Драган Милашиновић: Српски Мефисто и косовске поруке из Сава центра

Објавом пораза своје косовске политике на Главном одбору СНС-а Вучић не прави отклон од намераване издаје, већ се прилагођава новим околностима, прегрупише снаге и креће другим путем, али ка истом циљу

Фото: Бета

Ни сав гламур, у бесне тоалете и скупа одела упарађених лажних доктора и правих локалних моћника, њих преко шест стотина, ни сво бљештавило Сава-центра, ни све ружичасте и срећне камере ријалити-Србије, нису могле сакрити кукавност тог испразног скупа. Главног одбора СНС-а. Вођа им је, уроњен у своје апокалиптичне визије, опет кукао. А они су плакали, молили или ћутали а климали.

„Моја косовска политика доживела је пораз“ – јечао је вођа, председник Србије, као на опелу, не кривећи за тај пораз ни себе ни њих, који врше власт, већ некакву њему (па ваљда и њима) страну гомилу која, замислите, не воли да живи, већ да плаче, а коју он назваше „Србима“.

„Та моја политика да Србија доста тога сачува на Косову је доживела пораз. Срби воле да изгубе све. Више воле да плачу над нечим што остане далеко него да имају нешто у рукама” [1], поручио је вођа својим одабраним следбеницима и додао:  „прву рунду добила је Србија плакања, а не Србија која побеђује”[2].

Чак и ако занемаримо очигледан презир и мржњу којима су натопљене, његове испразне фразе шаљу нам неке опасне поруке које ваља мало разложити.

Пре свега, ове његове речи говоре да Вучић себе увелико види као господара Србије. Да ли сте икада чули, у било којој демократској земљи, да председник  државе, владе, странке или било које политичке институције изађе и призна „Моја политика је доживела пораз” а да не поднесе оставку као морални чин?! То је, у демократским друштвима, неспојиво са здравим разумом. То је могуће само у отвореним диктатурама или тамо где се на престо долази наслеђем. А Вучић није ни краљ, ни цар.

Уместо да се запита зашто његове болесне идеје о Космету, упркос медијској тортури и коришћењу најпрљавијих манипулативних метода не прихвата чак 80 одсто грађана Србије, (и то према истраживањима његових агенција), уместо да своју политику коригује и усклади са интересима и ставом свог народа и своје Цркве, он по ко зна који пут вређа српски народ и најављује некакву „другу рунду” у којој ће се он борити „иако је све изгубљено”. Логично је, онда, да га запитамо зашто се бори, ако му је већ јасно да огромна већина грађана Србије његову „борбу” види као издају, превару и кршење председничке заклетве? А поготово, ако је већ „све изгубљено”?

У нормалном свету политичар на челу нечега (од странке до државе), чија је политика „поражена” има само две могућности: да „поражену политику“ коригује у складу са вољом већине или, ако је принципијелан, да се повуче и за своје ставове бори као опозиција или као фракција (ако се ради о странци). Зашто онда Вучић једноставно не врати мандат већинској „плачљивој Србији” и не распише нове изборе, већ најављује „другу рунду” за политику која је, како сам каже, доживела пораз? И у колико рунди народ треба да порази ту „политику” да би се од ње, најзад, одустало?

Одговор на питање за кога се Вучић бори може бити само један. Бори се за интересе својих налогодаваца који су га довели на власт и ту га одржавају. Који су то платили новцем или подршком. Бори се за англо-саксонске тајне службе, за Сороша, за Арапе којима продаје земљу и воду, за свој „Београд на води”, за геј лоби …

За то се бори и то је њему „победничка” Србија. Та његова Србија не препознаје Космет као свој део, нити Цркву као своју цивилизацијску водиљу. То није Србија Православља и Светосавља, већ Србија секти и сатанизма. Србија тајкуна, а не Србија домаћина. Србија десеточасовног радног времена, бедних надница и радника који на радном месту гину зато „што се то дешава” а не зато што је послодавац направио пропуст. Србија која у бесцење распродаје све материјално и духовно што су наши преци вековима стицали, рачунајући и личну слободу. Јер, Србин данас није слободан човек већ роб разузданих банака, бездушних послодаваца и дрских извршитеља, које брани апарат корумпиране државе. Само они су „победници”, само они данас не плачу и само њима не треба Косово. Нама, осталима, „плачљивој Србији”, како нас назва председник свих грађана, треба. Јер Косово је наше. И није на продају, нити за размену са нашим душманима.

