Милош Ковић: Главна загонетка српског двадесетог века су Јасеновац, Јадовно, Пребиловци

Фашизам је само моменат у много дужем рату који ми као „нација логораша“, како нас је назвао јасеновачки логораш Жарко Видовић, водимо против оних који одавно желе да нас истребе, рекао је професор Ковић

Проф. др Милош Ковић (Извор: Светигора)

– Дан победе и уопште антифашистичка борба за Србе имају ванредну вредност. Борба против фашизма је део српског националног идентитета, бар од 27. марта 1941. То је потврђено огромним жртвама које су Срби дали у борби против фашиста. Али и то је био само моменат у много дужем рату који ми као „нација логораша“, како нас је назвао јасеновачки логораш Жарко Видовић, водимо против оних који одавно желе да нас истребе. Фашизам је био само трен у вишевековном процесу уништавања „српских јеретика“ иза којег су стајали и данас стоје римокатоличка црква, западњачка „воља за моћ“, арогантни став да су Бог и историја на њиховој страни и да својом “цивилизаторском мисијом” међу нама, варварима, испуњавају Његову вољу. Deus vult, како су то својевремено говорили крсташки освајачи. Мање систематски, али врло истрајно, Србе је истребљивало и Османско царство – каже у великом интервјуу за „Сремске“ историчар и професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић.

– Ако погледате мало дубље у историју, видећете да су Срби вековима били (и још увек јесу) људи “погрешне вере”, “јеретици”. То су били у Османском и Хабзбуршком царству. Бити Србин значило је, бар од краја 16. века, бити побуњеник, и зато је лако долазило до асимилације оних који су, примајући туђу веру, сакривали свој српски идентитет. Верски фанатизам две царевине, скопчан са класним сукобима нарочито приметним на подручју аустријске Војне Крајине, припремили су терен за све што се од 1941. до 1945. дешавало Србима у НДХ, укључујући и Срем. Управо геноцид који се током Другог светског рата догодио у НДХ, на Косову и Метохији, погроми у Бачкој, главна су тема историје Срба у Другом светском рату. То нису спорови између партизана и четника, који се чак и данас намећу. То није ни питање о „српском фашизму”, који је управо захваљујући делу такозване „антифашистичке“ јавности намеће као главна тема. Њихов „антифашизам“ исцрпљује се, у ствари искључиво у борби против српског национализма. Управо оног који се, почевши од 27. марта 1941, борио против фашизма. На тај начин, термин „антифашизам“ постао је, на велику жалост, извикан, претворио се у злоупотребљену фразу којом се у политичкој пропаганди служе слуге НАТО пакта, као легитимног потомка фашиста, који изнова и изнова пребројавају наша “фашистичка и антифашистичка крвна зрнца”.

Стиче се утисак да смо, упркос свему што смо као народ дали борби против фашистичког освајача, принуђени да изнова и изнова доказујемо своју исправност. Имамо ли обавезу да то чинимо, имају ли право да од нас то траже?

– Као што је познато, српски официри, највиша црквена хијерархија, јавне личности, стотине хиљада грађана на улицама српских градова, 27. марта 1941. године одбили су било какву сарадњу са Хитлером. То је био директан сукоб српског патриотизма са немачким нацизмом и италијанским фашизмом. Све су ставили на коцку и на њој све изгубили… све осим образа и части. Чињеница јесте да нам и данас, након свега што смо од фашиста и нациста претрпели самозвани „антифашисти“ најчешће на јаслама НАТО освајача, радо пребројавају крвна зрнца, тражећи макар прикривене фашисте. Јер, ево, и њима су се, током 1990-их, успротивили „српски националисти“, баш као и нацистима 1940-их. То је иста позиција у којој смо били пре четири године, када смо на стогодишњицу Првог светског рата, у којем смо дали највећу жртву, били оптуживани да смо за тај рат криви. Међутим, није овде питање да ли неко има или нема право да нас пребројава, разврстава и осуђује, већ да ли од оптужби које долазе и из држава некадашњих сарадница Хитлера као што су Хрватска и Мађарска, или из оних које су, „пацовским каналима“ спасавале нацисте, као Ватикан, Британија или САД, уопште треба да се бранимо? Лично сматрам да је наша обавеза разумевање своје историје, буђење историјске свести, а не политизирана расправа са онима са којима се заправо ништа не може расправити. Дати одговор на питање ко је и зашто у Митровици убио Саву Шумановића значи дати одговор на питање о корену зла. Тај одговор био је, и још увек јесте, сакривен. Погледајте шта је деценијама писало на споменицима постављеним на српским стратиштима широм некадашње НДХ, која је најважније српско искуство у Другом светском рату. Тек када са жртава и убица скинемо маске антифашиста и фашиста и кажемо да су жртве били Срби, а злочинци хрватске усташе којима је фашизам био само маска за нешто трајније и старије, можемо рећи да смо одговорили на питање шта нам заиста значи и зашто нам је важна антифашистичка традиција.

