Свештеник Ненад Илић: Недеља отаца (на Бадњи дан)

Вероватно није случајно што баш манастири на Косову и Метохији чувају као јединствен пример једину паралелу у црквеној уметности Јесејеве лозе – свету Лозу Немањића

Да кроз радосно шуштање сувог храстовог лишћа ипак чујемо на Литургији и прве речи Новог Завета, почетак јеванђеља од Матеја:

„Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса…“ и наставља се дуго и прецизно набрајање јеврејских имена. Каквог смисла има мање-више досадно навођење дуге листе страних имена која ионако не можемо да запамтимо?

Слично искушење имају они који се дохвате читања Старог Завета па налете на дуга, исцрпна набрајања, као да се нађу у каталогу, а таман су се заинтересовали за причу.

Набрајање 42 генерације јеврејског народа, од Авраама преко Давида до Јосифа и Марије, отвара нека од важнијих питања везаних за искуство живота у вери. Однос личног и заједничког, однос прошлог, садашњег и будућег, питање националног…

Чак и они међу нама који се својим вољним и интелектуалним силама дистанцирају од идеологије индивидуализма, подвлачећи разлику између усамљене индивидуе и коренито друштвене личности, у већој или мањој мери начети су тренутно владајућом идеологијом.

Кад на пример помињемо Косово, ми смо склони да рационално процењујемо могуће домете референдума на коме би се српски народ изјаснио да ли ће се одрећи Косова или неће. Чак и црквени људи помињу вољу предака пре свега као песнички додатак дискусији. Није још пронађен начин како би могли у гласање да укључе и Лазара, Милоша, Стефана Лазаревића, Старину Новака, Ђакона Авакума, Његоша, Живојина Мишића…али и неког Милутина, Петра, Јована, Драгослава, Радомира, њихове жене, породице… Није пронађен у политичком животу начин да се они укључе у било какво гласање, али у Цркви повезаност упокојених, нерођених и тренутно живих на земљи постоји од њених почетака, а у јеврејском народи и пре историјских почетака Цркве.

Веза предака и потомака у Цркви се не прекида, а народ у коме се та веза прекида – пропада. Нису све ствари за гласање. Поготово не за гласање само једне генерације која треба надмено да одлучи о свим осталима. О прецима и потомцима. Господе, каква језива и неприродна одговорност!

Где сам ја (пошто ме све тера да мислим ако не искључиво на то ЈА, онда макар пре свега и свих осталих) у односу на моје претке и потомке?

Почетак данашњег читања Јеванђеља води нас кроз четрдесет две генерације. Да бисмо од великог и светог почетка, од праоца највеће вере, Авраама, стигли до Јосифа који ће вером прихватити чудо и јуначки учинити оно што би за неког без вере била само срамота, морали смо да прођемо кроз четрдесет генерација. Није свако од поменутих био велики. Било их је и грешних, малих, промашених. А опет, веза са Христом је успостављена. И цео низ од Христа уназад се освећује, сви остају у смислу и у вечности.

После Христа, логика историје је нешто другачија, али суштински слична.

Низови могу да почну и од светитеља, али се коначно освећују својим крајем. Где год да се ја налазим у том низу, ослањам се на оно свето у својим прецима или макар у бољима међу њима, и с друге стране, надам се у свете потомке који ме могу искупити овако грешног и слабог. И наравно – могу ја својим делима оправдати своје претке у некој мери, и макар мало се приближити бољима међу њима. Као што се Јосиф приближио праоцима, а и многи други из низа доприносили су светлим тренуцима историје свог народа, па и човечанства у целини. Притом, а ово не треба заборавити, Јосиф није родио Исуса. Он га је само пригрлио и љубављу га пратио. Не учествују у низовима предак само они којима је Бог подарио децу. Духовна веза у низовима је повремено и јача.

Везе предака и потомака нису само крвне, оне су и духовне, па и културне…

И ово су само неке од тема које нуди данашњи „досадни“ одломак Јеванђеља. Ако бисмо у Старом Завету пронашли оне који су тамо забележени и сетили се по неког догађаја у коме су учествовали, набрајање би постало све само не досадно. Што више знамо о својим прецима топлији је наш однос према њима. Чак и ако није све у њиховим животима било свето. Памћење је важно. Због будућности у којој због могућих светих потомака можемо бити оправдани и спасени, чак и ако нисмо били баш најпобожнији и савршено успели да искористимо дарове које нам је Бог дао. Само да се од Њега нисмо удаљили и хладноћом затворили пут Његове интервенције. Памћењем чувамо низ, и у низу неке можда слабије претке а можда и саме себе. Слаби смо свако од нас појединачно и зато је важно да се повежемо једни са другима по хоризонтали садашњице, али и по вертикали историје.

