Андреас Ернст: Србија и Косово сами да одлуче хоће ли применити идеју о размени територија

Део косовског проблема је што је Запад одувек сматрао Србију и Косово неспособним да се сами договоре, пише Андреас Ернст, одлични познавалац Балкана, за Ноје цирхер цајтунг. И предлаже – размену територија

Циљ нове серије разговора Београда и Приштине у Берлину јесте „међународноправни обавезујући уговор који регулише однос две стране“, пише Андреас Ернст за швајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг.

Аутор описује ситуацију последњих година и подсећа да је 2013. дошло до првог већег успеха: „Вучић и Тачи су се сложили око две тачке: Север Косова, насељен Србима, који се дотле отимао јурисдикцији Приштине, требало је да се интегрише. А зато би српске општине требало да формирају заједницу са делимичном аутономијом. Пет година касније, споразум није спроведен у дело. Приштина није ни почела са озбиљним припремама за стварање заједнице српских општина. А иако су власти на Северном Косову сада на папиру подређене Приштини, регион и даље води самосталан живот који се равна према Србији.“

„Европској унији је потребна нова преговарачка метода. Она се мора разликовати од поступка којем су западне силе прибегле на путу ка независности Косова. Оно што се тада – између фебруара и септембра 2006. – дешавало под вођством бившег финског председника Мартија Ахтисарија нису били прави преговори између Приштине и Београда. Питање статуса су већ пре тога решили кабинети САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије. Решење се звало надзирана независност.

Њен архитекта Ахтисари био је и вођа преговора. Његови разговори су имали сврху да одлуку ’продају’ обојим странама. Приштина је после извесног оклевања ушла у трговину, јер је на Ахтисаријевом пакету писало: независност. А Београд је због тога трговину – одбио. На питање: зашто две стране нису пуштене да саме нашу решење, британски амбасадор у Приштини је 2007. одговорио да оне још нису зреле да саме нађу решење.“

Андреас Ернст сматра да британски амбасадор на две стране није гледао као на политичке субјекте који имају територијални конфликт, већ је у њима видео или жртву туђег насиља (пре свега Косоваре) или сопствене националистичке заслепљености (пре свега Србе). Због те перспективе сукобљених страна као несамосталних, неспособних да саме делају, није им било омогућено да саме воде преговарачки процес.

„Уместо тога, утврђени су ’објективни интереси’ и једних и других и на основу тога је конструисан Ахтисаријев план.“ Поменуте западне земље су сматрале да је „неувиђавним субјектима најбоље наметнути начин да дођу до своје среће“. Тако је, пише Ернст, створен Устав „који нису хтели ни Косовари (…) ни Срби (…)“.

Аутор сматра да су „сами Косовари и Срби ти који у рукама држе кључ своје будућности. Циљ мора бити споразум који отвара пут међусобном признању, и тиме приступ Косова Уједињеним нацијама и касније обејух држава Европској унији“, да „ЕУ треба да јасно дефинише своје црвене линије, али да оне не смеју да се тичу садржаја споразума, већ само оквира за његово постизање. У основи су довољна два гвоздена правила: апсолутна забрана насиља и пропис који налаже да се уговор легитимише референдумима.“

Андреас Ернст, Ноје цирхер цајтунг

Тако би, по мишљењу Андреаса Ернста, требало да престане да важи и табу непроменљивости граница. „Да промени граница, позивајући се на Косово, не би прибегли и други у региону (Албанци у Македонији или Срби у Босни и Херцеговини) – што би било фатално – случај Косова је међународноправно проглашен за јединствен. Тога се треба држати: из решења косовског питања не могу се изводити рецепти за решавање других конфликата у региону. Али сада би странама у спору требало препустити да саме одлуче у оквиру којих граница ће се међусобно признати.“

Ернст објашњава и да постоји идеја о размени територија, Север Косова за Југ Србије, и да би Србији и Косову требало омогућити да сами реше да ли ће га применити, с тим што би и у том процесу ЕУ требало да постави јасна правила и да се стара о њиховом спровођењу.

„Подразумева се да у њих спада апсолутна забрана насиља. А што се тиче демократске легитимације за промену границе, учесници би могли да извуку поуке из начина на који је у Швајцарској створен кантон Јура и да се усмере на ’гласања у виду каскада’ – то би, примењено на косовски проблем, могло да значи: свака погранична општина би могла да се на општинском референдуму изјасни о томе хоће ли да приступи суседној држави или не. Када се на тај начин једном утврди провизорна линија границе, онда би њу грађани Косова и грађани Србије могли да прихвате на референдуму. До размене територија би могло доћи када је одобре све стране.“

Аутор свој текст у швајцарском листу завршава речима: „Деветнаест година по завршетку рата, време је да се прекине западно старатељство и да се Србија и Косово сами ангажују – трајни мир могу склопити само бивши непријатељи.“

Приредио: Саша Бојић

Наслов: Стање ствари

(Дојче веле, 20. 7. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s