Један сте од ретких патриотски усмерених историчара који са доста разумевања говори о партизанском покрету и потреби коначног стављања тачке на питање подела на партизане и четнике.

– Та подела данас је потребна само српским непријатељима. Ако ћемо право, епицентар српског народног устанка 1941. биле су Крајина и Херцеговина. Партизански устанак почео је као збег, као окупљање Срба који су бранећи се од хрватских усташа изнова испуњавали Косовски завет. Треба помно и изнова читати Бранка Ћопића. Ако пажљиво погледате природу и ток устанка у Крајини, Босни и Херцеговини, видећете да тамо није било толике мржње између партизана и четника као што је било у Србији и Црној Гори. Данас је та подела важна историографска тема, али је њена експлоатација у дневнополитичке сврхе злоћудна и потенцијално опасна. Партизанска Крајина је светла тачка у нашој националној историји и тужно је што тако мало Срба схвата значај овог простора за нашу националну и антифашистичку традицију.
Живот на граници, „на љутој крајини“ између царстава, јесте парадигма целе наше историје. Римокатолички клер у православним Србима, слободним војницима и сељацима Крајишницима, који изнад себе признају само цара, види шизматике, док мађарско и хрватско племство безуспешно покушава да их укмети и подјарми. Њихова православна црква, њихове фрушкогорске светиње, чинили су их необично самосвесним и отпорним. Тај сукоб између слободних српских сељака-војника и племства трајао је кроз њихове потомке, све до последњих ратова на подручју бивше Југославије. Они су се вековима опирали “западној цивилизацији”, туђим традицијама и заветима. Та традиција је, без сумње, део и Народноослободилачког и Равногорског покрета.
Ми смо имали два антифашистичка покрета, равногорски и партизански. Један је био про-западни, други про-совјетски. И један и други су имали моменте изнуђене сарадње са фашистима. Имамо Стаљинов пакт са Хитлером, мартовске преговоре из 1943. и нападе партизана на четнике током борби са усташама око Хан Пијеска. Имамо и сарадњу четника са Италијанима, који су на тај начин чували Србе од физичког уништења, нарочито у НДХ. Ако као мерило историјске праведности узмемо сарадњу са фашистима и нацистима, тешко да ће ико бити невин, укључујући нарочито Ватикан, Енглезе и САД. Из данашње перспективе, јасно је да су „пацовски канали“, којима су Ватикан, САД и Британија спасавали усташе и нацисте, једна од кључних тема српског 20. века. Њихов главни организатор, отац Крунослав Драгановић, мирно је живео у Титовој Југославији и склопио очи 1983. у Сарајеву. Та коалиција је, како видимо, жива и делатна и у нашем времену. Морамо да истражимо и порекло Титове антисрпске и антируске политике. По мом мишљењу главна загонетка читавог српског двадесетог века ипак су Јасеновац, Јадовно, Пребиловци – геноцид над Србима у НДХ.

У Титовој Југославији често се говорило да смо у перманентној револуцији, да она стално тече. Може ли се исто рећи и за фашизам, односно за његове деривате и исходишта?

