Да ли академици, који се још увек нису јавно изјаснили, мисле исто што и њихов бивши председник Никола Хајдин у вези са Косовом и Метохијом, или је далеко више академика који се слажу са оних 10 академика који су потписали Апел? Да ли постоји владика у СПЦ који се у вези одбране Косова и Метохије, тзв. „унутрашњег дијалога“ и тзв. „бриселског дијалога“, не слаже са оних 12 владика који су потписали Апел
Никола Варагић
„Косово је пропала ствар. Требало је овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено, као што је говорио Добрица Ћосић“, рекао је академик Никола Хајдин, бивши председник САНУ у три мандата, за најновији Недељник.
Почетком јануара, садашњи председник САНУ Владимир Костић је изјавио: „Немојте очекивати да Академија прегласавањем заузима заједнички став о Косову и Метохији. То није у природи Академије. Академија може да понуди мишљења појединаца, а она су различита у мери која је присутна и у друштву“. Костић је додао да су сви чланови САНУ појединачно дужни да кажу свој став.
Ако ништа друго, академику Хајдину због тога треба одати признање – изнео је свој став. Исто тако размишљају скоро сви међу онима који чине Другу Србију, „круг двојке“, који се залажу за улазак Србије у НАТО алијансу. Постоје међу нама људи којима Косово и Метохија није у срцу, који не осећају тај простор као свето место и не желе због одбране КиМ да се одрекну било чега или да поднесу ни најмању жртву. Наш проблем је што већину унутар владајуће елите чине такви људи, они се налазе на највишим државним функцијама и друштвеним положајима. То није нормално.
Шта је са осталим академицима САНУ, који су таквог човека чак три пута бирали за свог председника? Да ли остали академици осећају моралну одговорност и дужност да кажу свој став о Косову и Метохији, тзв. „унутрашњем дијалогу“ и тзв. „бриселском дијалогу“?
„Апел за одбрану Косова и Метохије“ је потписало 10 академика САНУ.
САНУ је после СПЦ најугледнија српска институција, коју су стварали српски великани.
Да ли су, они који сада воде те институције, достојни? Ако нису, да ли због недостојних треба рушити најстарије и најважније институције нашег народа?
У Свечаној сали САНУ, у петак, 25. јануара, одржана је промоција пројекта Историја српског богослужења Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Том приликом председник САНУ Владимир Костић је рекао да „у овом чудном времену изгубљених оваца и пастира, гласови Српске православне цркве (СПЦ) и Српске академија наука и уметности (САНУ) треба да донесу истину, разумевање и наду“, додавши „да не жели да прави непристојна поређења између те две институције“.
„Има ли у том новом поретку конфузије места за наивна питања ко смо, шта смо, куда идемо и како путујемо до свог циља… Стереотипно чујемо савете да треба готово хипнотизерски усредсређено да гледамо у будућност, али без објашњења како се она, докле нам поглед досеже, препознаје“, као „да је прошлост само несрећна интрига, увелико санкционисана временом, коју је боље да не узимамо ни у какве рачунице. А сви који седимо овде знамо да није тако“, рекао је Костић и истакао „да се у САНУ зна да је СПЦ најстарија и најзначајнија национална институција српског народа“.
Да ли академици, који се још увек нису јавно изјаснили, мисле исто што и њихов бивши председник Никола Хајдин у вези са Косовом и Метохијом, или је далеко више академика који се слажу са оних 10 академика који су потписали Апел?
Да ли постоји владика у СПЦ који се у вези са одбраном Косова и Метохије, тзв. „унутрашњег дијалога“ и тзв. „бриселског дијалога“, не слаже са оних 12 владика који су потписали Апел? Ако не постоји такав владика у СПЦ, зашто не позову (ако то нису урадили) и владику Артемија да потпише Апел, или, зашто владика Артемије не би потписао Апел?
Како да сачувамо и обновимо Косово и Метохију, ако уништимо најстарије институције које имамо – Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности? Ко је најодговорнији за стање тих институција, ако то нису владике – за СПЦ, и академици – за САНУ? Да ли они заиста нису у стању да „сами промишљају алтернативу чланству у ЕУ“? Другим речима, да замислимо да је нека власт у Србији успела да постигне да се „замрзава конфликт“ на Косову и Метохији – шта даље? У начелу се слажемо да у том случају, док чекамо повољне геополитичке околности, треба да развијамо привреду, да победимо „белу кугу“, да зауставимо „одлив мозгова“, јер само ако имамо наталитет и добру економију, можемо опет да створимо довољно јаку војску, а без тога Албанци неће хтети било какав дијалог који би водио ка трајном и праведном решењу. Проблем је што нико ништа не предузима поводом тога. Време је да почнемо да стварамо конкретне планове и програме, у складу са стањем и могућностима, за реформу државне управе, развој предузетништва, владавину права, подршку мајкама и деци, финансирање младих талената, итд.
