Милош Милојевић: Филм о Сајмишту – међаш на путу ка одговорној јавној свести

„Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, навео је пред пројекцију филма његов аутор Вељко Ђурић Мишина

Са обраћања пред пројекцију филма о Сајмишту. С лева на десно: Драгомир Ацковић, Бранка Џиџић, Вељко Ђурић Мишина и Ласло Пушкаш (Фото: Стање ствари)

У четвртак, 8. фебруара, у Сали Американа београдског Дома омладине одржана је премијерна пројекција дугометражног документарног филма посвећеног логору који се током Другог светског рата налазио на простору данашњег Старог сајмишта.

Први део овог филма претпремијерно је приказан 21. октобра 2017. године у Дому војске. Аутор филма је директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина, а као темељна фактографска база послужила је монографска студија о Старом сајмишту историчара Милана Кољанина.

Пред филмску пројекцију гледаоцима су се обратили аутор филма и његови гости. „Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, најавио је на почетку свог излагања Ђурић. Ђурић је изразио своју наду да ће статус комплекса Старо сајмиште бити убрзо разрешен а меморијализација овог подручја убрзана.

Према његовим речима, решење овог проблема значиће и разрешење питања изложбених, архивских и истраживачких простора за Музеј жртава геноцида, што је проблем који постоји од оснивања ове институције.

Но, наставио је Ђурић, пошто је Музеј суочен са оваквим недостатком он се користи филмском презентацијом као начином да јавности саопшти теме којима се бави. Први филм у продукцији Музеја жртава геноцида био је Пакао Независне Државе Хрватске а филм посвећен концентрационом логору Земун је други такав пројекат.

Ђурић је навео да је за израду овог филма коришћен фотографски и архивски материјал великог броја институција, међу којима су Кинотека, Јеврејски историјски музеј, Војни музеј, Војни архив и друге.

„Видећете једну тужну причу, видећете једну велику трагедију, видећете лош однос послератне власти према овом комплексу“, нагласио је Ђурић. Он је на крају свог излагања указао како је сећање на Старо сајмиште дубоко укорењено у породичној историји, између осталог, и многих Београђана. Он је најавио своје госте чије су породичне историје на битан начин обележене заточењем чланова њихових породица у овом логору.

Бранка Џиџић, сарадница Јеврејског историјског музеја, навела је како је на Сајмишту страдала њена бака, Ана Брајдер. Она је, објаснила је Џиџићева, уморена у душегупки, између марта и маја 1942. године. У часу смрти имала је четрдесет година.

Драгољуб Ацковић, директор Музеја ромске културе,  посведочио је како је његов отац, тада седамнаестогодишњак био заточен на Сајмишту, али је срећом успео да побегне. Ацковић је навео како је подстакнут овом породичном историјом члан Комисије која се бави Сајмиштем.

Ласло Пушкаш, професор на Медицинском факултету у Београду, посведочио је како је његов деда по мајци Живко Ђурђевић био заточеник Сајмишта. Он је прочитао одломак из дединог досијеа који је ухапшен због наводног врбовања људи за покрет генерала Драже Михаиловића, био ислеђиван у Специјалној полицији од стране извесног Бранта, а потом упућен у Земун, одатле у Матхаузен, да би 1943. године завршио у Аушвицу.

Ова три сведочења, како је указао Ђурић, нису само показала да је „дубоко сећање на ово стратиште“ већ су, да додамо,  сасвим конкретне, непосредне инстанце „велике историје“. Три сведочења указала су заправо на оно што се дешавало у логору Земун током Другог светског рата у двема фазама његовог постојања – првој, током које је логор био познат под именом „Логор за Јевреје Земун“ (Judenlager Semlin) и током које се на њему одиграла једна епизода такозваног „коначног решења јеврејског питања“ (огромним делом до маја 1942. године) и другој, током које је био познат као „Прихватни логор Земун“ и када је највећи део заточеника био српске народности, махом из крајева где су вођене жестоке устаничке борбе а заточеници одатле отпремани у овај логор.

Структура приказаног филма била је саображена овим фазама постојања логора – после уводног дела који је указао на карактер нацистичке и усташке идеологије које су биле идејни темељи злочина почињених над Србима, Јеврејима и Ромима на територији Југославије у Другом светском рату, следи део филма посећен „Јуденлагеру Семлин“ а потом прихватном логору на истом месту.

Старо сајмиште (Фото: Д. Јевремовић/Политика)

Сви сегменти филма обилују богатим чињеничним материјалом, засновани су на пажљивој реконструкцији историјских збивања и пропраћени су снажним и на моменте потресним фотографским и видео материјалом.

