Борис Над: Геополитика хаоса – пад америчке империје

Свет будућности неће бити униполаран већ мултиполаран, са читавим низом сила које ће захтевати равноправан третман и на разноврсне начине оспоравати хегемонију Сједињених Држава

Трамп на митингу

Америчка спољна политика досегла је историјску критичну тачку, примећује Хал Брендс за амерички Блумберг, додајући да то нема никакве везе са контроверзним председничким мандатом Доналда Трампа.

Приближно четврт века трајао је амерички покушај „глобализације либералног поретка“, током којег је Вашингтон покушавао да интегрише потенцијалне противнике – Русију и Кину – у либерални систем, до те мере да оне више неће имати жељу да га доводе у питање, при чему би Америка остала водећа светска сила.

Овај амбициозни пројекат заснивао се на једноставној идеји: да ће се Русија и Кина неизбежно кретати путем политичке и економске либерализације, што ће их на концу учинити компатибилним (у стварности трајно подређеним) Америци и „њеним вредностима“.

Таква очекивања су се показала илузорним. „Тај пројекат је сада“, закључује Хал Брендс, „несумњиво стигао до свог краја“. Амерички „нови светски поредак“ (тако гласи наслов текста) сада је „и званично мртав“. Русија и Кина кренуле су другачијим путем. Из тог разлога, „нови циљ стратегије САД више неће бити интеграција супарничких великих сила у глобални светски (либерални) поредак“, већ нешто далеко скромније: „одбрана постојећег међународног система… од њихових насртаја“.

Одбијање либералног поретка

То је нова геополитичка реалност коју Америка тешко прихвата, јер је њена визија света, посебно после краја Хладног рата, била униполарна. Она је подразумевала „јединствени модел политичке и економске организације у јединственом глобалном систему под америчким вођством“. То је деценијама била главна преокупација америчке спољне политике, њен опсесивни мотив. После рушења Берлинског зида и пада „совјетске империје“, САД су настојале да у Русији под Јељцином подстичу „демократске реформе“, у правцу економије слободног тржишта, истовремено са ширењем НАТО-а на Исток, које је обухватало земље Варшавског уговора, Балкан и поједине републике бившег Совјетског Савеза.

Долазак на Вашингтонски самит 31. маја 1990. године; церемонија на високом нивоу на травњаку Беле куће где се формално поздрављају Михаих Горбачов и Џорџ Буш (Фото: Председничка библиотека Џорџа Х. В. Буша, P13298-18)

Исход такве политике је могуће описати једино као катастрофалан: систематско сиромашење и слабљење Русије током 90-тих произвело је супротан покрет. Догађаји се нису развијали у очекиваном смеру. Брендс, у типично либералном маниру, прибегавајући идеолошким стереотипима, говори о повратку на „ауторитарни модел владавине“. У питању је нешто друго. Русија остаје свет за себе, који одбија да се интегрише у „колективни Запад“. У програмском говору одржаном 2007. године, на Минхенској конференцији за безбедност, руски председник Путин одбацио је униполарни светски поредак, као „поредак једног суверена и једног господара“. После године 2014, испровоцирана украјинском кризом (коју је изазвао Запад), Русија се коначно окренула ка Истоку и „стратешком партнерству“ са Кином.

На сличан начин, „свеобухватни ангажман“ који је Вашингтон спроводио према Кини, био је „усредсређен на интегрисање Пекинга у глобалну економију“, како би „богатија Кина“ прихватила либералне политичке реформе на унутрашњем, а на спољњем плану улогу коју су јој доделиле САД: скромне регионалне силе унутар постојећег либералног поретка, на чијем би се врху и даље налазио Вашингтон.

„Либерализација Русије“ (према америчком обрасцу) трајно је заустављена крајем прошлог века. У ствари, либерални модел у Русији доживео је потпуни слом, да би се под Путином Русија усмерила ка обнављању сопствене држвности и суверенитета. У Кини, економски раст и интеграција у глобалну економију нису довели до политичке либерализације. Супротно очекивањима, владајућа Комунистичка партија задржала је и учврстила сопствени систем владавине, заснован на централизацији власти, и то „до нивоа какав није виђен деценијама“.

У крајњем исходу, тако оснажене Русија и Кина показале су не само да не прихватају „либерални светски поредак“, већ су га и отворено довеле у питање, било самостално и свака за себе, попут Русије 2008. у Грузији или 2014. у Украјини, или Кине, која је показала амбицију да доминира сопственом „поморском периферијом“, сукобљавајући се са САД у Јужнокинеском мору, било координисаним наступом, сарадњом на изградњи пројекта „Новог пута свиле“, те у низу спољнополитичких криза, од Северне Кореје све до Сирије. Епохални значај ових промена још није довољно схваћен на Западу. Према руском синологу Владимиру Маљавину, овде је реч о стварању „новог глобалног лика Евроазије за XXI век“.

