Романови: Сто година страдања руске царске породице

Зоран Буљугић је у свом излагању указао на силе и чиниоце који су учинили могућим убиство царске породице. Иван Пајовић је указао на то да је цару Николају, током читаве владавине, пред очима лебдела могућност страдалништва и да јој је он храбро корачао у сусрет

Поводом стогодишњице убиства руске царске породице Романов, 17. јула 1917. године, у Београду је одржано комеморативно предавање у организацији Института Рајс. Предавање је одржано у просторијама Задужбине Здравка В. Гојковића, установи познатој као домаћину окупљања значајна за културни живот у Београду.

На почетку скупа дует и дуо „Савинија“ (Милена и Јелица Стоиљковић) музички састав који изводи традиционалну српску, православну и руску музику, отпевао је руску царску химну. И на овај начин одата је пошта страдалништву царске породице.

Госте и представника Задужбине Здравка Гојковића, која је била домаћим предавања, књижевника Зорана Марчету поздравио је у име Института Рајс Милош Милојевић. Он је, осим тога представио и говорнике.

Двојица говорника, чија су излагања била у средишту јучерашњег предавања били су Иван Пајовић, професор економије и гостујући предавач на Универзитету у Нижњем Новгороду у Русији и публициста и Зоран Буљугић, филолог, професор руског језика, преводилац и публициста. Два говора имала су различито тежиште – Зоран Буљугић је у свом излагању указао на силе и чиниоце који су, током дугог трајања и непосредно у 20. веку, учинили могућим свргавање монархије у Русији и убиство царске породице. С друге стране, Иван Пајовић је, у психотеолошком излагању, указао на то да је цару Николају, током читаве владавине, пред очима лебдела могућност страдалништва и да је он храбро корачао у сусрет испуњењу те могућности.

Зоран Буљугић је своје излагање отпочео речима да је трагично убиство цара Николаја означило велику прекретницу у историји Русије па и света, пошто је тада „срушена једна монархија“, „срушен идеал царске власти односно срушено је самодржавље“.

Зоран Буљугић (Извор: Њуз фронт/Јутјуб)

Буљугић је указао да иза свих сазнања која имамо о цару Николају постоји једна „метафизичка суштина која се скрива иза историјских догађаја“. „Та суштина је“, појаснио је Буљугић, „у идеји монархије коју је Русија баштинила од Византије“. Тој древној идеји царске власти, наставио је Буљугић, хришћанство ће подарити ново значење –„то је слика небеског, новог Јерусалима који треба да дође“, па је царство стога „слика и прилика будућег [небеског] царства које треба да дође“. У Русији је, према Буљугићевим речима, у складу са овом древном ромејском идеологијом, створено уверење како је Москва, око које су се објединиле руске земље постала „Трећи Рим“, односно да је она наставак оног другог Рима који је пао под Турке. Та идеја, разјаснио је, у првом тренутку није имала „оптимистичко значење“ већ „апокалиптично, које је указивало на нестанак оваквог света“. Буљугић је провокативно указао да су неке апокалиптичне идеје, попут хилијазма, имале великог утицаја у формирању руске националне свести, па чак и у изазивању револуционарних догађаја са почетка 20. века.

Ова идеологија царске власти, рекао је Буљугић, имала је огромног утицаја на руску историју. Навео је размишљање руског мислиоца Леонтјева према коме је, за разлику од многих других народа, цар био средишњи ауторитет у животу и схватању света појединаца. Према Буљугићевом суду црквене и потоње државне реформе, прво патријарха Никона из половине 17. века а онда и Петра I „Великог“ нарушиле су утемељење ове идеологије. Реформа Петра I створиле су, према Буљугићевим речима, „културно-цивилизацијски раскол у друштву“. „Он је потезом гумице избрисао оно што је Русија седам–осам векова стварала, тај руски византинизам, руску културу и цивилизацију“, подвукао је. Са тим реформама у Русију су продрле и западне идеје које су покренуле промене које су водиле и револуционарним дешавањима на почетку 20. века. „Петар I је покренуо секуларизацију одозго и револуцију одозго, и била је то заправо прва револуција која је потрајала и у неким облицима траје до данас“, потцртао је Буљугић.

Један од реформских потеза царева из тог доба је била увођење кметства по узору на западноевропска друштвена уређења. Наиме, „крепосно право“ којим су сељаци били везани за земљу, уведено у Петрово доба, према Буљугићевом појашњењу, створило је огромни социјални, аграрни проблем који је вишеструко оптерећивао Русију. И поред тога што је кметство укинуто 1861. аграрно питање, наставио је Буљугић, представљало је тешки друштвени проблем Русије све до доба Николаја II.

Важно је, подвукао је Буљугић, ово достигнуће – разрешење аграрног питања – приписати Николају II, што се често занемарује. То достигнуће једно је од многих у сфери привреде, културе и друштва у време последњег руског цара током кога је Русија доживела огроман скок. На пример, „Русија је постала пета индустријска земља и први извозник жита на свету“, истакао је из мора сличних примера Буљугић.