Аутор филма је настојао – а по нашем суду и успео – да размађија неке кључне фразе које су се о Сајмишту усадиле у српском јавном дискурсу. Злочинци су персонализовани и конкретизовани – а тиме је постављено полазиште за њихову демистификацију. Јасно је указано ко су били заповедници овог логора, ко су били егзекутори – листом Немци, каква (ни)је била улога колаборационистичког режима Милана Недића. Страдалништво Јевреја, захваљујући нарацији у овом филму, може се пратити и временски и просторно прецизно и недвосмислено – од хапшења и заточења, до трагичне обмане којом су добровољно улазили у душегупке, мучне смрти гушењем на београдским улицама, покопавања у Јајинцима и најзад ексхумације којом је покушано да се трагови злочинства сакрију.

Није једноставно укратко сумирати чињенице и објашњења изнета у овом филму. Количина података је велика. Покушаћемо ипак да наведемо неке које нам делују од превасходног значаја:

  • Разјашњен је сложен систем окупационе управе у Србији у Другом светском рату; он се састојао из четири система окупационе власти (као у СССР-у и Пољској);
  • Указано је на систематску природу нацистичког „решења јеврејског питања“, које је обухватило и Јевреје настањене на територији Србије и уопште Југославије. То, насупрот тврдњама и наговештајима присутним у јавној свести, јасно показује да је улога локалне управе без обзира на њене надлежности, када је по среди „јеврејско питање“ била ништавна. „Проблем јеврејског становништва поверен је представнику министарства спољних послова.“ Указано је да нити један припадник репресивних снага Недићевог апарата није учестовао у физичкој ликвидацији Јевреја; разјашњена је улога београдске општине у одржавању логора – она је била дужна да прехрањује логораше према квотама које је прописивала немачка команда;
  • Објашњења је природа „колективне одговорности“ и – што је одатле проистицало – „колективне казне“ према српском народу због противокупаторског делања у Србији;
  • Конкретизовани су злочинци, означене личности и њихова чињења вршена са циљем уништења јеврејске популације, ликвидације Рома, заточења, ликвидација и шиканирања Срба; прецизно је објашњено и одакле су лица, из све три наведене групе, и којим путевима довођена до Сајмишта;
  • Показане су – у широј јавности вероватно слабо познате – размере заточења Срба из различитих крајева Југославије на Сајмишту и њихове незавидне судбине (шиканирање и садистичко злостављање; ликвидације; одвођење на принудни рад).

После гледања оваквог филма гледалац се налази под снажним емотивним набојем. Много тога се чује, многи податак привуче пажњу, но ипак се највише доживи и осети. Ово није филм за једно гледање. Како је Вељко Ђурић подвукао, потребно је убрзати процес меморијализације овог простора како би оно што је изречено и показано постало део широке јавне свести и опстајало као њен део.

Judenlager Semlin

То је ствар којом се баве државни органи и на то је, у поново емитованом обраћању из радио емисије Седмица, указао и епископ Јован (Ћулибрк) после филмске пројекције.

Међутим, без обзира на брзину процеса меморијализације, може се рећи да ће овај филм бити подстицај за преиспитивање неких уврежених а неутемељених гледишта на историју Сајмишта. Гледишта која онемогућавају обликовање морално одговорне јавне свести имуне на наше садашње политичке омразе и интересе.

Прочитајте још

 

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , ,

5 replies

  1. Mišina je napravio odličan dokumentarni film

    Свиђа ми се

  2. „Филм о Сајмишту – међаш на путу ка одговорној јавној свести“
    Да ли је баш тако? Или је свако видео оно што је желео да види?

    Аутор филма историчар Велјко Ђурић Мишина, у свом уводном обраћању рекао је да је он државни службеник и да слуша оне одозго. Та реченица би требало да оправда селективни приступ избору чињеница и објашњења изнетих у овом филму.

    Просто је несхватлјиво, мени али чуле су се и примедбе других, да је прећутана улога Недићеве Специјалне полиције у вези са „Коначним решенјем јеврејског питанја“
    На све могуће начине избегнута је и помисао о одговорности Милана Недића, нјегове Специјалне полиције, Министарског савета итд.
    У фиму се наводи да је у вили Ванзе у близини Берлина усвојен план потпуног решенја јеврејског питанја 20. јануара 1942 године. Али је пре тога у Србији већ била убијена безмало сва јеврејска мушка популација.
    По томе изгледа да је у окупираној Србији неко био претеча „коначног решења јеврејског питања“.
    Ако српска јавност (нарочито она која се не оглашава) жели да се дистанцира од Квислиншке Србије, онда ће морати то да уради на јасан и достојанствен начин, а не негирајући улогу Милана Недића, Министарског савета, Специјалне полиције и других учесника у Холокаусту у Србији. Холокауст у Србији се десио и то пре него у многим земљама Европе.
    Кажем ако жели, а ако не жели онда немора ништа да уради, довољно је урадила и до сада.
    Негиранје учешћа Квислиншке владе у Холокаусту у Србији је фалсификованје историје.
    А прекрајањем историје, каже др Жарко Пуховски, баве се они који би да улепшају своју прошлост.