Одбрана америчке хегемоније. Епоха Пост-Запада

Америка више није у стању да оствари „потпуно интегрисани“ (односно, униполарни и униформни) свет, већ је присиљена на одбрану постојећег међународног поретка и његових вредности, које сада успешно оспоравају нове силе у успону – пре свих, Русија и Кина. Број „отпадничких земаља“ нагло расте, од Европе, преко Јужне Америке све до Азије, укључујући и неке од дојучерашњих блиских савезника Вашингтона (Турска).

Закључак се сам намеће: „Русија и Кина су потпуно зауставиле послехладноратовски покрет ка глобалној интеграцији под вођством САД“. Свет будућности неће бити униполаран већ мултиполаран, са читавим низом сила које ће захтевати равноправан третман и на разноврсне начине оспоравати хегемонију Сједињених Држава. Насупрот том мултиполарном свету у настајању стоје САД са својим „савезницима“: ослабљени Пост-Запад, који настоји да одбрани своје „вредности“, односно да по сваку цену задржи статус кво и очува сопствену хегемонију.

Сама та чињеница продубљује већ постојећу кризу Запада, производећи нове расколе и поделе. Епоха америчке хегемоније је неповратно завршена, а америчка империја, несуђени „нови Рим“, показује све очигледније знакове слабљења. У важне знакове краја те хегемоније, на спољнополитичком плану, спада и завршетак америчке доминације на Блиском истоку. У најкраћем: „Сиријски рат се ближи крају а са њиме се завршава и – из Вашингтона генерисана – вишегодишња криза целог Блиског истока. Шта год да су биле намере Америке у иницирању дестабилизације и ратова у том делу света, исход је – то је сасвим јасно – амерички и пораз вашингтонских савезника и губитак доминације Америке на Блиском истоку. После четрнаест година америчко-западних ратова, доминантну улогу на Блиском истоку сада имају Русија, Иран и Кина. То су тектонске промене, које ће дефинисати судбину не само Блиског истока, него и међународних односа у Европи, Азији и делу Африке (Синиша Љепојевић: Крај америчке хегемоније на Блиском истоку).

Амерички маринац наводи оклопно возило које вуче хаубицу M777A2 на положај у Сирији, мај 2017. (Фото: наредник Метју Калахан/ Амерички марински корпус)

На унутрашњеполитичком плану, Америка је све више обузета сопственим кризама. То је очекивана и неизбежна последица губитка статуса светског хегемона који је још до скора диктирао правила игре. У реалном сектору, САД више нису прва светска економска сила. Тај примат управо преузима Кина. Војну супремацију Сједињених Држава оспорила је Русија својим војним ангажовањем у Сирији, а овакве акције ће се очигледно наставити и у блиској будућности. Последица свега тога ће бити неизбежан губитак контроле над светским финансијским токовима и крај хегемоније долара. Процес „дедоларизације“ је већ започео и он ће се током наредних година одвијати сопственом динамиком. То одбрану „либералног светског поретка“ чини не само тешким, него и, по свој оприлици, немогућим задатком: епоха америчке хегемоније се незадрживо примиче свом крају.

САД неће постојати за деценију или две

У свом есеју под речитим насловом Крај империје (The End of Empire), Крис Хеџис, дугогодишњи дописник Њујорк тајмса са Блиског истока и Балкана, указује на неке од несумњивих знакова наступајућег империјалног краја: „Америчка економија је исцрпљена ратовима на Блиском истоку и огромном војном експанзијом широм планете. Оптерећена је растућим дефицитом, заједно са разарајућим ефектима деиндустријализације и глобалних трговинских споразума“. У таквим условима, неминовно је и нагло опадање војне моћи: „Империја ће губити свој утицај са потискивањем долара као резервне светске валуте, увлачећи Сједињене Државе у тешку депресију и изазивајући масовно смањење њене војне машинерије“.

