Илија Пјешчић: Од банана до „банана република”

Метод коме су се нејаке државице без капитала приклониле био је уговор са великим произвођачима банана о изградњи инфраструктуре, као и концесијама на земљиште, и тај метод ће се понављати широм централне Америке

Овај текст је писан на основу књиге „The Banana, Empires, Trade Wars and Globalization” by James Wiley. Текст је само део садржаја књиге и намењен је као информативно штиво, док је садржај књиге много шири и садржи низ тема које нису поменуте у тексту. Циљ текста јесте да укаже на већ одиграни сценарио нео-либералног колонијалног односа корпорација и земаља централне Америке.

Почетак приче – банана

Све је почело наивно, аматерски… Локални произвођачи продавали су банану накупцима који су је даље превозили из удаљене Централне Америке у САД бродовима. Банану су тада, без хладњача, превозили неколико хиљада километара од фарме до купца, а тај процес не би смео да траје дуже од 4-5 недеља да се роба не би покварила. Једна обична воћка, као и свака друга. И тако је све било до 1884. године.

Преломна тачка трговине бананама јесте Сото-Кејт (Soto/Keith) уговор 1884. године. Уговор је садржао следеће ставке: за државу Костарику гради се 52 миље (1 миља – 1.6 километара) железничке пруге, а заузврат дотичном Минор Кејту додељено је 800,000 acre необрађене земље (1 acre = 0.4 хектара) или 7% укупне површине Костарике, дозвољава се бесцарински увоз свих материјала за изградњу железнице, бесплатно коришћење и управљање железницом у трајању од 99 година. Земља додељена Кејту се такође изузима од пореза на земљиште наредних двадесет година. Намера је била да се оспособи железница за превоз кафе од произвођача до луке (промена надморске висине од 1000 метара), и тиме скрати дужину трајања путовања и повећа капацитет извоза за Европу. Након почетка градње пруге, Кејт увиђа да је трошак много већи него што је био предвиђен, и да му је неопходан уплив капитала. Игром случаја долази на идеју да посади плантаже банана около железничке пруге коју је сам саградио, и ове исте извози у САД. Овај успутни бизнис, који није био ни планиран, постаће временом производ глобалних размера, који ће утицати на историју и развој једне читаве регије Земаљске кугле.

Стварање царства – методе вертикалне интеграције

И док су се централно-америчке државе бориле за опстанак и право на развој сопствених индустрија и инфраструктуре, у позадини се 1899. године створила United Fruit Company (УФКО), спајањем Кејта и Boston Fruit Company. Са капиталом од 20 милиона долара и утицајем у земљама централне Америке, ова новонастала компанија је кренула у експанзију. Метод експанзије добио је нов назив – метод вертикалне интеграције. Укратко, сам метод вертикалне интеграције може се описати као апсолутни и свеобухватни монопол компаније над свим облицима пословања, почевши од транспорта добара, преко цене радне снаге, па све до односа према држави. Иницијална идеја јесте да се у бар једном сегменту, транспорту или производњи успостави монопол, и онда накнадно разним методама преузму сви остали видови индустрије.

УФКО је у више паралелних процеса системски преузимала, не само производњу и транспорт, већ све аспекте живота држава којим је радила. А радила је све што је хтела да се домогне циља. Експанзија је прво почела куповином постојећих произвођача банана или њиховом интеграцијом у систем УФКО. Идеја је била да се транспортним монополом уцене сви произвођачи на продају својих фарми и успостави монопол производње. Ако би се нека држава одметнула и покушала да својом железницом превезе робу по јефтинијој цени, иста компанија. која је била власник већине лука и бродова, казнила би превозника повећаном ценом бродског превоза и надоместиле разлику. Методе присиле су примењиване и на раднике: сами радници су држани под контролом сиромаштвом, а уместо новцем, који би људи можда и успели да уштеде и оду са плантаже, били су плаћани боновима. У овој затвореној економији за обичног радника није био много избора: или банана или сиромаштво. Народи, регије, па и целе државе враћене су у феудално доба, у вазалном односу према новим господарима – УФКО.

