Слободан Самарџић: Све се одвија по утврђеном сценарију признања Косова

Разграничење значи фино повлачење граничних линија између две државе, када та граница већ постоји, тј. две државе је међусобно признају. У томе је садржана сва препреденост Вучићеве издаје

Слободан Самарџић (Фото: З. Илић/РАС Србија)

Ми не можемо знати да ли је напис у Франкфуртској ревији (Frankfurter Rundschau) од 23. фебруара „процурео текст” будућег споразума о српском признању сецесије Косова, или је у питању нечасна медијска замка. Али, поуздано знамо да ће прави предложак будућих „преговора” бити моделски управо такав текст, а преговарачке стране биће у прилици да га измене, и то на основу међусобне сагласности, највише до 10%. То ће бити резултат фамозног разграничења, о чему Вучић на идејном плану говори од прошлог лета, а шта Дачић обелодањује као званичну државну политику.

За оне који познају речник међународног права и одговарајућу међудржавну праксу, већ је прошлог лета било јасно куда Вучић смера (вид. мој прилог у овом блогу). Да би оставио привид неког добитка за Србију, после катастрофалног подбацивања у случају Првог бриселског споразума, извукао је из рукава – разграничење. Рачунајући на магловитост тог израза у јавномњењској свести, свој прави наум, са којим су Американци могли да се сложе, представио је као „разграничење Срба и Албанаца”. На том безобалном мору, свако је могао да замишља своје обале, док је и њему и његовим америчким саговорницима било јасно да је реч о разграничењу између „Србије и Косова”. То је сасвим у складу са начелима и обичајима међународног права, под условом да се Косово третира као држава. А међународно право каже: „Прецизно разграничење територије једне државе у односу на другу представља битан елемент мира и поретка.” (С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Сл. гласник, 2006, стр. 346). Дакле, разграничење значи фино повлачење граничних линија између две државе („прецизно”), када та граница већ постоји, тј. две државе је међусобно признају. Циљ ове међудржавне операције јесте да се избегну гранични спорови, а у конкретном случају будући спорови између „Србије и Косова”.

У томе је садржана сва препреденост Вучићеве издаје, велика превара која треба да се покаже тек на крају када се потпише признање сецесије Косова. Данас је у текућем политичком језику још увек у употреби манипулативни сурогат те преваре – разграничење „Срба и Албанаца”.

Дакле, односи између Србије и Косова тумаче се као гранични спор, а не територијални захтев. Наиме, такав захтев Албанаца већ је испуњен кроз три чина: једнострану сецесију Косова, одређени број једностраних признања од стране држава и, најзад, кроз de facto признање сецесије Косова од стране напредњачко-социјалистичке владе испуњењем Првог бриселског споразума. Сада је на реду de iure признање преко новог правно обавезујућег споразума. Оно што до прошлог лета нисмо знали јесте да ће модус de iure признања бити споразум о разграничењу Србије и Косова. Тиме ће се једним ударцем убити две муве: не само да ће Србија правно признати Косово, него ће се штавише те „две државе” мирно разграничити и решити граничне спорове, што Србији још преостаје са Хрватском и Босном и Херцеговином.

У томе је наводни текст споразума од 17 тачака, о чему пише немачки лист, моделски упутан. Модел се строго држи начела међудржавног разграничења, а оно се у конкретном случају односи на међусобно већ признате границе, које сада треба кориговати по етничком принципу и на равне части: колико месних заједница или села са српским становништвом пребацити из Косова на страну Србије, толико месних заједница или села са албанским становништвом из крње Србије пребацити на страну Косова. Косовска Митровица добија „специјални статус” (Sonderstatus), разуме се као обједињени град. (У албанском листу Kosovo Sot, који је донео своју верзију “документа”, помиње се исти статус и за Бујановац, и много тога другог што се не подудара са текстом из Франкфуртске ревије, тако да овај албански извор не бих овде више помињао.) Газиводе и Трепча се приватизују на 99 година под иностраним, тј. западним, власништвом, итд. За сврху овог написа детаљи нису потребни, с обзиром да нас овде занима врста „решења” на коју је званична српска страна пристала прихватајући „разграничење” као модел.