Улични немир у Шарлотсвилу, 2017. година (Фото: Getty Images)

Перспективе које износи Хеџис су крајње суморне и обесхрабрујуће (за поклонике либералног поретка и америчке хегемоније): „Смртоносна спирала се показује као незаустављива, што значи да САД, онакве какве данас познајемо, више неће постојати за деценију или највише две“. Одговорност за то, према овом аутору, лежи на америчким политичким елитама: „Империје у паду прихватају скоро добровољно самоубиство“. „Заслепљене ароганцијом и неспособне да се суоче с реалношћу опадања сопствене моћи“, америчке политичке елите „повлаче се у свет фантазија до којег више не допиру тешке и непријатне чињенице. Они замењују дипломатију, мултилатерализам и политику једностраним претњама и необузданом применом инструмента рата“. И то је симптом империјалног опадања који је већ много пута виђен у историји. Реч је о феномену којег историчари називају „микро-милитаризмом“: склоности ка непромишљеним војним акцијама као компензацијама за велике и болне поразе. Одбијање да се прихвати реалност само убрзава суноврат, до драматичних размера. Украјина, Сирија, а све више и Северна Кореја су очигледни примери погрешних процена односа снага: прецењивања својих и потцењивања снага противника.

Смртна пресуда империји

Међутим, трагичне стратешке грешке почињене су већ раније, почетком миленијума, агресијама на Авганистан и Ирак, још у почетку Бушовог „бескрајног рата против тероризма“. „Колективна делузија је разлог због кога су Сједињене Државе направиле највећу стратешку грешку у својој историји, која је звучала као смртна пресуда империји – инвазију на Авганистан и Ирак“. Америка је у тим ратовима, што је сада више него очигледно, доживела страховит пораз, али америчко вођство одбија да прихвати ову чињеницу. Одлуком да ојача америчко војно присуство у Авганистану, председник Трамп наставља стопама својих претходника. Америчка стратегија у Ираку је мање јасна, пошто су САД најпре помагале стварање Исламске државе, као свог оружја против Сирије и Ирана, да би се на концу окренуле против ње. Последица тога је јачање Ирана, „успон радикалне иранске империје“ према речима Хенрија Кисинџера, што је Иран учинило најзначајнијом силом у овом делу света.

Овим „грешкама“, ирационалном и непромишљеном коришћењу војне силе, типичним за империје у фази опадања, посебну пажњу посвећује историчар Алфред Мекој у својој књизи У сенци америчког века: успон и опадање глобалне моћи САД.

Протести у Ирану инспирисани антииранским изјавама Доналда Трампа, 2017.

Према Мекоју, бруталност тих акција изазвала је супротан ефекат и разоткрила САД као силу која прибегава државном тероризму: „Ми (САД) смо на Блиском истоку показали спремност на масовне злочине, неселективно насиље, склоност ка лажима…“ Укратко, „ка свим оним акцијама које су довеле до нашег пораза у Вијетнаму“.

Несумњива одговорност за то лежи на „архитектама рата у Белој кући Џорџа В. Буша и мноштву корисних идиота у штампи и у академским институцијама који су као чирслидерсице навијали за рат…“ Они су инсистирали да се у Багдад уведе демократија и да се она потом прошири на читав Блиски исток, уверавајући јавност да ће Ирачани и Авганистанци поздравити америчке трупе као ослободиоце. Ови немилосрдни војни удари имали су за циљ да обнове америчку хегемонију у региону и америчку доминацију у свету – исход је био управо супротан од тога.

Такве интервенције убрзале су делегитимизацију америчке политике у свету. Скривајући се испод реторике о демократији и слободи, „ЦИА је све време, иза сцене, користила свој репертоар прљавих трикова за оркестрирање удара, намештање избора и извршење атентата, црне пропагандне кампање, подмићивање, уцењивање, застрашивање и мучење. Али ништа од тога више не функционише“. Да би владале, империјама није довољна пука сила. Потребна им је својеврсна мистична аура, а она је, у америчком случају, неповратно ишчезла. Уништиле су је, међу осталим, „фотографије физичког злостављања и сексуалног понижавања арапских затвореника у Абу Граибу“.

Колапс до 2030.

„Бруталности у иностранству“, закључује Мекој, „одговара пораст бруталности код куће“. Реч је о спирали (полицијског) насиља које се проширило Америком, изазивајући једнако радикалан одговор на другој страни. Општа слика је дубоко депримирајућа – то је слика империје на умору. Многи амерички градови су у међувремену претворени у рушевине. Образовни систем је пропао. Најпоразнија последица империјалног пада  јесте „урушавање интелектуалне инфраструктуре Америке“, о чему сведоче и „разочаравајући резултати америчких ђака на светском ПИСА тесту“: „Тек 41. место у математици и 21. у науци? Земља с оваквим ресурсима и условима школовања? То је катастрофа. Kина је светлосним годинама испред нас, у свих пет најважнијих категорија ПИСА теста. До 2030. они ће бити земља генијалних научника и инжењера, што ће јој омогућити светску доминацију“.