Пошто ми хришћани једини знамо будућност, знамо и да са краја историје долази спасење и оправдање свима који су веровали у Христа, свима који су остали отворени за Његову Љубав. Без обзира на то ком низу предака припадају, ком презимену, ком народу. Без обзира да ли ће иза њих доћи светији потомци. Без обзира да ли ће иза њих низ пући и остати само изоловане јединке које тумарају по животу коцкајући се са ништавилом. Али одговорност за прекидање низа, игнорисање упокојених и неповерење у потомке – нисам сигуран ко је спреман да свесно и до краја прихвати. Да не говоримо о пропуштеној шанси да шири и чува љубав у себи.

Сваком појединачно и свима заједно ОН долази. Сви ћемо се наћи у истом догађају – свеопштем васкрсењу! Али да се веза љубави не би покидала, важно је да останемо у вези са прецима и да ту везу сачувамо и за потомке. Сваком прекинутом делу низа прети опасност да залута, да се преда ништавилу, а најпре нама, ако игноришемо стремљење ка васкрсењу оних пре нас и ако баш ми решимо да низ прекинемо, занемарујући Божију вољу.

Вероватно није случајно што баш манастири на Косову и Метохији чувају као јединствен пример једину паралелу у црквеној уметности Јесејеве лозе – свету Лозу Немањића. Неко је са већом сигурношћу знао о нама нешто што смо ми сами почели да заборављамо…

Из књиге „Facebook проповеди и духовни chat“, мало допуњено 🙂

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. У реду, да схватимо ово у духу Божићних празника као враћсње Оца Ненада на прави пут, пре него што је са оним, јер је ето Он у Холандији, заличио на попут оне налик оца угрина, на срећу после деградираног, али још увек нерашчишћеног који је и буквално био сам по себи иако нисам против нових струја па ни ту реч не рабим радо, али библијска је, саблазан сам по себи, прави лдп поп би они рекли. Само, ипак остаје отворено питање – да ли је или није Црква, мислим на синодалце, ево узмимо да су се ови други артемијевци, или како их зову артемити у духу данашњег њуејџ заправо малограђанског етикетирања у неке одељке фиока малограђанских, глобалног села небитно, да би се од њих направило уз пар високопарних речи попут парасинагоге правим секташима, ако и нисам за оно што раде, већ трпљење у оквирима Цркве на шта је ипак и позивао Владика Артемије, а сада опет да се не посећују синодални Храмови, мада ко зна шта је ту прави пут када се све сагледа- да ли је или није дакле, заборавићемо материјални моменат посве, када се због притиска обичног свештенства, ево да заборавимо Високодостојнике као кривце, у праву је Владика Николај да смо као народ криви још од после косовског боја где и после нерешеног исхода није било довољно после да се задржи због Пирове победе чак пре државност, иако и ту претерујемо, тек падом Смедерева и никаквом петвековном турском влашћу, три и по века наиме, Црква изабрала да само декларативно спомиње Косово и Метохију због управо процене да би се на референдуму изгубило преко пола што и ја мислим, и бар да би се завршио коначно морам да додам пошто ми није јасно да није до сада и из Црквених ризница иако сам верно чедо Мајке Цркве и у том смислу, Храм Светог Саве? То би било једино објашњење свега овога. И мислим да би било сврсисходније да ако није још висок морал да се Свештеници са народом шаљу на наше вековне територије, што кажем под пуном одговорношћу, ишао бих да живим доле и заснивам породицу ако се бар стотину хиљада Срба макар кроз пет година за то прикупи, али већ храбрије да се приповеда народу емиграције да се враћа у Отаџбину. Што делује нереално, Богу није. Ако нисмо маловерни. А пре свега грађанима и грађанкама, пре бих рекао браћи и сестрама Српске желим срећан Свети Стефан и да ту земљу нашу и до краја ослободимо, кад дођемо себи.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s