Војни синдикат: Брукање Војске Србије у ријалитију „Задруга“

Начин на који се у овом ријалити програму носи војна униформа никако не импонује припадницима Војске Србије


На телевизији са националном фреквенцијом, били смо сведоци извргавању руглу униформе славне српске војске и њених симбола. Учесници овог накарадног перформанса на најгори могући начин приказали су обележја институције у коју српски народ има највише поверења.

У моралне вредности учесника „Фарме“ и сличних ријалитија не бисмо да улазимо, мада смо уназад неколико година упознати са њиховим блиским контактима са подземљем и проституцијом, и сад смо доживели да наше војнике упоређују управо са таквима. Овај преседан дубоко задире у одговорност оних из Војске Србије, који су промискуитетним лицима омогућили да добију војне униформе са све званичним ознакама Војске Србије.

Управни одбор Војног синдиката Србије поднеће кривичну пријаву против Н. Н. лица и уједно позивамо Војну полицију и надлежног јавног тужиоца да предузму све законске мере по члану 329. Кривичног законика којим је прописано као кривично дело „неовлашћено ношење знака војног лица“ и којим је запрећена казна до три године затвора. Такође, законом о Војсци Србије чланом 23. забрањено је истицање и ношење симбола и обележја ВС на начин којим би се нарушио углед војске.

Начин на који се у овом ријалити програму носи војна униформа никако не импонује припадницима Војске Србије а верујемо ни генералима које овде пореде са извесним Микијем и зато у овом случају онај ко је омогућио оваквим злоупотребу униформе Војске Србије мора да буде позван на одговорност. Позивамо РРА да предузму мере да се са брукањем Војске Србије одмах прекине.

(Фејсбук страница Војног синдиката Србије)

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. In Vivo
    добро је, то значи да смо још живи

    Ми још увек доживљавамо Државу као неког ко штити заједничке интересе, како би и требало, А НИЈЕ, па видимо да пре материје нисмо задовољили Дух, и ТО је онда једини проблем, „основнији“ од материјалног. Ово вреди само за оне који ОСЕЋАЈУ ДА ЈЕСУ Светог Саве Род, а никог не уб(ј)еђивати, ко је отпао у осећању, и требало је да отпадне, нек тражи свој пут.

    Просто, испада, да Ми имамо проблем са Истином, лажемо сами себе, уз друге који нас лажу.

    Да смо „мртви“ не би се Они трудили оволико, него, НИ ми „не знамо своје капацитете“…

    види ово,

    ни по методологији Уницефа или СЗО… тотално нехигијенски, без примене одговарајућих препарата, најновије формуле, анатомски обликованих… са трајним последицама по развој личности

    …“Његова мајка Радојка је, због кућних и пољских послова, имала врло мало времена за њега и често би га остављала кући са својом свекрвом да се о њему стара. Степа је о свом раном детињству ово рекао:

    „Када би ме мати упртила на леђа и носила на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи, да би ми ноге биле све крваве од трења док смо стигли на њиву. Мати није имала време да се бави око мене и мојих ногу, већ би ме тако оставила и ране би пролазиле саме од себе.[2]”

    Када је мало порастао, Степановићу су дали да чува стоку. Једном га је неки млади неукротив бик закачио рогом по трбуху и распорио га. Степу је спасила стрина која га је пришила иглом и концем, па се тако опоравио за десетак дана…“

    војвода Степа

    …“Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: „Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!“ Тутнуо је пензију поштару у руке: „Момак, одмах то да им вратиш!“ До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке – веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити „по заслузи“. Читав свој живот изразио је у неколико речи: „Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха“. Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: „Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!“

    Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: „Нека му Бог плати…“

    На причест обавезно Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

    „Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог… Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство…“

    О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је „Политика“ објавила пре 60 година:

    Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

    И док је био командант армије, и министар, остајао је увек исти: скроман, строг, исправан, поштен. До смрти живео је животом обичног војника

    Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

    Једног дана, била је среда великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан – све је било у најбољем реду.

    У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

    – А шта вам је ово? – упита генерал својим звонким гласом.

    – Иконе, господине министре! – одговори командир, помало збуњен питањем

    – А оно пред иконама? – пита даље Степа.

    – Кандило!

    – Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда великог поста – љути се генерал Степа.

    Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

    – Е, е, и ви сте ми хришћанин!

    Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

    – Е, немој ти мени само чорбе! – огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. – Сипај и меса да видим како је кувано…

    Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

    – Данас нема меса, господине министре. Данас је среда великог поста.

    – Е, е, и ја сам вам неки хришћанин…“

    …“Парада, Београд 1941. Некада су нас окупатори мање понижавали. И ниси су крили. Све је било отворено. И било је мање колабораната…“

    kolaboranti, у свим сферама, на нама
    примењују увозну, Технологију Страну нама намењену,

    „Upside Down“

    … е, нема памети осим накнадне, па да нам је ко имао на време рећи, а биће да су многи говорили али нисмо слушали, или „на једно ушло…“, или смо намерно заборавили… елем, то ми одувек имамо и зове се „тумбе“ и није за ово чему су је они наменили,
    јер
    , тамо где је по дефиницији „функција нулте толеранције“, као војска, органи силе, УВОДЕ синдикат,
    а
    тамо где би требало поступати са највише опреза, највише изнијансираним приступом уз максимум оквирне подршке самосталности и минимум директног мешања – као у породици и радним односима, уводе НУЛТУ ТОЛЕРАНЦИЈУ кроз директно мешање.

    руски израз је „вверх ногами“, не треба превод…

    Дупе би требало да је на свом месту, и глава… због функционалности, ако кад затреба.

    …“Та возила су стара 30 година и више, 80 одсто их је из периода ЈНА, а већина је технички неисправна. Иако војска има капацитете, возила се одржавају по високим ценама у приватним фирмама. Набавке се не планирају по стварним потребама војске, тако је 2015. године извршена набавка 80 путничких возила „фијат 500 Л“, иако су приоритет теренска возила…“

    Парада, Београд 1941.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s