За разлику од појединих народа из окружења, Срби су Хитлера доживели као наследника освајача из 1914. године, што он у крајњем и јесте био. Тако се и изјашњавао, а о томе можда најбоље сведочи његова аустроугарска мржња према Србима, Русима и, наравно, Јеврејима. Што се Срба тиче, 1941. поново су се суочили са убицама из 1914. године. До 1941. неке од њих покушавали су да учине својом браћом. У злочинима НДХ ми видимо исти рукопис из Мачве, Рађевине, Јадра, Босне и Херцеговине, у којој је током Првог рата погубљено близу 300.000 Срба. Концентрациони логори су само наставили оно што је започето у логорима из 1914-1918 у којима су страдали Срби, али и Русини, Руси, па и Италијани. Матхаузен, Терезин и друга стратишта, “цивилизатори” су основали не 1941. већ неколико деценија раније. За Србе најпре. Ту видимо прво понављање.
Супериорна технологија, културни расизам, тобожња цивилизацијска надмоћ Запада над остатком Европе, а пре свега у односу на Словене, Србе и Русе понајпре, заговарање „уједињене“ Европе под вођством Немачке, све то повезује историју Првог и Другог светског рата, али нас и непријатно подсећа на наше време. Хитлер се у “Мајн кампфу” не позива на српске националисте и руске комунисте, већ на колонијално искуство Британије у Индији и Американаца на Дивљем Западу. Фирер је нас, Европљане, третирао онако како су либералне државе Запада третирале своје ваневропске поданике по колонијама. Хитлер можда има тоталитарне сличности да Стаљином и Лењином, али је он идеолошки потомак Теодора Рузвелта, Хјустона Стјуарта Чемберлена и Артура Гобиноа, твораца модерног европског расизма, шпанских конквистадора и енглеских колонизатора Дивљег Запада који су читав континент отели староседеоцима, истим оним који и данас умиру у резерватима као странци на сопственој земљи.
Када све то знамо и када подвучемо црту, лако можемо уочити заједнички именитељ свих тих похода крсташа, конквистадора, Хабзбурговаца, Хитлера, Мусолинија, америчких расиста и робовласника, кланова Клинтон или Буш. То је онај стари крсташки поклич Deus vult, који подразумева да је то воља Божија, да је Бог на њиховој страни, на страни силе и злочина. Колонизаторски, мисионарски жар, ничеовска воља за моћ је у центру свега. То је жеља да вам се узме сва ваша сиротиња, земља, имовина, деца која ће вас се постидети и почети да исповедају туђе завете и религије… То је главна тема српског антифашизма. У то је пуцао Гаврило Принцип, против тога су се борили Мишић, Степа, Бојовић и Путник. Против тога су се борили четници, томе су на пут стали и партизани. То нам је остављено у наследство. Када то разумемо, пробудиће се и обновити наша морално-историјска, национална свест.

Разговарао: С. Лапчевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сремске новине, 12. 5. 2018)

Advertisements

3 thoughts on “Милош Ковић: Главна загонетка српског двадесетог века су Јасеновац, Јадовно, Пребиловци”

  1. Аутор каже : “По мом мишљењу главна загонетка читавог српског двадесетог века ипак су Јасеновац, Јадовно, Пребиловци – геноцид над Србима у НДХ”.

    Касније, у тексту, Милош Ковић велича пуч од 27 марта 1941, као израз патриотизма српског народа, не схватајући да је тај пуч и његов мото “боље гроб него роб” отворио врата усташама и омогућио геноцид.

    Да је Краљевина Југославија поштовала потписани мир са Немачком, и да није било демонстрација 27 марта, Немци би ушли и прошли кроз нашу земљу као што су ушли и прошли кроз Данску, Белгију, Холандију, Чехословачку, Мађарску, Бугарску . . . Немачка нас не би напала и самлела за десетак дана . . . Краљ, влада, војска и полиција би остали у земљи и никад не би допустили долазак усташа из Италије и стварање НДХ, а комунисти би и даље разрађивали Маркса и Енгелса по затворима . . .

    Шта је ту загонетка ?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s