Да ли је Вучић то схватио и прихватио у тренутку када је упарађеној гомили без идентитета, у Сава-центру, обзнанио да је његова косовска политика доживела пораз? Не, наравно. Његова објава била је само спин, који му је послужио да за предстојеће „ништа” оптужи нас своје политичке неистомишљенике, који нисмо хтели његово „нешто”, иако нам никада није обзнанио шта то „нешто” заправо представља. Али, он у пракси не мисли да мења своју политику коју је назвао „пораженом”. Јер, практично у тренутку док је он у Београду причао о „поразу” и проклињао Нас, „плачљиву Србију”, његов алтер-его, Хрватица на челу српске владе, Ана Брнабић, на заседању Генералне скупштине УН говорила је о Косову ни једном речју не поменувши Резолуцију 1244., документ Савета безбедности који Србији гарантује суверенитет над њеном јужном покрајином. Уместо ње то је учинио Сергеј Лавров. Такође, жена у мушкој одећи у свом обраћању највишем телу ОУН ни једном речју није се захвалила земљама које до сада нису признале Косово, кршећи тако уобичајену дипломатску праксу.

Дакле, из њеног наступа јасно је да Вучић и даље нема намеру да се бори за суверенитет Србије над Косметом, на шта га обавезује Устав, закони и председничка заклетва, већ да његова политика остаје „борба” за „нешто” што нико не зна шта је сем њега, Тачија и изгледа Тонија Блера, који то „знање” наплаћује од српске државе 150.000 долара месечно(3)[3]. Управо он, Тони Блер, човек који је Косово у крви отео, сада по Вучићевој „наруџби” у светским престоницама заговара пакет „разграничења”, који Шиптарима треба да обезбеди столицу у УН, а Србији оно „нешто”.

Отуда, Вучићевим речима о поразу његове косовске политике не треба придавати значај које би имале да их је изрекао било који други политичар у Европи. Из излагања које је поднео Главном одбору своје странке види се да он и не помишља на прихватање било каквог вида одговорности, што је његова (и њихова) политика према најважнијем српском државном питању „доживела пораз”. Њега речи и обећања сопственом народу, а посебно подређенима, одавно не обавезују, нити спутавају, већ га инспиришу на нове лажи. Изнова и изнова. Зато он уместо своје одговорности нуди хајку на некакву „плачљиву Србију” која обитава у његовим болесним халуцинацијама које покушава да народу прода као државничке визије. Али, он није државник. Он је јефтини политикант. Државнику је политика оруђе, политиканту циљ који оправдава средство. Државник има визију циља, политикант има визије за сваку прилику, безброј њих које избацује како му кад затреба.

Зато у Вучићеве визије могу веровати само они који су за то плаћени, попут  тих 600. упарађених бескичмењака у Сава-центру, крпеља на националном ткиву српског народа, који климају, плачу и гласају по потреби вођиних „визија”. Они су са Косметом давно раскрстили и сада се боре са квадратима, аутомобилима и скупим летовалиштима. Никоме од њих није ни пало на памет да запита себе или вођу зашто је његова косовска политика „доживела пораз”? И које могу бити последице? Њих су, онако напирлитане, мучиле друге бриге и важнија питања. Рецимо, хоће ли Вођа напустити чело странке као што је шушнуо, бесан због оних пулена који већ отворено причају како ће му ”однети паре” и добити функцију. “Шта после Вучића”, за њих је било много битније питање од оног ”шта после Косова”?!