    Свиђа ми се

  3. „То, насупрот тврдњама и наговештајима присутним у јавној свести, јасно показује да је улога локалне управе без обзира на њене надлежности, када је по среди „јеврејско питање“ била ништавна.“
    ???
    Na taj načim možemo amnestirati sve kvislinge!

    @Aleksandar Nećak, slažem se s vama.

    Свиђа ми се

  4. „Ако српска јавност (нарочито она која се не оглашава) жели да се дистанцира од Квислиншке Србије,…“ господине Нећак, омаче вам се много тешка реч, много су вас повукле емоције.

    Ви, наравно знате ко је био Видкун Квислинг, странку му је средином међуратног периода финсирала Хитлерова Немачка, од 1939. године јавно је позивао Немачку да окупира Норвешку, састајао се са Хитлером и пре 1939. како би га уверио у неопходност окупације Норвешке, а када је Немачка умарширала: своју странку је прогласио једином политичком странком у Норвешкој а себе премијером…уводио је нацистичке принципе, доносио нацистичке законе, затварао Јевреје и непоћудне, спроводио терор…

    У речницима: дериватив *квислинг* примењује се на грађанина који помаже непријатељу да освоји његову земљу.

    Када је то Србија позивала Немачку и Хитлера да изврше инвазију на Краљевину, као што је и питање када је Недић имао своју странку, када га је Хитлер финансирао, када је он то себе прогласио за премијера ичега и „својој странци“ дао ексклузивна права? Када се то Недић састајао са Немцима пре, осим једном септембра 1943, када је тражио „контролу“ у источној Босни после бројних немачких, усташких, муслиманских и комунистичких одмазди против цивилног српског становништва? Како су то Срби Квислинзи, када је жандармерија која је по Хашким конвенцијама + Женева обавезна ради одржавања мира и спречавања криминала, распуштена августа 1941, а СДС коју је Недић у исте сврхе формирало ујесен 1941. већ у јануару 1942. наређењем из Берлина стављена у надлежност Мајснера, заповедника Војне окупационе области Србија. Можда је неки други Србин у званичном својству позивао Немце да окупрају Србију или Краљевину? Или су то Срби учинили и када? 25. марта или 27. марта? Није ли тај Недић после личне трагедије којом му је затрта лоза прихватио нечасну и паклено тешку улогу да учини колико може да спасе људе, ко год да су, тек 30. августа 1941. Није ли, и без патетике, клечао пред Мајснером када му је јављено да ће Крагујевац бити страљан октобра, а стрељни су и Срби и Јевреји…

    Наравно да Немачка није почела одурно „решење јеврејског питања“ после јануарске конференције у Вансеу. Добро се као и ја сећате Кристалне ноћи и дана и месеца и године, и закона које Немачка доносила и логора и; као што добро знате Немци су погласили Београд за јуденфрај, маја 1942. Можда вам није познато али не само градови, већу су и државе, на десетине њих, проглашени „ослобођеним од Јевреја“ много пре разореног Београда, још од 1938, па 1939, и 1940, и 1941, а и у том делу до маја 1942. Било би лепо да некада изађете са податком из ваших архива да ли су и колико Јевреја Срби спасавали? Ко је издавао Јевреје и оне који су их крили? (Моја породица зна ко их је издао, дошао је с Гестапоом у кућу као преводилац. Није био Србин, али јесте био држављанин Краљевине Југославије и становник Београда.) Није ли током рата и после њега баш у Србији остало највише Јевреја од свих југословенских република, упркос том страшном „јуденфрај“? Да ли ћете икада проговорити о комунистичким и Брозовим погромима и протеривањима Јевреја и 1950-их, као и време и после 6. дневног рата 1967? Или о томе како су нама деци током 1970.- у школама читана саопштења „Друга ТитЕ и Партије“ о „злочинима Јевреја“? Јесу ли и ти акти, као и прекидање дипломатских односа кривица „Квислиншке Србије“?

    Знам да вас гоне емоције, с правом, али вас молим да умерите језик када говорите Србима који једва претрајаше и у Великом и Другом рату, и током времена југословенске окупације. Свесни смо ваших губитака, као што смо свесни да је немачким официрима у Нирнбергу суђено и за злочине према Јеврејима, као и за злочине над Србима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s