Међутим, Буљугић је истакао да се културне и цивилизацијске последице Петрових реформи нису разрешиле ни у сјајном добу Николаја II. Наиме, како је рекао, постојала је снажна подвојеност, као и кроз цео 19. век, између елите и народа. У елитном слоју су се стога појавиле и западне политичке идеје, међу њима либерализам и револуционарно-демократске идеје. „Западне идеје су допринеле стварању такозваних револуционара демократа, најпре је то било једно сумануто одушевљење Хегелом, а онда иза Хегела је стигао и Маркс, па су се појавили и први марксисти са Плехановом и на крају и Лењин са његовом социјалдемократском партијом која је све време радила на рушењу властите државе и прижељкивала рат како би могла да збаци постојећи поредак“, разјаснио је генезу ових политичких идеја Буљугић. Према Буљугићевом објашњењу, Николај II је био суочен са опозицијом са две стране друштвеног и политичког спектра. С једне стране је то била опозиција из владајућег, аристократског слоја, а са друге стране су били револуционари демократе. И једна и друга страна, што је извесни парадокс на који је указао Буљугић, су се противиле постепеним реформама.

Света царска породица Романов

Буљугић је указао и на спољнополитички фактор који је водио ка револуционарном преврату. С једне стране, према његовим речима, то су били немачки интереси (чувени пломбирани вагон који је Лењина довео из Цириха до Петрограда). Међутим, као нешто што се обично занемарује, указао је на утицај Велике Британије. „[Она] је настојала да Русију елиминише као свог конкурента“, навео је Буљугић и истакао да је британски циљ било овладавање великим централних евроазијским простором. „Британија је уложила велики новац у рушење цара Николаја, јер је њен циљ био да изазове Први светски рат тако што ће сукобити Немачку и Русију, након чега би обе биле губитници“, подвукао је Буљугић.

Буљугић је навео да је енглеска обавештајна служба имала велику улогу у омогућавању преврата. Наиме, она је „заврбовала многе људе из његовог [царевог, прим. ММ] окружења“, пошто је „њима био циљ да се затру Романови и да се изазове револуција, да се доведе једна пробританска, масонска влада, како би се дочепали власти у Русији и њених богатстава“. Пљачка тих богатстава, према Буљугићевим речима је била беспризорна. То је, како је рекао, био један од разлога зашто Британија, на захтев Привремене владе и самог цара, није пружила азил царској породици. „Енглези су то одбили и то указује да је циљ британске политике био да се цела царска породица Романових побије“, подвукао је Буљугић. Буљугић је навео да је општи циљ те политике било исцрпљивање Русије у што дужем грађанском рату и њено тотално девастирање.

„Проблем Русије који је довео до краја породице Романов је цивилизацијски проблем, проблем културног идентитета који деле народи на Истоку“, закључио је Буљугић, „који су с једне стране усвојили западну културу, али им она не доликују, па се стога налазе у извесном стању културне шизофреније“.

Иван Пајовић је на почетку свог излагања указао како је важно говорити о несрећном догађају који се, пре равно сто година, десио у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу. Пајовић је указао да се у промишљању овог догађаја питао да ли је сам цар наслућивао могућност свог трагичног краја и како се са таквим слутњама носио.

Пајовић је указао на приповест забележену на Далеком истоку, када је млади царевић био на пропутовању по источним земљама 1890. године. Том приликом је царевић, потоњи цар Николај, упућен да треба да посети у Кјоту старца за кога се веровало да је видовит. Приликом ове посете, царевић је говорио са старцем Таракутом, који је указао да ће у самом Јапану доживети напад који ће преживети али да га на крају ипак чека несрећна судбина. Пајовић је указао да је Таракуто, у слаткоречивом источњачком стилу, рекао: „Опасност лебди над твојом главом али смрт ће одступити, јер штап ће бити јачи од мача и штап ће засијати бљеском“. Тај инцидент се заиста убрзо и десио пошто је током једне процесије цар нападнут мачем, добио је ударац у главу али га је од тежег исхода спасао сапутник, грчки принц Ђорђе, који је нападачев мач одбио бамбусовим штапом – као и „велике туге и потреси очекују тебе и твоју земљу, два су венца суђени теби и твојој земљи, земаљски и небески, блиста камење на круни твојој али ће земаљска слава проћи […] и блесник небеског венца сијаће у векове; ти ћеш се борити за добро свих и сви ће бити против тебе, оружје твоје против злобе биће кротост, против увреда праштање; видим огњене језике над главом твојом и твоје породице, то је посвећење“.

Иван Пајовић (Извор: Њуз фронт/Јутјуб)

Пајовић је подсетио да је трагедија која се десила приликом крунисања цара Николаја указивала да његова владавина неће тећи без патње и великих искушења. Пајовић је навео и низ других знамења која су указивала на трагичан смрт цара Николаја: пророштво монаха Авеља из 1801. године („трновом круном замениће круну царску, издан биће од народа свога, као некад син Божији, искупитељ биће“), пророштво светог Серафима Саровског, блажене Паше („када дођу последњи крвави моменти, ти ћеш моћи да побегнеш за границу, али ће онда Русија пропасти, а ако останеш пашћеш жртвом али ће Русија опстати“) и друга.

Пајовић је разјаснио да је уобичајено уверење како је смакнуће царске породице уследило пошто је постојала опасност да их адмирал Колчак ослободи из заточеништва – у ствари заблуда. Наиме, према његовим речима, никаквог покушаја ослобођења није било а егзекутор, Јуровски, био је ликвидатор атентаторке на Лењина, Фани Каплан, и био је наменски послат из Москве да обави монструозна убиства.

После излагања уследила је краћа дискусија.

Милош Милојевић

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s