Али, благо њима, вођа није отишао. Није ни намераво. Опет их је само мало плашио. Своје недоучене докторе и вицкасте магистре а ла „Мегатренд Мића”. Неће их он тек тако оставити. Када их није оставио због чл.6, чл.111 и чл.115 Устава Србије које отворено крши што као председник државе остаје и председник странке, неће их ваљда оставити због пар страначких функционера којима су се мало откачили језици. Ко да кличе његовим визијама? Ко да клима, плаче и гласа? Додуше, рекао им је зашто је љут и некима, нека се сами препознају, отворено припретио:

„Имамо високе функционере странке, који са директорима јавних предузећа, и то уопште нећу да кријем од јавности, разговарају да ‘морају ускоро да дођу промене у Влади Србије и кажу: Однећу ја Вучићу паре, па ћу тако да га купим, да ми обезбеди да постанем министар одбране или не знам чега другог. Ајд’ да видим, дођите, донесите паре, па да видим шта ћете да браните – министарство или решетке у затвору“[4] –  поручио је разбеснели вођа и додао – „Кад год се неко позове на мене и тражи нешто да је потребно за СНС, отерајте га у мајчину…”[5]

Мало простачки, али вођа најбоље зна који језик говори ријалити-Србија којој је послао ову поруку. У мајчину, него шта! У решетке, него како! Па, писни, мајчин сине, да некоме дајеш паре. И како их дајеш, ако их не примаш? Уосталом, зна се – они који су језик превише плазили, никада нису добро пролазили…

Али, пазите, рекао је: „високи функционери”! Ђаво је, дакле, однео шалу. Пре или после неко ће се досетити да пита ко је бирао те функционере? И како? Узгред, те приче о „онима који носе паре” трају већ годинама. Пун их је интернет. Откуд баш сада тако тврда реакција…?

И какве то има везе са објављеним поразом Вучићеве косовске политике? Има. Зове се техника „преусмеравања пажње”, а Вучић се њоме поштапа буквално при сваком наступу. Када оголимо, на тој техници се заснива његово трајање. Стална збрка битног и небитног, замена теза, мале полуистине у функцији велике неистине. То је смисао његовог политиканства.

Али, одрицање од Космета, јер о томе је реч,  превише је сложен процес да се маскира на такав начин. Превише је црног и црвеног да би се виделе лажне беле нијансе Вучићевих подвала. Чврсти став Цркве је преломио, па су му западни ментори продужили рокове који су истицали,  и обећали му бољу логистику, но то не мења ништа у основном циљу – Косово мора бити предато. Зато се не треба заваравати. Објавом пораза своје косовске политике на Главном одбору СНС-а Вучић не прави отклон од намераване издаје, већ се прилагођава новим околностима, прегрупише снаге и креће другим путем, али ка истом циљу. Како ће тај пут изгледати можда нам показују говор Ане Брнабић у УН и Тачијев кратки излет на Газиводе, као путокази непосредне будућности.

Јер, нити је Ана Брнабић случајно заборавила да помене „Резолуцију 1244” у Њујорку, нити је Тачи случајно „пожелео да прошета у природи” баш на Газиводама. Оно што спаја ова два догађаја у времену и простору јесте Александар Вучић на Главном одбору своје странке, дана 24.09.2018! Оно што их раздваја то смо МИ, по председнику „плачљива Србија”, спремна да чистотом своје сузе и снагом своје православне и светосавске вере, брани и одбрани српско Косово и Метохију.

Како га бранили, тако нам Бог помогао!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Аналитички форум, 2. 10. 2018)


[1] http://www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-na-glavnom-odboru-sns-a

[2] Исто

[3] http://www.nspm.rs/hronika/vuk-jeremic-o-razgranicenju-u-ime-srbije-pregovara-toni-bler-za-150.000-dolara-mesecno-deo-plana-stolica-kosovu-u-un-brnabic-u-svom-govoru-u-un-nije-pomenula-ni-rezoluciju-1244-ni-formiranje-bsk-ni-srpsko-kulturno-nasledje-na-kim.html

[4] http://mondo.rs/a1134366/Info/Srbija/Vucic-glavni-odbor-SNS.html

[5] Исто

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s