинитивно прате протесте, видели су грађане унутар јавног сервиса, испред председништва и испред полиције када су деца била ухапшена. Иако је желео да пошаље потпуно другачију поруку тог недељног поподнева, фотографија председника и министра унутрашњих послова како играју шах са погрешно постављеним фигурама показује да у том тренутку ни велики медијски маг какав је Вучић није имао контролу над ситуацијом.
Друга грешка коју је направио, а које ретко прави у свом пропагандном комуницирању јесте изјава да је спречавао одборе по Србији да крену за Београд да му пруже подршку како би спречио крвопролиће, а све са циљем да заплаши протестанте са својих 800 000 чланова, заборављајући да СНС има одборе и у Београду. Где су онда ти напредњаци у граду у коме је СНС освојио преко 350.000 гласова пре само годину дана? Трећа грешка је вероватно одлука Небојше из Београда да похапси децу како би заплашио све оне који протестују, не схватајући да ће тиме само пробудити и оне који се до сада и нису превише бавили протестима. Покушао је Вучић после да се извуче из свега, али прекасно.
За други утисак сам морао да сачекам наредну суботу како бих видео да ли је ad hoc улазак у РТС био исправна или погрешна одлука. Неки су говорили да ће то бити крај протеста, да је све уништено и да се сада прелази у потпуно другу фазу. Међутим, број људи и атмосфера на протесту у суботу говори да одлука није била погрешна.
Показало се да се неће одустати од изражавања протеста и да су људи спремни да наставе да шетају за слободне и фер изборе. Сигуран сам да ће доћи до попуштања Вучића у погледу РТС-а и да ће се извештавање о протестима поправити и увећати. И ту је једна од кључних ствари притисак од стране међународних актера. А сигуран сам да они у тренуцима када Вучић треба да „завршава“ Косово не желе грађане на улицама и пред кордонима полиције, а посебно не у јавном сервису. У оваквим унутрашњим околностима, тешко да се било шта може урадити поводом Косова.
Трећи утисак јесте питање да ли су политичари преузели протесте прошле суботе. Неки кажу да јесу и да ће зато протести пропасти. Другачијег сам утиска и сматрам да су догађаји од 16. и 17. марта довели до смањења „јаза“ између политичара и грађана који их не подржавају, а који су против овакве Вучићеве власти. Колико год се неки не слагали са овим или оним политичарима, тај викенд нам је показао да Бошко унутар РТС може да позове да никоме ништа не сме да се деси и да нико није дошао да ломи већ само да се тражи истинито извештавање. Сви су видели колико Ђилас може да буде забринут због свега што се десило, а поготово за безбедност учесника протеста тиме што је био први испред кордона.
Могли смо да видимо и Лутовца, који је коначно показао лидерске способности и спремност да буде прави гласноговорник Демократске странке. Ово не пишем као сопствени утисак, већ утисак оних који су били у РТС-у или испред Председништва. Утисак је да су овим протестима потребни и леви и десни, да заједно раде грађанска и конзервативна опција, као ономад Ђинђић и Коштуница, а да смо то добили 16. и 17. марта.
Како даље? У неком тренутку мора доћи до преговарања, а опозиција и грађани морају да траже и посредовање међународних институција. Сигуран сам да Вучић оставку неће поднети, а и избори не смеју да се десе ускоро, зато што све оно што је Вучић урадио кроз партијску машинерију и медијску пропаганду не може тако брзо да нестане. И даље сам мишљења да се наредни избори, када год они били расписани (редовни или ванредни), морају бојкотовати. Бојкот није циљ сам по себи, већ је средство којим се може доћи до циља. Мора се наставити са притиском да се обезбеди иоле „пристојнији“ јавни сервис, али и утицати на друге телевизије кроз захтев да се Пинку и сличнима одузме национална фреквенција.
Једно су приватне телевизије, сасвим друго су приватне телевизије са националном фреквенцијом које су власништво свих грађана. Ту се мора тражити подршка од међународних новинарских удружења, ЕУ, најмоћнијих држава чланица, итд. Други корак мора бити у смеру смањења економских притисака на бираче, што ће бити можда и тежи задатак. Један од начина је захтевање прелазне владе уз подршку и надгледање европских институција и то по моделу Црне Горе, усвајањем Леx специалис-а, који је предвиђао заједничко вођење свих органа управе/јавних установа/предузећа итд. до избора како би се смањио притисак на запослене, али и како би се контролисала злоупотреба јавних ресурса и спречила функционерска кампања.
На овај начин мора се доћи до равноправне изборне утакмице, а уз помоћ међународних посматрача обезбедити фер изборни дан. То заједно морају да обезбеде актуелна опозиција и сви опозициони грађани, било да су политички опредељени за неког опозиционог актера или не. Слободни и фер избори су заједнички интерес свих.
Аутор је политиколог и докторанд на Факултету политичких наука
Categories: Преносимо
Koja je to desna/konzervativna opcija u Srbiji?