Сада је занимљиво посматрати довијања наших главара, али пре свега нашег генијалисимуса (израз позајмљен из књиге Владимира Војновича Москва 2042). Каже: биће тешко више него у паклу, а мисли на оне метре у покрајини које немамо, а за које је спреман више него да погине. Потом немушто негира аутентичност наводног документа, тврдећи да „нисмо још ни почели да разговарамо”. Али, ако је реч о „разграничењу”, зар је битно да ли је документ те природе лажан или прави. У сваком случају, он неће имати неки свој документ (преговарачку платформу), као што га никада није ни имао. До сада је све папирнато долазило из Брисела, а овог пута ће и Брисел бити успутна станица од Вашингтона.

За разлику од њега, и оних са њим, Албанци имају и своју платформу и свој преговарачку екипу, уредно изабране у њиховој скупштини. Штавише, Х. Тачи, онако непопуларан што је уопште прихватио „разграничење”, сада настоји да у преговарачку платформу убаци и Прешево, Бујановац и Медвеђу као појачану стратегију. Да је спреман да ову намеру доведе до апсурда, Вучић би му парирао захтевом – Скадар плус. Али овако нешто не може се очекивати од неког ко је весело предао пет српских општина у покрајини које су, док се он није појавио као спасилац мира у региону, функционисале у склопу локалне самоуправе Србије.

Вучићу и дружини, између осталог, стално треба стављати до знања да крше Устав и законе ове земље. На месту је чин адвоката Бранка Павловића, који је недавно у Вишем јавном тужилаштву покренуо кривичну пријаву против И. Дачића за саучешће у поступку отцепљења дела територије. Управо је о томе реч. Ми смо сведоци противуставних (не)дела која представљају конкретне акте велеиздаје. То је просто јавна чињеница ма шта појединци приватно мислили о томе. Ако се држава растура у режији једне приватне политике, само јавни отпор може томе да стане на пут. Реч је о великом питању државе, а са тим и о великом питању демократије и владавине права у Србији.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 26. 2. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Чланак г. Самарџића даје поражавајући исход преговора о Косову и Метохији. Нажалост, има доста истине у њему. Оно што може да нас охрабри и донекле смири, јесте да државни врх са председником Вучићем на челу, нема овлашћења да потписује међудржавни споразум без одлуке највишег органа – Скупштине Србије. Иако се садашња већина овог законодавног органа понаша доста неозбиљно, боље рећи безобзирно, према постављеним обавезама доношења одлука, треба очекивати процес „буђења“ када се на дневни ред постави питање будућности Косова и Метохије. Јер, шефови одбора, посланичких група и посланици морају да знају да су појединачно одговорни за доношење одлука противних Уставу Србије. То им се треба стално понављати. Са друге стране, треба рачунати на патриотско понашање већег броја посланика власти и опозиције, када се доносе потребне одлуке за преговарачку екипу. Треба појачати притисак на јавне медије – Јавни Сервис РТС и друге, електронске и писане, да се са пуном одговорношћу и озбиљношћу укључе у разговоре и писања на тему Косова и Метохије. Емисије морају бити квалитетно уређене и вођене, да се не понављају опасне грешке из досадашњих емисија. Грађани морају коначно бити потпуно и јасно обавештени о јавним и тајним досадашњим преговорима о јужној Покрајини. Ваља поменути штетан утицај на јавност у Србији и дијаспори, које су дале неке емисије тзв. Инсајдера на Б-92 пре неколико година о сумњивом трошењу новца из Буџета Србије за помоћ нашем народу на Космету. Да ово нису биле само новинарске „авантуре“, говори податак да су по терену слати људи из државних органа који се налазе на листи потерница државе „Косова“. А власти квазидржаве су их без проблема пуштали да се крећу по задатим одредиштима. По завршетку истраживања, ти људи су поново враћени на листе тражених особа.

    Свиђа ми се

  2. Samo jos jedna stvar moze ovo zaustaviti.
    Zna se i sta, da se ne lazemo
    Za ostalo je na zalost kasno.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s