Извор: Wink

Метод коме су се нејаке државице без капитала приклониле био је уговор са великим произвођачима банана о изградњи инфраструктуре и њеним управљањем, као и концесијама на земљиште, и тај метод ће се понављати широм централне Америке. Читајући књигу стичемо утисак да је на крају свака прича мање-више била иста… Држава се одрекла сопствених прихода и инфраструктуре, више није била у могућности да намири своје обавезе, јавни дуг расте и инфраструктурни пројекти се завршавају само у оном обиму који одговара компанијама. Пример осионости компаније јесте да главни град Хондураса, Тегусигалпа, није био повезан железницом, док све регије које су имале плантаже банана јесу.

На врхунцу своје моћи 1930-те године, УФКО је био одговоран за 60% међународног промета бананама, а ривал Standard Fruit за осталих 40%. Поседовали су 1.3 милиона хектара обрадивог земљишта од којег је само 14% било у неком облику обрађено. Поседовали су скоро сву железницу земаља у којима су имали поседе, и преко 100 бродова за превоз банана и друге робе. Али упркос својој моћи и новцу, никада нису успели да се наметну у Мексику и Јамајци. Мексико је као држава имала значајну предност у односу на остале латиноамеричке земље. А то су директна копнена веза за потрошачем (САД) и релативно диверсификовану економију. Како овде нису били применљиви методи монопола, тј. монополске уцене, сви покушаји да се успостави систем сличан претходно поменутим је пропао.

Прича без срећног краја

Но и тако моћна компанија је морала изаћи на крај са низом изазова. Један од изазова су биле објављене студије A Case Study in Economic Imperialism, 1935. године као и Social Aspects of the Banana Industry, 1936. године. Ове студије су уздрмале дотадашње гледиште јавности, указујући на чињеницу да је успостављени систем искључиво од користи компанијама, док се државе и њихови народи налазе у потчињеном колонијалном статусу (књига не образлаже даље детаље о овим студијама, али се у великој мери заснива на њима). Иако су можда ове публикације утицале на профит и углед компаније, први прави већи изазов била је Панамска болест, тј. гљивица која је убијала засаде банане релативно брзо и пустошила читаве плантаже, па и регије. Компанија која је имала велики удео необрађеног земљишта измештала је своју производњу по потреби. Тај процес премештања производње би се изводио релативно брзо, остављајући за собом економску пустош у напуштеним регијама. Економски утицај на напуштене регије је био утолико већи успостављеним монополом и недостатком алтернативних извора прихода и запослења за локална становништва. Други већи изазов била је велика економска криза почетком тридесетих година. Са тржиштем које више није у могућности да троши као и пре, у жељи да смањи утицај кризе на свој профит, фирме су пооштриле своје већ агресивне ставове према радницима као и државама. Ово пооштрење односа је постао нови стандард, и довело до низа размирица између компаније и држава. А ако би се којим случајем неко одважио и супротставио интересима компаније, сами државни чиновници САД би извршили притисак. А мера у којој су били спремни да реагују најбоље показује да су, у сарадњи са Централном обавештајном агенцијом САД, 1954. извршили државни удар сменивши демократски изабрану владу. Даља прича и судбина ових држава је махом слична и добро позната. Ако је све ово било зарад само једне воћке, замислите шта све може да се догоди, рецимо, зарад једног бурета нафте.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. Odličan tekst. Uživao sam čitajući ga i nadam se novim tekstovima autora.

    Свиђа ми се

  2. На жалост ово се може пресликати на било коју земљу до које је дошао западни неоколонијализам. Сведоци смо шта се десило са арапским нафтним земљама, а гледамо и наставак у Јужној Америци.

    Свиђа ми се

  3. На жалост ово се може пресликати на било коју земљу до које је дошао западни неоколонијализам. Сведоци смо шта се десило са арапским нафтним земљама, а гледамо и наставак у Јужној Америци.

    Свиђа ми се

  4. Одличан текст. Данашњи пример у Србији али и целој Европи је вертикална интеграција која почиње успостављањем монопола (дуопола, неколико играча) у малопродаји.

    Свиђа ми се

  5. Sjajan tekst koji ukazuje na standardizovan scenarijo koji se primenjuje u slabo razvijenim zemljama. Zvuci poznato 🙂

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s