Дана 16. новембра 2018. године у Београду је, у организацији Института за европске студије (ИЕС) и Фондације Ханс Зајдел (Hanns Seidel Stiftung) Биргул Демирташ је одржала предавање под називом ,,Турска спољна политика данас“

Биргул Демирташ (Фото: Filip Stevanovic/Anadolu Agency)

Биргул Демирташ је професорка са ТОББ Универзитета за економију и технологију (TOBB University of Economics and Technology) у Анкари и један је од водећих стручњака који се бави проучавањем турске спољне политике. Реч је о изузетно актуелној и важној теми, како за саму Турску, тако и за балкански регион, али и Европу и свет. Турска данас представља респектабилну војну и економску силу и као таква тражи своју позицију у европским и светским оквирима. Управо је то било кључно питање којим се професорка Демирташ у свом излагању бавила. Нагласивши да је турска спољна политика данас, баш као што је то било и у блиској и далекој прошлости, одраз света који је окружује, Демирташ је најпре указала на неке од најзначајнијих момената у турској спољној политици ХХ века. Након распада некада моћног Османског царства, унутрашње политичке реформе, те бројних ратова, Турска спољна политика се по завршетку Првог светског рата могла најбоље описати чувеном Ататурковом крилатицом ,,Мир у домовини, мир у свету“. Циљ је, дакле, било очување граница турске државе (status quo), с обзиром да је постојао оправдан страх од ревизионизма по том питању. У том контексту, дакле, треба посматрати неке од најзначајнијих производа турске спољне политике тог доба – Балкански пакт из 1934. и Садабад пакт из 1937. године. Кемал Ататурк је започео бројне реформе које су за циљ имале приближавање Турске Европи, односно Западу. Тај процес је професорка Демирташ описала као ,,вестернизацију упркос Западу“, указујући на то да се још тада у западним политичким круговима постављало питање које је актуелно и данас – може ли Турска бити држава која припада западном културном и политичком кругу?

Демирташ је истакла да је крај ХХ и почетак ХХI века био изразито турбулентан не само за Турску, већ и за цео свет. У међународним односима долази до промена – свет се, како професорка истиче, трансформисао од биполарног, преко униполарног до мултиполарног. У таквим околностима регионални актери, попут Турске, добијају на значају. Још током 90-их година ХХ века Турска је показала да жели улогу лидера у региону кроз пројекте попут оснивања Организације за црноморску економску сарадњу (Black Sea Economic Cooperation – BSEC) или усвајањем Акционог плана за мир у Босни (Bosnia Peace Action Plan). Већ у 2010. години Турска је била довољно храбра да, заједно са Бразилом, сачини договор око иранског нуклеарног програма. Договор није прихваћен у УН (пре свега због реакције Сједињених Америчких Држава), али је, напомиње професорка, послао снажну поруку. Турска се такође суочила са променама у поимању сопственог идентитета. Постепено се у Турској прихвата идеја да је њен идентитет вишеструк – она је, дакле, и европска и азијска, и медитеранска и балканска, у крајњој линији и западна и источна држава.

Велике промене су се десиле у самом концепту турске дипломатије. Све више се инсистира на тзв. економској дипломатији, где се економски интереси Турске виде као водич њене спољне политике. Демирташ истиче да су многи успешни турски бизнисмени у иностранству постајали амбасадори, што указује на горе поменути спољнополитички концепт. Такође, треба додати и тзв. парадипломатију – градску дипломатију која подразумева својеврсну глобализацију турске локалне администрације. Професорка је навела пример турског града Бурсе који успешно сарађује са неколико градова у различитим балканским државама. Турска је у ХХI веку уложила много и у повећање свог културног присуства на међународном нивоу. Најпре треба истаћи да је Турска на петом месту по броју амбасада у свету. Она је отворила канцеларије у педесет земаља (од Авганистана до Мозамбика), 56 културних центара (од САД до Судана), почела је да стипендира студенте широм света итд. Посебно је занимљива турска експанзија у области аеротранспорта, коју симболише недавно отварање највећег аеродрома на свету у Истанбулу. Демирташ опажа да је турски председник тај аеродром назвао ,,спомеником победе“. Уз то, треба додати и експанзију турских медијских садржаја, попут играних историјских серија које су постигле огромну популарност управо на нашим просторима.

Професорка Демирташ сматра да се спољна политика Турске у XXI веку може поделити на три етапе:

1. Европеизација у пуној брзини (2002-2005). Током овог периода, интензивирани су преговори о приступању Турске у Европску унију, мада се примећују прве озбиљније несугласице са западним земљама – по питању војне интервенције у Ираку (Турска била против), питање кипарског референдума 2004. године и сл. Такође, у том периоду у неколико важних земаља ЕУ на власт долазе конзервативне партије које постепено на дневни ред стављају питање колико је турски идентитет заиста европски.
2. Политика анулирања проблема са суседним земљама (“Zero problems with neighbours“) (2006-2010). ЕУ постепено губи кредибилитет у очима Турске, те се Турска окреће ка успостављању што је могуће пријатељскијих односа са суседним земљама. Турска је покушала да се ослободи стереотипа да је ,,окружена непријатељским државама“. Та политика је ишла дотле да су направљени помаци у односима са, за Турску, традиционално ,,проблематичним“ просторима попут Јерменије и северног Ирака.
3. Период кризе (2011- … ). Међународне околности се у овом периоду битно мењају, што оставља и снажне последице на турску спољну политику. Од избијања ,,Арапског пролећа“ преко сиријске кризе до украјинске кризе Турска вуче различите спољнополитичке потезе које, по речима професорке Демирташ, некада тешко може разумети и неко ко се деценијама бави проучавањем ове земље.

На крају, професорка је представила резултате истраживања јавног мњења Турске о неким веома занимљивим питањима који се тичу турске спољне политике. Тек 7% Турака сматра да је ЕУ најважнији партнер Турске, а као најбољег пријатеља своје земље означили су Азербејџан (59%), те далеко иза тога Русију (4%), Северни Кипар (3,7%), а чак 22,5% Турака мисли да њихова држава ни нема пријатеље. Као највећу претњу за своју земљу Турци означавају САД (60%), Израел (54%), ЕУ (26%), те Русију (12%). Иако би 55% Турака подржало чланство Турске у ЕУ, чак 72% њих сматра да Турска ипак неће бити члан ЕУ. Томе у прилог иде и податак да 64% Турака сматра да ЕУ блокира турски евроинтеграциони процес, а од тога 60% њих разлог томе види у религијским и идентитетским разликама.

Рајко Петровић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Биргул Демирташ, ИЕС, Рајко Петровић, Турска