Истовремено, „зависност од наркотика, самоубиства, масовни обрачуни ватреним оружјем, депресија и морбидна гојазност погађају (америчку) популацију која је већ запала у дубок очај“. Сиромаштво се шири Америком, која је, колико до јуче, била обећана земља материјалног просперитета, и данас „погађа најмање половину земље“. Разочарење и бес сиромашних „уништили су мит о функционалној демократији. Председнички твитови и реторика прослављају мржњу, расизам и неприлагођеност…“

Коначно, америчка политика постаје све више ирационална и непредвидљива, и све теже кореспондира са стварношћу. „Председник је у свом наступу у Уједињеним нацијама запретио да ће уништити другу нацију (Северну Кореју) и извршити акт геноцида“. Из тих разлога, САД широм света „постају предмет исмевања и мржње“. Будућност такве Америке све јасније „предсказују дистопијски филмови, који више не представљају америчке врлине… ни мит о људском прогресу“.

Фото: Walter Bibikow / Corbis

Колапс америчке империје, према овом историчару, у таквим околностима напросто је неизбежан. „Кина је постала друга највећа светска економија у 2010. години, а исте године постала је и водећа светска нација у производњи“, примат који су дуго држале САД. Заједно с тим, опада и америчка војна моћ, о чему сведоче и документи Секретаријата за одбрану, a војна супериорност, насупрот конкурентским државама, постаје све мање одржива. На пример, Амерички национални обавештајни савет (US National Intelligence Council) у једном од својих периодичних извештаја (Global Trends 2025) наводи да је „трансфер глобалног богатства и економске моћи“, који „нема преседана у историји“, „већ у току“, те да се „одвија са Запада на Исток“, што рапидно умањује војну моћ САД. Стратезима у Белој кући преостаје нада да ће тај „трансфер“ бити благ и неодређено дугог трајања. Међутим, према Мекоју, колапс ће наступити до 2025, а најкасније до 2030. године, уколико се америчке политичке елите не потруде да га убрзају.

Четврто велико скретање

За то време, у самим САД долази до наизглед сасвим ирационалних и безразложних ерупција насиља. То је посебно приметно током последњих председничких избора и после победе Доналда Трампа. Америка је у међувремену постала дубоко подељена земља. Политички скупови се све чешће окончавају насиљем, немилосрдним обрачунима међу неистомишљеницима, што постепено ствара атмосферу грађанског рата у самим Сједињеним Државама. Заиста, каква је „будућност друштва које ни трагедија не успева да уједини, а химна га разједињује“?

О томе, у свом документарном филму Нулта генерација, убедљиво говори недавно смењени главни стратег Беле куће Стивен Бенон. Филм је базиран на књизи Вилијама Штрауса и Нила Хоува Четврто скретање из 1997. године. „Велика скретања“ су кризни периоди који се циклично, отприлике на сваких 80 година, понављају унутар америчке историје, попут Америчке револуције, Грађанског рата, Првог и Другог светског рата (као две фазе истог конфликта), те Бушовог „наизглед бескрајног рата против тероризма“. Америка се управо данас, према Бенону, налази на прагу „четвртог великог скретања“.

Доналд Трамп и Стив Бенон, пророк четвртог америчког скретања (Фото: Атлантик)

Унутрашње противуречности ова сила је и до сада решавала насиљем, било насиљем које је извозила споља или га примењивала код куће. „Рат против тероризма“ је, сам по себи, знак дубоке кризе изазване унутрашњим противуречностима. Али стварни распад почиње у јесен 2008. године, са финансијским и економским колапсом Америке. Потом је уследило спасавање финансијске елите, потонуће америчке средње класе и почетак револуционарног периода у коме Америка живи и данас. То је наредно „велико скретање“, нова и судбоносна прекретница у америчкој историји, упоредива са раздобљем Грађанског рата.

Талас ових револуционарних промена створио је трампизам и довео Трампа на чело Беле куће. Приклањање Трампа политичком естаблишменту (којег је он претходно назвао „мочваром коју треба исушити“) и његово одустајање од онога што је на спољнополитичком плану прокламовао током предизборне кампање не значи да је криза превладана. Трампизам у Сједињеним Државама ће се наставити, са Трампом или без њега.

