Светозар Поштић: Бескрајни, плави круг. У њему, звезда

Поводом четрдесет година од смрти великог српског писца Милоша Црњанског (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембар 1977)

Милош Црњански

У новембру ове године навршава се четири пуне деценије од смрти једног од два највећа српска прозна писца, и сигурно „најсрпскијег“ од великих српских писаца 20. века. Милош Црњански је свој живот завршио у несрпској, Титовој Југославији, али ипак код куће, у Београду, у који се 1961. вратио после 27 година добровољног и принудног изгнанства.

Црњански је рођен 1893. у данашњој Мађарској, у Чонграду, где је његов отац због превеликог родољубља прогнан из Баната. У Банат се вратио већ 1896. године, овога пута у Темишвар, и тамо је завршио школу. Велики рат затекао га је у Бечу, на студијама медицине, које никада није окончао. Као многи српски „пречани“, мобилисан је у Аустроугарску војску и послан на источни фронт. Сав очај родољуба који се бори под туђом заставом описао је 1927-29. у свом најпознатијем роману, Сеобе. Његов главни протагониста, Вук Исакович, капетан аустријске војске, у Другој књизи Сеоба (1962) коначно одлази да нађе душевни мир у Русији, о којој је целог живота маштао, и тамо, ако не у своју родну груду, утоне у „слатко православље“.

Након женидбе, дипломе на филозофском факултету у Београду, и краће службе у једној београдској гимназији, Црњански одлази у дипломатску службу. Прво Берлин, онда Рим, па Шпанија за време грађанског рата. Он у својим чланцима подржава Франка, затим Мусолинија у Риму. Након избијања Другог светског рата, писац завршава у Лондону, где проводи следећих десет година живота са супругом радећи разне послове не би ли некако опстао. Одвојен од матерњег језика и књижевног живота престонице, Црњански године изгнанства тешко подноси. Касније, већ у Београду, он превод романа написан на енглеском, надахнутог имигрантским искуством, уобличава у Роман о Лондону (1971).

Црњански је у школску лектиру враћен тек након своје и Титове смрти, 80-их година прошлог века. Такве вредности нису се дуго могле игнорисати. Од онда се његове песме, романи и есеји, изабрана и сабрана дела без престанка штампају, и нове генерације упознају се са делом овог великана српске књижевности. Не престају да се појављјују књижевне студије које његово дело осветљавају из свих могућих углова.

 

Сава Шумановић: Портрет Милоша Црњанског, 1921.

Своје књижевно дело Црњански је започео као песник. И његов први роман, Дневник о Чарнојевићу (1920), без наративног тока, препун је љубавних лирских стихова у прози: „А кад би јој рекао, да сад од њеног страсног осмеха добија једна биљка на острву Сеилону снаге да се отвори, она би се загледала у даљину.“

Када је Исидора Секулић након првог читања његовог рукописа, дубоко импресионирана, напоменула Црњанском да његови насумице постављени знаци интерпункције мало сметају при читању, он јој је одговорио, готово немарно, да их слободно може исправити. И у Сеобама се Црњански мало бори са зарезима, понекад их је премало, углавном превише, али они на својеврстан начин доприносе оригиналности његовог стила, чак и духовитости неких реченица: „Затим, размишљајући шта му је то Беренклау на немачком довикнуо, сав пренеражен, посматрајући швапске ђенерале и официре, опсова им са тужним изразом лица, у себи, оца“. Црњански у дуге наслове поглавља поставља не само бројне запете, већ и тачку зарез: „Тумарали су, као муве без главе; јели су, пили су, спавали су, да најпосле трчећим кораком погину, закорачивши у празнину, по туђој вољи и за туђ рачун“. Ти знаци интерпункције као да имају своју улогу и у општој атмосфери романа која показује узалудност, бесмисао рата, меланхолију, бекство у машту, али и довитљиву пишчеву иронију.

Описи природе код Црњанског имају значајну улогу у дочаравању психичког и емотивног стања јунака. Облаци који се стално „ковитлају све наниже“, магла над реком, влажна земља, блато, и опет блато, илуструју посусталост, тиштање, клонулост српског официра који не види смисла у ратовању за другог, за странца, и стално је у мислима негде другде, где нема патње, где зна шта ради и чему стреми. И увек тај подли, подмукли бол у трбуху.

Са својом сликовитом повезаношћу природе и стања душе, кићеним језиком са кога као минђуше висе запете са обе стране неочекиваних метафорa, Сеобе, које су почеле да се појављују у „Српском књижевном гласнику“ пре тачно 90 година, несумњиво је наш најбољи роман написан пре Другог светског рата, а са Андрићевом Ћупријом и Селимовићевим Дервишем вероватно чини трио најбољих икада написаних српских романа, али овакве оцене, наравно, не могу никада бити ни објективне ни једногласне.

Андрић, Селимовић и Црњански

Милош Црњански – тако се пише и изговара трагична судбина великог родољуба, даровитог уметника речи и десничара који је био срећнији да живот заврши у квази-левичарској и безбожној творевини него у туђини, далеко од „матерње мелодије“ свог завичаја.

Опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 30. 11. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s