Сигуран сам да и унутар СПЦ, и унутар САНУ, и у српском народу, мањину чине људи који, попут академика Хајдина, сматрају да „народ треба навикавати на време да је Косово изгубљено“, као и они који мисле да су СПЦ и САНУ пропале институције и да због тога и од њих треба да дигнемо руке. Пре него што неко дигне руке на те институције, или од КиМ, могао би да погледа у каквом је стању институција у којој ради, или предузеће, или општина у којој живи, колико је он одговоран за то стање и шта предузима да се то стање поправи.
Ако нас има више, покажимо то.
Categories: Судбина као политика
Изјаснио се још један академик:
”Међународно право, откад је створено, више је циљ него стварност, каже за РТС академик и професор међународног права Тибор Варади. Један од органа који би требало да доведу до стварности је Међународни суд правде. Видео сам да аргументи имају неку шансу. Људи који тамо раде заинтересовани су за међународно право. У овом часу Косово се, мимо међународног права, одвојило од Србије. Чињеница је, међутим, да највеће земље света нису чланице Међународног кривичног суда, ни Америка, ни Русија, ни Кина, па је у том случају међународно право делимично само циљ. Посао нових генерација је да приближе стварност циљу, рекао је Тибор Варади за Радио Београд… Ја лично мислим да је одвајање КиМ супротно међународном праву, али вам морам рећи да у овом домену међународна пракса није у довољној мери правна пракса. Исход зависи од односа снага. Крим, Каталонија, Курдистан… И ту су много важнији односи снага, него правни принципи. У овом часу Косово се, мимо међународног права одвојило од Србије. Истовремено, чињеница је да КиМ де факто није део Србије, тако да аргументација да треба да сачувамо Косово је таква да човек може емотивно да је разуме, али тешко је сачувати нешто што у овом часу није у нашем поседу… Али некако би требало имати у виду да, праведно или не, Косово у овом часу није део Србије… Али, не би требало заборавити да на КиМ постоји српски живаљ, са својим судбинама и тешким животом, да постоје изузетна културна блага, а то се може и треба чувати, без обзира на то да ли је Косово де факто део Србије или не. Ту не треба ублажавати захтеве или попуштати. Срби на Косову имају право на свој идентитет, језик и културу, чак иако КиМ није део Србије. Ту нема дилеме, а аргументација “да сачувамо Косово” се, чини ми се, мало одвојила од реалности… Поновио бих још једно, Срби на Косову имају право на сваку културну аутономију и против тога нема ниједног међународно правног аргумента, а да ли ће КиМ бити члан Унеско, УН… Ја мислим да се то неће решити брзо, као што ни код Кипра те ствари нису брзо решене… Замрзнути конфликти су више ствар међународне политике, него права. Постоје такве, нерешене ситуације, на пример Кипар. Понекад се међународна заједница навикне да живи са нерешеном ситуацијом, али то не бих назвао правним решењем, него политичким прихватањем једне нерешене ситуације, ако та ситуација не производи велику штету и сукобе… Значи, замисливо је да се дође до полурешене ситуације, са којом се може неко време живети. Тога је било у историји, опција замрзнутог конфликта није незамислива, али било би боље да се дође до решења”, изјавио је академик Тибор Варади за РТС.
Академик Варади прво каже:
”Међународно право, откад је створено, више је циљ него стварност”
Затим каже:
”Један од органа који би требало да доведу до стварности је Међународни суд правде… Чињеница је, међутим, да највеће земље света нису чланице Међународног кривичног суда, ни Америка, ни Русија, ни Кина, па је у том случају међународно право делимично само циљ. Посао нових генерација је да приближе стварност циљу”
А онда за оне који неће да ”прихвате реалност” на КиМ, академик Тибор Варади каже:
”аргументација “да сачувамо Косово” се, чини ми се, мало одвојила од реалности”.
Па како ће те ”нове генерације да приближе стварност циљу”, ако су се ”одвојили од реалности” они који знају да се ”Косово мимо међународног права одвојило од Србије”?
Ако се са тим сагласе, помире – да ”су много важнији односи снага, него правни принципи” – како ће да ”приближе стварност циљу”?
Зашто је тежња да се једног дана врати отето Косово ”одвајање од реалности”, а идеја да ће Међународни суд правде да ”доведе до стварности” није ”одвајање од реалности”, када знамо да је међународно право ”више циљ него стварност” (тј. ”делимично само циљ”) и да ”највеће земље света нису чланице Међународног кривичног суда, ни Америка, ни Русија, ни Кина”?
Ако не можемо да дођемо, у овом тренутку, до доброг решења (ни политичког ни правног), зашто не би била добра ”опција замрзнутог конфликта”, док се не створе услови за добро решење?
Косово и Метохија је отета, окупирана територија Србије, ми не признајемо окупацију, свесни смо да је у питању окупација и да ”Косово у овом часу није део Србије”, али не сумњамо толико у себе, напротив, верујемо да ћемо једног дана вратити отето.