Светозар Поштић: Град као гробница

Са могућношћу да скоро сваког тренутка утонемо у свет шарених слика, живот постаје досадан. После огромне стимулације свих чула на Јутјубу, друштвеним мрежама, интерактивним сајтовима, како још пронаћи задовољство у учионици, у канцеларији, на клупи у парку

Сцена из филма Wall-E

Већ неколико деценија, можемо чак рећи читав један век, учесници смо и сведоци убрзане урбанизације. Човек и даље незауставно прелази из села у град. Дрвеће, траву и цвеће замењује бетоном, стаклом, а у последње време и машином. И сам због тога све више постаје машина или робот.

Савремени човек је све независнији од природе. У граду постоје паркови, некад велики паркови, али они су окружени зградама, смогом, буком. Само су за нијансу бољи од постера водопада у шуми на зиду спаваће собе, акваријума у чекаоници код зубара.

Амбијент у коме живимо је све вештачкији. Град је у односу на село виртуалан. Сабијени смо у стамбене кутије, и окрећемо се све више шареном екрану. Како каже руски философ Александар Дугин, у граду не постоји зависност од годишњих доба. У граду увек имамо светлост. Одвојени смо од природе, од чудесне Божије твари, и то нас, несвесно, чини несрећнима.

Неле Карајлић у својој првој књизи „Фајронт у Сарајеву“ описује сарајевско насеље Кошево као конгломерат нове, урбане социјалистичке државе. Кошево је изграђено као оваплоћење наднационалне, безидентитетске, пролетерске творевине. Сељаци из целе Босне и Херцеговине, домаћини и газде различитих националности и вера, сабрани су у велике, бетонске пилићарнике, у којима сви постаји идентични.

Кошево (Извор)

На Кошеву, у Сарајеву, у Југославији, и поред покушаја остваривања утопистичке идеје осуђене на пропаст, људи су пре 40-50 година ипак били окренути један другом. Дружили су се, размењивали идеје, време проводили заједно. То је било пре доласка технике. Телевизор хипнотизер ипак се није померао са тог регала, а са само три канала и није био тако занимљив. Сада су нам хипнотичке слике и духовите реплике у сваком тренутку на дохват руке, у џепу.

Са могућношћу да скоро сваког тренутка утонемо у свет шарених слика, живот постаје досадан. После огромне стимулације свих чула на Јутјубу, друштвеним мрежама, интерактивним сајтовима, како још пронаћи задовољство у учионици, у канцеларији, на клупи у парку?

Свет све више личи на слику застрашујуће дистопије из Пиксаровог филма, први пут приказаног пре тачно десет година, Wall-E. Ликови у њему нису ни свесни да на екранима говоре са пријатељима који се налазе тик до њих. Толико су угојени услед некретања, да не умеју више ни да ходају. Нажалост, таква слика не представља више далеку будућност. Она је већ практично ту. А до пре 100 година скоро сви смо живели на селу, без икаквих екрана.

Шта у ствари представља тај робот, у који се све више претварамо? То је, по Дугину, Хајдегеров Das Man, неаутентичан човек. Човек у свету, свестан своје личности, капацитета, ограничења и смртности, Хајдегеров Dasein, на издисају је, на самртничкој постељи. Дијалог се ретко још остварује уживо, он постаје лајк на Фејсбуку и анонимни коментар на омиљеном политичком сајту. Са губитком идентитета, све свише смо подложни манипулацији злих људи који и желе да нас претворе у бар код, у пуки број.

Сељаци још увек постоје, али ни они више нису задовољни. Осиромашени, скрајнути, обезвређени, они својој деци желе одлазак у град и прикључивање пацовској трци. Нису ни свесни да ће замена радости због првог изниклог изданка зависношћу од шарених слика ту децу заувек обезличити.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s