Слободан Антонић: Још један бошњачки захтев за укидање Републике Српске

Свакако бисмо се сви боље осећали ако бисмо знали да су власт и опозиција у Српској постигли чврсти консензус: шта год да избори покажу, Република Српска ничим не сме бити угрожена

Слободан Антонић (Извор: Википедија)

Ових дана распламсала се полемика између двојице професора – Ненада Кецмановића и Сенадина Лавића (овдеовдеовде и овде).

„Оно што се назива ентитет Република Српска“, тврди Лавић, „у ствари је дјело геноцида, а цивилизирани свијет никада неће признати дјело геноцида као самосталну државу“.

„Не спорим (босанским муслиманима) право да буду шта хоће“, одговара професор Кецмановић, „али под условом да то исто дозволе и Србима у Српској – и да не умишљају да је цијела БиХ само њихова!“.

Али, уз Лавића, још један наставник сарајевског Факултета политичких наука истакао се, недавно, својим радикалним ставовима. Реч је о Суаду Куртћехајићу, професору на предметима Политички систем БиХ и Основи права (биографија овде).

Овај професор је члан новопазарске тзв. Бошњачке академије науке и уметности (овде), председник „Форума бошњачких интелектуалаца“ – познатог по захтеву да БиХ треба да добије излаз на Боку Которску преко Суторине; овде), и носилац листе Странке за БиХ за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ (кантони Сарајево и Горажде; овде).

Подсетићу да је Куртћехајићеву Странку за БиХ основао 1996. Харис Силајџић, који је, деценију доцније, успео да постане бошњачки члан Председништва БиХ (2006-2010). У то време странка је имала и посланички клуб у доњем дому скупштине БиХ (овде). Но, данас је ова странка спала на три посланика у доњем дому ефбиха (овде), и без заступника је у скупштини БиХ (овде).

Иако одувек унитаристичка, а сада суочена с губитком утицаја, ова партија као да се радикализовала.  „Пресуђени геноцид у Сребреници довољан је правни основ за укидање Републике Српске“, тврди, тако, Куртћехајић (овде). „Сваки међународни уговор подлеже оспоравању према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора“, цени овај професор, а Дејтонски уговор је, по њему, у тренутку склапања био „супротан императивној норми опћемеђународног права“, као „норми коју је прихватила и признала читава међународна заједница и од које није допуштено никакво одступање“.

Наиме, објашњава Куртћехајић, пресудом о геноциду Република Српска и Дејтонски споразум фактички више немају легитимитет. Држава БиХ само треба да се обрати међународној заједници са захтевом да се укине Дејтон, па ће РС која је одговорна за геноцид једноставно нестати – мисли Куртћехајић (исто).

У међувремену, саветује овај професор, „треба отићи у Стразбур и укинути и назив Република Српска, пошто се противи одредби да су Бошњаци, Срби и Хрвати равноправни како на читавом БиХ простору, тако и у оквиру ентитета“ (исто).

Овако маштовите идеје, ценим, може пропагирати или онај ко има сасвим магловита знања о међународном праву и политици, или неко ко просто заводи публику причама за које и он сам зна да од њих нема ништа.

Немачка је, хајде да узмем тај пример, признала геноцид (холокауст) над Јеврејима. Али, ко озбиљан мисли да је то довољан основ да се Немачка укине као држава?

Или, рецимо, за челнике много мање и слабије државе каква је Хрватска судски је утврђено да су учествовали у „удруженом злочиначком подухвату с циљем етничког чишћења делова БиХ“ (овде) – али, не сећам се да је ико тражио да се Хрватска укине.

(Истина, Хрватска би требало да одговара за продужени геноцид 1941-1995; али, чак и ако би неки међународни суд потврдио кривицу ове жалосне државе, то ипак – без обзира на наше личне жеље – не би било довољно да она нестане.)

Још мање линија „ратни злочини – геноцид – укидање државе“ вреди за Републику Српску. Она нити признаје квалификацију „геноцид“ за Сребреницу, нити ју је било која међународна инстанца означила као „геноцидну творевину“, нити се међународни споразум попут Дејтона може тек тако поништити.

Да подсетим, гаранти Дејтона су чланови Већа за спровођење мира: САД, Русија, Јапан, Канада, Француска, Италија, Немачка, Британија, ЕУ и Организација Исламске сарадње. И сада ће овим земљама Суад Куртћехајић „објаснити“ да оне, „због међународног права“, морају да укину Дејтон и Републику Српску?

Но, није проблем Куртћехајић већ део вашингтонске администрације који непрекидно сања да БиХ учини „функционалном државом“ тако што ће укинути Републику Српску (овде). Наравно, иза ове атлантистичке идеје стоји традиционална русофобија, будући да се Срби као такви препознају као проруски елемент. Сетимо се само шта је о нама рекао главнокомандујући НАТО и војске САД у Европи, генерал Кертис Скапароти (снимак овде).