Мултиполарни уместо униполарног поретка

Нова геополитичка реалност у свету је мултиполарна. То јасно показују кризе у Украјини, Сирији или на Корејском полуострву. „Почетком 21. века“, примећује Синиша Љепојевић, „када је Америка кренула у ратне авантуре и разарање Блиског истока, говорило се како уствари Вашингтон жели да створи `нови Блиски исток`. И, заиста, створен је `нови Блиски исток` али он није амерички.“

У Украјини је почетком 2014. године путем државног удара успостављена власт проамеричке и прозападне хунте, чија је амбиција била да прекине све везе с Русијом, како би се наводно интегрисала у западне структуре – ЕУ и НАТО. Уследио је грађански рат у Украјини, који је показао неодрживост позиције нових власти, проузрокујући дубоку поделу у украјинском друштву и, најзад, немогућност да Украјина на овај начин убудуће постоји као независна држава.

И криза на Корејском полуострву демонстрирала је немоћ САД да и даље истрајавају у улози светског хегемона. Прави циљ америчких акција, при том, уопште није Северна Кореја него Кина. Одговор Кине на то био је јасан и недвосмислен: Кина неће дозволити дестабилизацију полуострва, а ни смену режима у Пјонгјангу.

„Свет се тренутно“, тврди у својој анализи Геополитика мултиполарног поретка XXI века Ендрју Корибко, „налази у срцу велике транзиције из униполарног у мултиполарни поредак, од које се очекује да буде кључна карактеристика деценија које предстоје, ако не и читавог XXI века.“ Током те транзиције силе које теже мултиполарности сукобљавају се са и даље „униполарним Вашингтоном, који не жели да изгуби хегемонију. САД не желе да буду прве међу једнакима у концерну великих сила XXI века…“

Смена у Белој кући, супротно очекивањима, није довела до радикалне промене или до заокрета у спољнополитичком курсу Вашингтона. Међутим, једностране акције, као што је напад на ваздухопловну базу Шајрат у Сирији, појачавање војног присуства у Авганистану или претње геноцидом упућене Северној Кореји, као продужетак политике Трампових претходника, не доводе до жељених последица. Оне се своде на реторику застрашивања и спорадичне демонстрације силе, и не могу да суштински промене геополитичку позицију САД, а то је, у основи, позиција империје на заласку, или империје у наглом паду. Овакве акције, упозорава историчар Мекој, прете да се „претворе у понижавајуће поразе и само убрзавају процес који је већ увелико у току“.

Стратегија хаоса

Америка не може да прихвати мултиполарни свет, јер Американци, како констатује Чарлс Краутхамер, утицајни уводничар Вашингтон поста, „живе у једнополарном свету“. Једина преостала стратегија САД у том случају остаје геополитика хаоса. Вашингтон више није у стању да понуди неки одржив модел, сценарио ни систем владавине, па чак ни да у појединим земљама трајно или барем на дужи рок инсталира проамеричке режиме.

Крстарећа ракета испаљена на Сирију са разарача УСС Портер, 7. априла 2017. (Фото: Mass Communication Specialist 3rd Class Ford Williams/U.S. Navy via AP)

Америчке интервенције и „обојене револуције“ су, како примећује руски геополитичар Александар Дугин, за собом оставиле „потпуно расуло, распад, колапс, дивљање. У Украјини (као и у Ираку и Либији) јасно видимо то исто. САД енергично сравњују са земљом постојећи систем и ничим га не замењују… Што је више утицаја САД, тим је више хаоса. Не само у Украјини и у исламском свету, него и у Европи и, на крају, у самим САД.“

САД су протеклих година дестабилизовале Блиски исток, север Африке, пре тога Балкан и исток Европе. Данас, са мигрантском кризом, таласом тероризма и подстицањем сецесионизма, оне сеју хаос широм Европске уније, а то ширење хаоса, под изликом демократизације, заправо нема више никакав циљ, већ постаје циљ само по себи. Хаос је стратегија империја у слободном паду.

Такав хаос се, међутим, управо закономерно враћа тамо одакле је и потекао: у саме Сједињене Државе. Политичка клима и последњи догађаји у САД говоре у прилог томе. Оне који се надају да ће амерички пад трајати дуго, историчар Мекој подсећа на још једну историјску закономерност: „Упркос ореолу свемоћи који обасјава империје, чак и површан поглед на њихове историје требало би да нас подсети на то колико су то крхке творевине. Екологија њихове моћи је толико осетљива да се империје, када ствари озбиљно крену нагоре, редовно распадају невероватном брзином: у случају Португалије била је то само једна година, у случају Совјетског Савеза две, осам година за Француску, 11 година за Османску империју, 17 за Велику Британију и, по свој прилици, 22 године за САД, ако са бројањем почнемо од изузетно важне 2003. године“.

Прочитајте још

Погледајте још

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s