Скапароти је мислио на Србе генерално, али не треба се заваравати да вашингтонски јастербови нису уочили како је, „за разлику од Вучића, кога виђамо са Макроном, Меркеловом или Бајденом, Додик спалио своје мостове са западним глобалистичким елитама“ (овде). Зар ће то друштво збиља Српску тек тако оставити на миру?

Управо у тренутку док је Куртћехајић излагао своју платформу о укидању Српске, између власти и опозиције у РС распламсавала се најстрашнија борба. Један опозиционар је своју противкандидаткињу за место председника Српске оптужио да је „усташка унука“ чији је деда „сатирао и палио српска села око Дервенте, а ујак био борац ХВО“, те да она „хоће да сакрије своје усташтво ћутећи о њему“ (овде).

С друге пак стране имамо да је један кандидат из власти поручио свом опозиционом опоненту „да се престане за*ебавати, да се он не би за*ебавао с њим“ (овде).

Е па лепо. Док се Републици Српској ко зна шта спрема, ми се тучемо око тога ко ће у Бањој Луци бити први.

„А што да се мало и не потучемо“, рече ми један пријатељ. „Није све тако црно – ено, главни лобиста за Српску добио место у Трамповој администрацији“ (види овде).

„Па да“, рекох, „али не у одељењу за спољну политику, већ за здравље и социјалне услуге“. Мислим, добро је и то, али тешко да ће, с нашим усијаним главама, баш то сачувати Српску.

Можда и није све тако страшно, али свакако бисмо се сви боље осећали ако бисмо знали да су власт и опозиција у Српској постигли чврсти консензус: шта год да избори покажу, Република Српска ничим не сме бити угрожена.

Да ли се такво очекивање подразумева? Можда. Али једна заједничка декларација на ту тему свакако не би била на одмет. Чисто да забринуте умири, а душмане одврати.

Или су, ипак, страначки ровови између нас превише дубоки?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 28. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Професоре, па зар су икад стране гаранције биле гарант за било шта српско? Да ли постоји нека гаранција Америке или Велике Британије дата било коме, било кад, која је трајала дуже од временски ограничених интереса тих империјалиста? Право служи само зато да легализује онога ко је басправно дошао на власт и отео нешто. Док изгледа као демократска тековина, свима добро. Кад се оголи и дође до суштине, служи искључиво као покриће да се нескривено настави исто. Тако је и са међународним правом.
    Зашто би неко организовао тај назови суд у Хагу, а да га не искористи за своје даље политичке одлуке? Битно је само навести нешто као покриће. Било шта, смисленост тога је неважна. Важна је само представа законитости да би се спровело разбојништво.
    Срби треба да траже савезнике, а не да се уздају у уговоре са својим душманима. Наравно, и савези се дефинишу правно, али су они ипак ствар интереса. Зато треба имати исти интерес са оним са којима улазиш у савез. То бар није проблем са Русима. Наши су интереси подударни.

    Свиђа ми се

  2. Типична с р п с к а игра ж е љ а и р е а л н о с т и- до (само)уништења; полагање с в е г а на нешто чега н е м а: флоскула м е ђ у н а р о д н о право, те, одатле, прављење п а р а л е л а на нивоу п р а з н о г: елементарно (не)увиђање геополитичности; давање с м и с л а разним уговорима и споразумима, те
    в ј е р а у практиковање истих….; и увијек
    у с л о в љ а в а ј у ћ е виђење с в о г а- типично Кецмановић (овдје, а и, иначе, сваки Србин свугдје), те, тако: „Не спорим (босанским муслиманима) да буду шта хоће, али под условом да то исто дозволе и Србима у
    Српској“!!! Типично српско- да о н и (било КО!)
    дозволи…, ни грама к а т е г о р и ч к и сопственог ЈЕСАМ…
    ДОБРЕ ИЛУЗИЈЕ Антонићеве ( као и оно ономе у Приштину: : „… поштовани колега…“, а онај се
    с п о ш т о в а њ е м смије), али и најбољи показатељ да Антонић ј е с т Србин. „Половицу смо вас поклали, а ти и даље ‘брате'“, с правом Павелић Стојадиновићу тамо некад у Мадриду, а по грљењу и љубљењу
    милог Анте од стране Милана; или, пак, Несрећа Тома Дипломац: ручерда латину Јосиповићу око врата, пољубац у језуитско лице, а овај, касније: и дезинсекцију и дератизацију….

    Антонићу, ништа од (добрих) жеља, већ јасно, гласно и дјелом: ено нам Русије, мислимо ли
    опстати (а и ту смо, изгледно је, све упрскали, јер ми, једини!, љубимо неутралност и несврстаност на нивоу да се Власи не досјете
    …)..
    Гледам Невољу Додика у Сочију: ма, каква “ Формула 1″, но: „само да ме прими, да се то сними, да ме п о д р ж и на изборима…“
    А и Њему више мука, те: није га п о д р ж а о, већ му п о ж е л и о срећу… Хвала Му!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s